На том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут смо се срели мој деда и ја.

Пише: Зорица Ђоковић

Негдје на Велебиту, усред густе шуме, има један пропланак, невелик, али висок, висок до неба.

На рубу пропланка, или на рубу шуме, свеједно, затрављене хумке, високе до неба.

А у средини Часни Крст, висок до неба.

Све је високо на том пропланку – трава која покрива све, стабла која га окружују и јаук, висок до неба, који још увијек одзвања у онима који имају уши да чују.

У нама.

Влати боје Духа Светога, шуме гушће него другдје, небо плавље, Крст опомињући, већ поцрнио од чемера, а ипак, све је окупано у злату за оне који имају очи да виде.

За нас.

Ко смо то – ми? Тек пробуђени, још буновни и од лажи мамурни потомци оних који су са тог пропланка, невеликог, али високог до неба, на то исто небо закорачили. Недостојни потомци мученика што још леже под тим хумкама које чувају само влати траве. Нечасни, заборавни насљедници свега оног због чега мученички, на дну јама и мора, још увијек неопојани и несахрањени, леже невини наши.

Они леже, а ми се будимо из опште анестезије.

Чудна је та велебитска поњава саткана од љепоте и чемера. Мирисне шуме крију страшне приче и судбине. Зло још увијек промиче међу правим, високим стаблима.

Осјети се. Ту је.

Оставило је трага, али нема више снагу. Душмани броје посљедње трзаје. Не може се против светих, а светих је много, баш ту, на Велебиту. Препуна је света земља и њени бездани невиних и неосуђених, док многи криви, а неокривљени још ходе по њој. Пострадалог деду, једног од четрдесет хиљада тих невиних и неокривљених, нисам упознала, али њих знам. Препознајем их.

Има и име: Легион. Неки су стари, али има и нових.

Злослутни, бијесни црни пси, једва зауздани, још скрнаве људски Богом дани лик у који су се обукли.

Деду, дакле, нисам познавала. Тражила сам га, безуспјешно, годинама.

Нико ништа није знао, нико ништа помињао, а био је све вријеме на Јадовну. Нашла сам га, покривеног високом травом необичне зеленкасте боје.

Под крошњом. Под хумком.

Чекао је мене или кога другог свог, да се сјети, да дође, да нађе дио себе. Тако смо се, на том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут срели мој деда и ја.

Везане вијести:

Зашто ћу поћи на Јадовно – Jadovno 1941.

Видео: Дани сjећања на Јадовно 1941-2014.

Политика: Ако заборавимо Јадовно…

Како је Пуповац одлучио да делегација СНВ  не присуствује централном комеморативном скупу поводом обиљежавања 71 годишњице пробоја јасеновачких логораша

Темељни разлози који су га, како је изјавио, навели на овај корак нису од јуче, него су постојали не само за вријеме бивше СДП-ове власти него и раније док је СДСС био у коалицији са ХДЗ-ом и када се, барем не јавно, није могло чути Пуповчево негодовање на начин како се комеморише жртвама Јасеновца.

Пише: Душан Ј. Басташић

Истина је да у протеклих неколико мјесеци од успоставе нове хрватске власти, свједочимо низу догађаја који указују да се хрватско друштво не стиди а камоли одриче историјских тековина НДХ и да је можда то навело Пуповца да се одлучи на овакав њему несвојствен протест.

Али томе није тако.

Да заједници јеврејских општина Хрватске није „пукао филм“ због дивљања усташа и урлања „За дом спремни“ улицама Загреба, све на челу са потпредсједником хрватског парламента, сличних сцена на недавној утакмици у Осијеку и ономе што је прелило чашу, загребачкој премијери филма Јакова Седлара „Јасеновац-истина“, Пуповац би и ове године заједно са Сашом Милошевићем, поред шпалира хрватских гардиста са исуканим бајонетима однио вијенац до каменог цвијета.

Оставља горак окус чињеница да највише политичко тијело српског народа који је поднио највећу жртву у геноциду почињеном од стране Независне хрватске државе, није скупило толико храбрости и одлучности да на сасвим конкретан начин, прије него су то урадили Јевреји, изрази свој протест због отворене галопирајуће усташизације хрватског друштва и непримјереног начина комеморисања у Јасеновцу.

Да заједници јеврејских општина Хрватске није „пукао филм“ Пуповац би и ове године заједно са Сашом Милошевићем, поред шпалира хрватских гардиста са исуканим бајонетима однио вијенац до каменог цвијета.

Већ дуги низ година, обиљежавање Дана пробоја логораша Јасеновца организује се под покровитељством хрватске државе у наглашено револуционарном маниру, као да су жртве хапшене мучене и убијане због своје револуционарне и антифашистичке дјелатности. Тако је прошле године, позив на комеморацију од стране СНВ-а објављен уз слоган: „Напријед другови“ – Анте Бакотић (човјек који је тим ријечима позвао на пробој) тако да се неупућенима сугерише да је Јасеновац био логор за комунисте у коме су највише страдали Хрвати.

Позив за полагање вијенца: „За полагање вијенца свечаним кораком сту-пај“, заори се из грла хрватског часника (у жућкастој униформи) са исуканом и уздигнутом сабљом који при томе лупи гласно чизмом о чизму и пропусти двојицу гардиста који носе и полажу вијенац оних који их у тишини, погнутих глава слиједе.

У говорима хрватских званичника, готово по правилу се повуче паралела са злочином у Вуковару и Сребреници и спомене број до сада пописаних имена жртава који је готово десет пута мањи од оног процијењеног од стране Међународне комисије за Јасеновац.

ДА ЛИ ЋЕ СЕ ПРЕДСЈЕДНИК СНВ МОЖДА ПРИКЉУЧИТИ ПОТОМЦИМА ЖРТАВА НА ЊИХОВОМ МОЛИТВЕНОМ СКУПУ?

Након тога слиједи обраћање неког, пажљиво одабраног, политички коректног преживјелог логораша, често са припремљеним му говором и кратка молитва од стране представника вјерских заједница.

Камера пажљиво фокусира ложу са преживјелим логорашима којима је осигурана столица, качкет, кишобран ако затреба, вода и ознака „Бивши заточеник“.

Хрватским властима је много стало да комеморација у Јасеновцу, који је опште прихваћен за парадигму свих (у траву и трње зараслих) познатих и непознатих стратишта из времена НДХ, прође без инцидената и да се таква слика која свједочи о у Уставу записаном антифашистичком определељу Хрватске, која његује културу сјећања на Холокауст и Геноцид, пошаље у свијет.

У прољеће 2013, Милораду Пуповцу у његовој загребачкој канцеларији, у четири ока, указао сам на нама потомцима жртава неприхватљив начин комеморисања у Јасеновцу.

Предложио сам да заједнички организујемо још једну комеморацију и молитвени скуп, 20. августа, на дан када је Јасеновац примио своје прве заточенике. Њих око 2000 су били Срби и Јевреји које усташе због италијанске реокупације нису стигле побити у казниони у Госпићу и логорима Јадовно и Слана па су их транспортовали у логоре I и II, Крапје и Брочице, прве дијелове јасеновачког комплекса логора. Подсјећам да су ти несрећници логорисани и мучени у незамисливо тешким условима и већ у новембру мјесецу готово сви били побијени.

На ту комеморацију били би позвани преживјели заточеници и потомци жртава са цијелог подручја које је покривала НДХ, званичници Србије, Српске, Хрватске и БИХ као и дипломатски кор у Хрватској.

Господин Пуповац је то одмах одбио, рекавши да би то била још једна комеморација у Јасеновцу што је неприхватљиво и додао да ће СНВ устрајати у настојању да се постојећа комеморација учини прихватљивом.

Како се данас, три године касније може чути, у слиједећих неколико дана одржаће се не једна ни две него три комеморације јасеновачким жртвама.

Крајем јуна, на 75. годишњицу злочина почињеног у Госпићу, личком пољу, Велебиту и острву Пагу, удружење Јадовно 1941. Бања Лука-Београд организоваће обиљежавање „Дана сјећања на Јадовно 1941.“

Трећу годину за редом, други комеморативни скуп под покровитељством државе Хрватске проћи ће без потомака и поштовалаца жртава окупљених око ова два удружења.

Учествовање овог удружења у организацији прекинуо је јуна 2013. Милорад Пуповац, када је гласно изговорио ријечи: Никад више! Неколико дана касније и Савез антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске, на свом сајту је објавио изjаву Ивана Фумића, свог члана Предсjедништва, суорганизатора окупљања:

„Неки људи из Бањалуке жељели би то приватизирати, али то не иде! Наиме, то обиљежавање може организирати Савез антифашистичких бораца и Српско народно виjеће, а никако неки са стране коjи онда даjу непримjерене изjаве коjе штете и Хрватима и Србима и међусобним односима“.

До краја јуна, не вјерујем да ће се ишта промјенити на боље (на жалост, може само на горе) у односу хрватске државе и друштва према Јасеновцу и Јадовну.

Хоће ли СНВ са Милорадом Пуповцем на челу учествовати на комеморацији код Шаранове јаме на Велебиту под покровитељством државе Хрватске?

Мада би то након догађања око Јасеновца заиста био скандал, вјерујем да хоће, без обзира што на централном споменику обновљеном 2011. и данас нема ни једног слова, што три пута уништена спомен плоча на мјесту логора Слана на Пагу није обновљена и што ће недалеко од јаме и овај пут бити организован ткз. „контраскуп“ локалних десничара.

Да ли ће се можда прикључити потомцима жртава на њиховом молитвеном скупу?

Сигуран сам да неће!

Аутор је предсједник удржења грађана Јадовно 1941. из Бањалуке

Извор: Српско коло

Поштовани господине Ливне, драги чика Арие,

Пишем Вам отворено писмо јер желим да његов садржај допре не само до стручне јавности, прије свега историчара, социолога и психолога него и до најшире јавности или барем оног њеног дијела у чијој свијести опстаје историјско насљеђе злочина почињеног од стране Независне Хрватске државе.

Моје дубоко поштовање сте задобили Вашом опредјељеношћу да и у позном животном добу несмањеном енергијом указујете и подсјећате на зло које је за посљедицу имало стравичну трагедију српског, јеврејског и ромског народа а које и данас живи и пројављује се у нашем ужем и ширем региону.
Протеклих дана, под кровом велелепног здања Јеврејског културног центра у Бањалуци, који носи Ваше име, одржан је семинар „Холокауст и масовно убијање током Другог свјетског рата на Балкану“.

Приређен за професоре историје из Српске, семинар није био промовисан у медијима као уосталом ни низ већ одржаних семинара, радионица и сл. на којима се они који уче нашу дјецу, припремају за увођење програма образовања о Холокаусту у наш процес образовања. Најширој јавности Српске углавном није познато да је појам Холокауста везан искључиво за страдање Јевреја а не вјерујем да им је познато и то да се оквиру поменутог програма наша дјеца неће образовати о Србоциду или Геноциду.

Колико сматрам добродошлим образовање о Холокаусту у наше учионице толико сматрам скандалозним да наша дјеца не уче о Србоциду.

Ипак, пресудан мотив да Вам се обратим отвореним писмом представља информација да су професоре историје из Српске, о Јасеновцу, идеологији усташтва, Геноциду почињеном над Ромима и сјећању на Други свј. рат на Балкану, подучавали историчари из Загреба да би онда на ваљан начин они о томе учили нашу дјецу.

Један од професора из Загреба је на крају програма повео учеснике семинара из Јеврејског културног центра у, како пише у програму, “Посјету мјесту убијања на Дракулићу”.

Не вјерујем да их је повео и до школе у оближњем Шарговцу гдје су усташе из Павелићевог тјелесног здруга, управо приспјели из Загреба, умлатили дрвеним даскама са жељезном куглом 52 ученика, српска дјетета.

Један од предавача нашим професорима историје био је и Александер Корб, историчар чији рад мало ко у кругу наше стручне јавности познаје а за кога др. Владимир Умељић каже:

“Александер Корб, припада најгорљивијим данашњим апологетима тадашњег злочиначког режима у хрватској држави 1941-1945, где се по њему никада „није десио геноцид над Србима“, за кога су усташки злочини само „наводни“, јер су Срби своје усташке убице „сатанизовали“ и своје српске жртве „националистички, комунистички и антикатолички инструментализовали и цинично култивисали“, док су усташе у суштини били само „сањари“ и „визионари“.

Др Корб је наше професоре суочио са дилемом: “У којој мјери се масивно насиље НДХ може анализирати као грађански рат”.

Не знам господине Ливне, како се могло догодити да је Јеврејски културни центар у Бањалуци, угостио под својим кровом један овакав скуп.

Желим Вам свако добро од Господа.
С поштовањем,

Душан Ј. Басташић

УГ Јадовно 1941.

Везане вијести:

„Континуирано се затире сјећање на геноцид над Србима“

Умељић: Зашто се нити не дотичете трећег великог геноцида у …

Едукацијом о Холокаусту Српска на мала врата форсира „Културy заборава“ о геноцидy над Србима!?

ПИШЕ: Томо Радусин, дипломирани економиста

„Некад давно, прије тог времена обавезно се ишло на сајам за Петровдан у Смиљан. Али, времена се промјенише. Крене група из Госпића за Смиљан, иако је ударила врућина. Успут стигоше их два попа у колима. Значи иду и они тамо. Некад их је долазило и по десетак. Сретоше их и затвореници, који су возили воз сијена за неког домаћина, који је то платио затвору. Пут опћинском цестом би добар. Види се да се одржава. Али кад пређеш „башку“ цесту и удариш пречацем равно према Богданићу стоји већ двадесет година локва која се мора опкалавати. Џаба писаније и молбе, када све тако стоји и даље.  И то говори да је Србин грађанин другог реда. Покушавао је то покојни Остоја Вучковић док је био предстојник госпићког котара, али недаде му се. Оде Остоја а локва оста и даље.

Око црквице би разапето неколико шатора за продају пића. Око црквице мало народа. А у њој још мање. Скупио се ту народ око фотографа, око др. Симоновића из Сомбора. Био човјек у Приморју око Јабланца, навратио довде па ће продужити за Далмацију.

Чуди се писац текста како то да Симоновић, који је већ два дана био у Госпићу, да се није јавио ником од Срба. Да га случајно није овде срео, неби ни знао да је долазио. Био је с њим професор гимназије из Госпића Франић. Драго је и милина видјети да се неко из „доњијех крајева“ одважио и у Лику дошао, али би било још љепше да се Симоновић јавио и Србима, који овдје живе. Његова „збирка“ фотографских снимака била би потпунија, него што ће овако бити.

Мило ми бијаше, кад је г. Симоновић река, да је снимио цркву и свештенички стан – то огњиште великог српског сина, Николе Тесле. И, српство ће рећи: Ето, г. Симоновићу хвала, што ће у слици изнијети српском народу огњиште Николино. Мислио сам, да ће одлични путник остати и на збору, па послије подне снимити и коло наше. И збор сав,  али он је отишао с г. Франићем, баш кад је православни Србин на треће звоно пошао у цркву.

Бијаше Смиљан некад јака и велика парохија. Разлог је у томе што „синови овог села не љубише своје православне вјере и цркве“, као што су дужни, него се изневјерише ђедовском аманету и учењу цркве Божије, одадоше се мјешовитијем браковима“. И тако у Смиљану православна племена вјером су преполовљена. Зборио је тако и поп Гено питањем, колико ли је гробова непрекађених, те о крви српској одрођеној.

По подне на збору било је кола и пјесме. Није било свађе као некада. Послије вечерње молитве сједило се у дебелој ладовини повише црквице“.

Ето! Тако пише у госпићком листу „Србин“ од 16.7.1904. године.

У збирци фотографија Радивоја Симоновића се налазе бројне фотографије са Велебита и народа који је живио на њему и около њега. Па тако Радивоје наврати и у Смиљан.

А ко је био доктор Радивоје Симоновић?

Био је то заљубљеник у природу, који се родио у Сремској Каменици. Читав живот је посветио планинарењу по планинама а највише по Велебиту. Као војни лекар код Чеха научио је фотографски занат, да би планинарио по Велебиту. Уједно и снимао, и иза себе је оставио велику збирку фотографија. Данас, кад се разгледају те фотографије има се осјећај да добар дио тих фотографија недостаје. И то управо оних које говоре о људима који су живјели на тим просторима. Радивоје би од Сења долазио бродом до Карлобага или Обровца а одатле би изнајмио водиће и коње са самарима, па правац у Велебит по неколико дана. Све је то и описивао. Сточари у Лици и на Велебиту, Велебит – најљепша планина, те бројне слике са врхова Велебита говоре о том пустолову и заљубљенику у природу. Мало је личана који су тако добро знали и обишли Велебит од Завижана па све до Зрмање. Тако га је пут нанио и у Смиљан те 1904. године.

Уз њега најчешће су планинарили Илија Шаринић и др Мирослав Хирц.

У Госпићу су илазили листови „Хрват“ и „Србин“. Најчешћа тема у тим листовима била је прича о Србима и њиховим правима. Из једног броја „Србина“ је и следећи напис о Петровдану у Смиљану из 1905. године.

На доњој слици је изглед цркве и парохијског дома прије Другог свјетског рата.

Црква је подигнута 1765. године у византијском стилу, обновљена 1876. године, о чему свједочи датум уклесан у камену (на доњој фотографији). Након 65 година запаљена је од усташа.

„Земљаци су нашег славног учењака Тесле вољни, да се придруже опћој народној прослави осамдесетгодишњице рођења Николе Тесле па су одлучили, да у његовом родном мјесту, маленом селу Смиљану код Госпића, подигну неки видан знак у знак вјечите успомене“. Чак је оформљен и одбор за прославу. Предсједник тог одбора био је прота г. Матија Стијачић и секретар г. Милан Чубрило. Тим поводом путовали су у Београд у Српску краљевску академију код г. др. Богдана Гавриловића.

Све је остало на том покушају.

Извор: Личка слога 25.2.1936.

Никола Тесла је имао живу преписку из Америке са рођацима. Тако увиђајући ратну опасност која се надвила, 1.3.1941. г. у телеграму Сави Косановићу стоји како је на прагу открића којим би могао заштити отаџбину. Каже: „Требати ће девет станица: четири за Србију, три за Хрватску и двије за Словенију свака 200 kw које ће осигурати неминовно нашу милу отаџбину против свијух врста нападаја“.  Извор: „Никола Тесла – преписка са родбином“.

Али, удари непријатељ и изнутра, па право на Смиљан. И цркву.

Почетком Другог свјетског рата, 12.4.1941. г. усташе су пароха и протојереја Матију Стијачића одвели и слиједећи дан убили. На Светог Илију, 2.8.1941. г. усташе су убиле 506 Срба из Смиљана и околине. Тад су запалили и цркву Светог Петра и Павла у Смиљану.

Извор: Котар Госпић и котар Перушић у нарноослободилачком рату 1941-1945.

Посмртни остаци свих погинулих су сахрањени у заједничку гробницу петнаестак метара од цркве. Нове власти су уредиле заједничку гробницу, али је надгробна плоча уништена 1991. године. Зидине порушене цркве су доста дуго стајале и чекале да се неко сјети и да обнови цркву. Чекало се првенствено због негативног става нове власти према вјерским објектима, првенствено српским. Обнова цркве била је тема бројних састанака и обећања. О томе је и прилог из Личких новина од 1970. године.

Поводом 80 година рођендана Николе Тесле Марија Жаћкова, инжињерка из Прага, је дала занимљиво виђење Смиљана и Смиљанчана, те је написала: „И тек ту схваћамо личност Теслину. Човјек који је цијелог живота радио и радио само за науку, који је није никада искориштавао у своју особну славу, такав човјек могао се родити само у тој Лици, том чистом прозрачном зраку, међу тим људима чистог карактера, који су сви тако скромни и без наметљивости и при том тако тврдих чистих нарави без лукавства“. Тако је записао Грга Рупчић у књизи: „Тесли и завичају“, Госпић 1986. Преварила се Жаћкова.

У тој књизи стоји и ово: Послије протјеривања Турака из Лике концем 17. стољећа (1689) у Смиљан се насељавају Хрвати (Буњевци и Приморци) као и Срби. „Сви су ти насељеници заједно са затеченим старијим српским становништвом у прољеће 1686. године раздијелили између себе по броју чељади све те земље“ (С. Павичић: Сеобе и насеља у Лици“).

„Никола Тесла наслиједио је не само битна хуманистичка својства својих родитеља, већ је био од дјетињства окружен у породици и ужем завичају таквим одгојем да буде толерантан у вјерском и националном смислу“.

Меморијални центар „Никола Тесла“ је отворен 10.7.2006. године поводом 150 година рођења Николе Тесле. У склопу центра је родна кућа Николе Тесле, зграда музеја, црква, припадајући господарски објекат, гробље, камене клупе и споменик.

„Концепт Меморијалног центра је коегзистирање разних садржаја. Раније су постојали родна кућа Николе Тесле (у којој се сада налази стални постав документарне грађе) и припадајући господарски објект, Црква св. апостола Петра и Павла (у којој је Теслин отац своједобно вршио парохијску службу), гробље, камени споменици и клупе“.

Извор:  https://hr.wikipedia.org/wiki/Memorijalni_centar_Nikola_Tesla (службена страница центра).

На свечаном отварању центра било доста посјетилаца, који су дошли колима и аутобусима. Нико пјешке као прије 102 године. Одржани су говори, предсједник Хрватске Стјепан Месић и Борис Тадић, предсједник Србије. Послије говора предсједника, један од присутних је изашао на говорницу и поред осталог је изјавио да  је Тесла Хрват. Није то нико порекао.

Било је ту и културно умјетничко друштво домаћина. Послије програма чланови тог друштва су посједали на камене плоче спомен гробнице, да одморе ноге.

Ушао је Тадић у цркву и кратко се задржао. Али гробницу није обишао. Није било свештеника, ни кола ни звона црквених. А ни Срба, који никако да се одлуче и гробницу да уреде. Да покажу да смо још живи и да незаборављамо своје претке. Наша је то морална обавеза. Ми да уређујемо, а онај ко ће да руши њему на брк. И на част.

Све је ту угланцано за путника намјерника и бројне туристе, који обилазе огњиште свјетског генија. Све је ту под конац. Чуће и звучни запис у којем се спомиње несносна главобоља великог генија која је на граници епилепсије. Откуд то, само домаћини знају, иако се она не спомиње у бројним књигам а нити се види из бројних писама Тесле и фамилије.

Геније на споменику. Стоји, склапа супротне полове или  стражари. Иза леђа му црква. И она мртва. У њојнико ни да наврати а камо ли да се неко крсти. Па и попви је заборавили. И од њих нико да наврати, да прекади, ако не цркву, оно макар гробницу и мртве у њој.

Да све није вјерна копија цркве говори звоник, који је другачије изведен. Онај ко је радио зна одговор. Као и за гробницу која је ван жице. Као да је то Николин други свијет. Ти убијени цивили од којих је геније потекао.

А његови потомци генија или су под земљом или расути свуда по бијелом свијету.

Тако је било прије двије године. Можда се неко од званичника сјети и Смиљана а не да се сваке године театрално у Србу држе говори.

Обновљена црква светог Петра и Павла у склопу Маузолеја Николе Тесле. Са звоника висе два ужета високо закачена, да не би неко звонио. А нити има ко звонити, а нити коме. Не би та звона и тако нико чуо. Ван ограде, заклоњена иза цркве је запуштена гробница жртвама из Другог свјетског рата. Чекају жртве да их се неко сјети. Или да буду заборављене за сва времена, па чак нико ни да спомене. Да се постиди или обиђе. Гробница је снимљена 2013. године.

До обнове гробнице нека се чека. Уосталом и Никола Тесла чека. Негдје у подруму чита, као што чита на доњем споменику. Само, како види у подруму, ако нема струје. Или му можда и нетреба. Види он све. Види, како ни гимназија у Госпићу неноси његово име.

Извор: Удружење госпићана Никола Тесла

Везане вијести:

Никола Тесла у крилу Православља | Јадовно 1941.

Да се Тесла те 1941. нашао у Смиљану… | Јадовно 1941.

Порекло родитеља Николе Тесле: „Колијевка мојих дједова, Краљевина Србија…“ (I)

Мртвима – да их не заборавимо
Живима – да се не заборави

Ноћ у коjоj сам изгубио слободу

Субота 26. априла 1941. године. Шеснаести дан фашизам учвршћуjе усташки, нови поредак у Хрватскоj. „Нова власт” ревносно куjе окове за све коjи воле слободу. Из радио-апарата грме претње. Новине у свим видовима изобличуjу истину. У овом крвавом пролећу терор оре по људским душама и сеjе семе мржње. Умиру вредности и комунисти, нестаjу сви људи коjи цене људске вредности. Ово jе пролеће без пролећа коjе цвета ведрином…

Злослутне мисли изазиваjу jош страшниjу визиjу сутрашњице и толико тешко сазнање о изгубљеноj слободи. Спаљуjем драге рукописе у коjима сам сањао друкчиjу сутрашњицу. Растаjем се с књигама у коjима jе било толико људских порука и смелих истина. Текстови се опиру пламену као да jе у њима оживео дух борбености. Пламење и горење – jедина одступница и jедино што светли и зрачи топлином у овом суморном суботњем сутону на животном раскршћу без путоказа и на путу с дубоко утиснутим траговима фашистичког осваjача. Чини ми се да се живот претвара у наjмрачниjу ноћ човечанства.

Суочен сам с обезвређењем људских вредности. Стичем ново животно искуство. Колико се тога раниjе несазнатог сакривало иза намештених људских осмеха, добро глумљене (лажне) доброте и ситних људских рачуница. Отписуjем оне коjи не заслужуjу да буду на листи људи коjе волим и ценим.

Изгорели су рукописи и књиге коjима jе додељено почасно место на хитлеровскоj црноj листи нове културе. Какве ли ирониjе судбине! Морам да спалим књиге чиjе сам спаљивање на фашистичким ломачама отворено осуђивао. Морам да спалим и рукописе и вредну преписку с напредним личностима. Они би у овим данима значили jош jедан позив на већ започети погром. Такву прилику неприjатељима слободе не треба никада дати!

Гледам у пепео спаљених рукописа и књига… И одjедном ме ошамућуjе присећање: „Меин Кампф” jе остао код адвоката Луjе Стахуљака. Осећам горчину чудног смеха коме не могу да се одупрем. И сазнање – ипак jе остало сведочанство о мени у добрим рукама и с добрим доказом.

Размишљам. Извиру жива сећања о упорном настоjању адвоката Стахуљака да баш од мене добиjе књигу о Хитлеру. Постаjе ми све jасниjе у тоj игри коjа, осећам, сада тек почиње. У свему томе адвокату jе био потребан и посредник и сведок, да све буде правнички коректно. Он га jе нашао у мом приjатељу jавном бележнику др Александру Вондрачеку, на чиjе сам добронамерно инсистирање („да људи сазнаjу истину о злочинцу Хитлеру”) и дао Стахуљаку књигу.

А сада, дубоко сам уверен, Стахуљак, Сивjановић, Ведриш, Покраjац, Ћуроковић, Габлер и њихов усташки табор, вероватно, кроjе судбину Грубишном Пољу.

Њихов дугогодишњи подземни рад, мени и другима добро познат али премало сазнат, прешао jе у jавност и jача у фашистичкоj несмиљеноj подршци. Дошло jе њихово време.

Прошло jе само пола месеца њихове власти и све jе било разоткривено. Опиjени лажном победом и jош лажниjом слободом, они су згазили сва људска права. Њихов jе однос према нама пун мржње коjа се не сакрива, а сусрет с њима увек jе продубљениjе сазнање да се иза смркнутих чела гнезде црне мисли и рађа зло и да jе фашизам на свим паралелама и меридиjанима и у свим срединама исти. Био сам изненађен, првих дана, свим тим наглим и неочекиваним променама, нарочито код неких људи, моjих лажних приjатеља. У мени jе расло људско огорчење и прекаљивао се људски понос. Почео сам да се навикавам на сумњу у људе коjима сам некад толико веровао. Ниjе ме више узбуђивало ни то што су поjединци изгубили основну смелост да се са мном сретну и што су у страху да не буду запажени директно затварали прозоре кад наиђем или ме “случаjно” нису примећивали у пролазу. Постао сам зазоран човек у месту у коме су ме волели и ценили.

Све jе ове суботе у мени усковитлано. Враћаjу се сећања. Размишљам. Сами смо: моj мали син и jа. Он спава, а jа очекуjем повратак жене. Отишла jе да нешто сазна, као да jе наслућивала – жене то боље осећаjу и предосећаjу од нас мушкараца – да се нешто спрема. Одсечени смо од света. Од родитеља и родбине немамо никаквих вести. Пресечени су канали и са напредним људима. Они су вероватно оценили да jе тако боље. Илегалност jе постала jош илегалниjа. Само понеки сељак, приjатељ, прикупи смелост и наиђе да упита шта ће бити. Обоjица се растанемо с jош дубљом неизвесношћу. Живот у хитлеровском кавезу и усташком “раjу” ниjе намењен људима. Сан ових дана тешко долази. Разговарам са женом коjа се вратила без вести, али jош утучениjа. Планирамо заробљени живот. Враћам се у разговору своjоj тези о три могућности: интернациjа, емиграциjа или ликвидациjа. Осећам да она то тешко прихвата. Жене су емотивниjе од нас, а маjке са малим дететом посебно. Иако су такви разговори били оловно тешки, jа сам их, ни сам не знаjући зашто, често започињао, jер сам у њима прекаљивао своjе ставове.

Одjедном – снажно ударање па улазним вратима.

„Дошли су”, забринуто рече жена.

Пошао сам према вратима да упитам ко лупа. Жена ми jе препречила пут: „Ја ћу отворити врата. Остани ту”.
Видео сам jоj у очима досада невиђен немир, своjствен само изузетним часовима опасности.

„Руке увис! Руке увис!”, заурлали су непознати људи коjе jе предводио човек са завоjем на глави (доцниjе сам сазнао да jе то био загребачки усташа Бора Ротквић, студент, син загребачког професора Ротквића из Виноградске цесте) и уперили су револверске цеви према мени.

Први пут у животу подигао сам руке увис. Гледао сам у звериња лица и револверске цеви, осетивши сву тежину обеспособљености за борбу и сву горчину човекове усамљености у времену коjим влада безакоње и нека исконска мржња.

Изгубио сам слободу. Нестала jе у ноћи jедне суботе коjу, док сам жив, нећу заборавити.

Претресање стана било jе пука формалност, али и сведочанство фашистичког терора. Уснуло дете су грубо пробудили и разбацали му постељицу.

Била им jе, за даљи ноћни лов на људе, потребна батериjска светиљка коjа jе била краj дечиjег креветића. „Ово ћу узети. Треба ми”, рекао jе осорно jедан агент. „Могу да

вам платим”, покушао jе да се прикаже као човек закона.

„Шта да му платиш? Носи! И то jе купљено за опљачкане хрватске новце”, рекао jе дрско и изазовно Боро Ротквић.

„Куд га водите? Кад ће се вратити? Ја остаjем сама са дjететом без икакве заштите”, рекла jе уплашена жена.

„Само на саслушање”, уследио jе познати и увек исти одговор те злослутне ноћи у Грубишном Пољу.

Извели су ме из куће. Осећао сам да задуго, а можда и никад више, нећу видети жену и сина.

„Ако се макнеш, убит ћемо те”, рекли су ми кад су ме повели у ноћ, коjа jе своjом помрчином била њихов добар сарадник.

Стаjао сам с уздигнутим рукама пред кућом, окружен усташком руљом коjа ликуjе. Био сам поверен на чување двоjици агената.

„Дечки, добро иде! Само наприjед”, бодри своjе силнике усташа Ротквић и jош ми jедном осветљава лице светиљком.
Из тамне ноћи одзвањали су сабласни кораци усташке рациjе. Само повремено ноћну тишину jе прекидало ударање у врата. Изводили су редом одрасле мушкарце Србе.

Претпоставке севаjу као муње у моjоj свести: Где ће нас стрељати? Куд ће нас одвести? Шта ће ме питати?

Средином пута одвели су нас у школу. Мени добро позната школска зграда била jе опкољена са свих страна усташким стражарима, међу коjима сам, с пушкама и кабаницама jугословенске воjске и обавезним усташким знаком, посебно намргођеног приметио и гостионичара, муслимана, некад толико доброг глумца људске срдачности.

У обешчашћеноj школи

Сео сам у клупу учионице на првом спрату у коjоj сам радио сваки дан. Гледао сам запрепаштена лица доведених људи. На лицима им се дубоко усекао немир пун злослутне стрепње. Погледао сам у ормар у коме су били биолошки и минералошки узорци – радови моjих ученика, марљиве и добре деце коjоj сам у овоj учионици усађивао толико људске племенитости у свест. Они су се овде припремали за племенитиjи и људскиjи живот. Ово jе jош jуче била њихова школа. А сада jе то усташки затвор. Усташе су учионице претворили у мучионице људи с jедном jедином кривицом – што су рођени као Срби или су прихватили фашизму неприхватљиве идеjе.

Људи непрестано пристижу. У ходницима се чуjу потмули одjеци воjничких ципела. (То грубишнопољске усташе потврђуjу своjу моћ поткованим потпетицама ципела, коjе су биле намењене да их носе ратници у борби против фашизма). Понекад допре кроз затворена врата и неки повик и потмули ударац.

„Туку људе у приземљу… Немоjте излазити у нужник… И тамо туку”, дошаптава ми знанац иза леђа.

„Нема више ваше Југославиjе! Упамтите! Нема! Ово jе слободна Хрватска! Тко нам што може кад нас штити велики Хитлер?! Све ћемо вас зрихтати. Нема више ваше Југославиjе! Пропала! Доста сте нас гњавили и пљачкали. Ви одвратни цигани”, држи нам политичку лекциjу непознати агент с врата.

Наилази шеф крваве експедициjе Бора Ротквић и с врата оцењуjе да ли има места за новопридошле затворенике: „Стисните их мало, онако како ви знате. Бит ће им топлиjе. Они би вас jош горе да их нисмо предухитрили”.

Његови верни пратиоци смеjу се по команди, а он цинично гледа људе у препуноj учионици и триjумфуjе због успелог ноћног лова на људе.

Ноћ споро одмиче. Као да и она иде на руку овоj ноћноj усташкоj рациjи. Нико и не помишља на спавање. Преморени и преплашени, збуњени и растужени људи тону у злослутне мисли. Свако мисли о себи и своjима, а мени се чини да се наше мисли стапаjу у jедну заjедничку мисао jер смо и ми, овде сjедињени у злу, постали jедно велико биће.

Понеки, смелиjи, измени реч, две. И опет се предаjу своjим размишљањима. Рађа се jедан дан неизвесности и обесправљености. Неко полугласно пита: „Зар су у Грубишном Пољу помрли сви људи? Где су наши приjатељи? Где су они с коjима смо били нераздвоjни”?
Отвараjу се врата. Људи под ударцима кундака улазе у препуну учионицу. Људска солидарност у невољи проналази места за човека где би се тешко сместила игла. Збиjамо се jедан уз другога, сjедињуjемо у злу. У мени буjа сазнање да нисам сам и усамљен и да сам овако jачи и чвршћи.

„Доводе људе из села”, говорим сам себи и све више долазим до уверења да jе у питању озбиљниjа акциjа.

Свиће. Први дан без слободе. Школа jе претворена у затвор. Учионице су постале мучионице. Усташе су обешчастиле школу. Да ли ће сад сванути у свести оних коjи су тако брзо изневерили своjа људска опредељења и прихватили усташко зло као давно очекивану слободу?

Размишљам. Стално ми се намеће питање: Докле ће нас држати у школи? Шта намераваjу с нама? Знаjу ли моjи ученици у шта су претворене њихове учионице?

Осуђени без суђења

„Брзо напоље! Доста сте смрадили ову школу”, наредили су нам уjутро.

„Тко покуша било што, ми ћемо га устриjелити као скота”, испраћа нас из школе усташа Ротквић.

„Србске свиње ће бити мирне, зар не? Имамо доста олова за вас. И бодежи су нам наоштрени”, придружуjе му се усташа-повратник, поручник Ивица Шарић.

Пошли смо у колони осуђеника без осуде, с пресудом коjа нам ниjе била саопштена али сада већ добро позната, праћени загребачким полицаjцима (коjи су експедиционим возом допутовали мучки у предвечерjе у Грубишно Поље) и усташким присташама из Грубишног Поља.

Убацуjу нас у сточне вагоне уз погрде, псовке и претње. Све jе добро припремљено и у духу Хитлерове „нове Европе”, а у складу с „усташким начелима”.

Набиjени у вагоне, човек до човека, без воде и хране, без права на ишта друго осим на мирно слушање вређања и претњи, изложен систематском узнемиравању и понављању наjодвратниjих националних увреда, уз обавезно понављање да за наше безвредне главе има доста поглавниковог олова и за наше вратове добро наоштрених усташких бодежа – ми све више постаjемо свесни истине да смо изjедначени у злу, да смо опредељеници фронта страдања, али и слободе и човечности и да jе у нашем животу остала само jедна, jедина извесност – потпуна неизвесност.

Наше жене пред станицом полажу наjплеменитиjи испит смелости. Маjке, сестре, жене и кћери увек су – у свим сударима добра и зла, истине и мрака, слободе и ропства, борбе и страдања – биле верни саборци и проверени браниоци своjих синова, браће, супруга и очева.

И жене Грубишног Поља, малоброjне и рањених срца, с трагичним немиром у очима и злослутним мислима, остареле у jедноj ноћи тешких животних искушења и великог зла, нашле су снаге да се пробиjу до воза понижења, да поднесу презир и поругу, да ободре осуђенике без суђења, да затраже и од усташа исконско право на растанак с наjдражима, мало веруjући у његово остварење, али не одступаjући од њега с неодољивом жељом да пруже на растанку, коjи слути зло, своjим синовима, браћи, супрузима и очевима хране и воде и новца, тих вечних симбола човекове помоћи човеку у невољи и на растанку.

Усташа-повратник, поручник Ивица Шарић, сjедињени симбол НДХ и насиља, цинично одбиjа храну и воду речима: „Ништа не брините. Све ће добити што им треба. Ништа им се неће зло догодити”.

Али, добронамерно прима новац, прави тобожњи попис, да обмане уцвељене жене, а примљеним, код неких можда и последњим новцем из куће, прослави успех своjе акциjе.

У тоj невољи и у тоj недељи, коjа jе за нас била све пре него празник и људски дан, непосредниjе смо потврђивали своjе претпоставке о фашизму и изблиза почели да упознаjемо усташки покрет, његово лице и наличjе, о коjима смо, нажалост, у нашоj земљи раниjе тако мало знали да бисмо припремљениjе дочекали и у првом се сусрету супротставили том злу.

Жене су одстрањене са железничке станице. Остали смо сами у сточним вагонима, окружени усташама и слутњама о томе шта ће нам донети ноћ коjа ће сменити оваj мрачни дан.

Једина светла тачка у овом дану на грубишнопољскоj станици био jе шеф станице коjи jе своjим држањем разоткрио, без икаквог прикривања и задњих мисли, велико и племенито људско разумевање према људима коjима се ускраћуjу људска права.

Он jе погледима разговарао с нама. И рекао нам jе без иjедне речи све шта човек човеку мора рећи кад и не сме било шта да каже.

У гладном и жедном дану држање овог човека, племенитог и смелог, иначе скромног и повученог, заменило нам jе наjплеменитиjим људским вредностима и храну и воду. При одласку из Грубишног Поља уверили смо се да у њему има људи.

Напуштамо Грубишно Поље. Узнемиреност опет jача и потреса нашу свест. Сви осећамо, а понеки то и гласно саопштаваjу, да jе оваj одлазак с малим изгледима за повратак.

Спушта се ноћ. На jедноj станици смо се дуго задржавали. И поред свих настоjања да откриjемо коjа jе то станица, нисмо успели. Наш воз понижења имао jе посебан возни ред, а ми смо били путници без карте и без права на било какве информациjе. Усташе су обилазиле наше вагоне на тоj станици. Нисмо могли докучити шта раде, али jе њихов гласни смех потврђивао наше претпоставке да се забављаjу на наш рачун.

Таjну њихове забаве сазнали смо у Бjеловару. Кад смо стигли на бjеловарску станицу, око нашег воза се окупљала, вероватно намерно позвана, светина.

„Српска стока! Ха, ха ха! Драгоцjен товар”, читали су написе на нашим вагонима и коментирали их на своj начин.

„Хеj, ви, унутра, пошто продаjете месо? Шта jе jефтиниjе – глава или срце? Репове не продаjете, jер их немате. Ви сте мало племенитиjа стока без репова. Ха, ха, ха!”

Такав нам jе дочек приредила усташка руља у Бjеловару.

У Бjеловару смо jош дубље сазнали да идемо у сусрет веома тешким данима.

Брза вожња кроз ноћ неизвесности изазивала jе уверење да се усташким моћницима жури да нас што пре пребаце на непознато одредиште и да нас што више удаље од нашег краjа.

Преморени људи тону у сан. Све нас jе мање будних. Разговарамо тихо. У разговору се помиње и бежање. Испитуjемо могућности. Врата су несавладива препрека, jер немамо чиме да их развалимо. Прозори су са решеткама. Подови добро заковани. А ми – голоруки. Програмери нашег хапшења су све предвидели да добиjу заслужено признање за ревносно извршен задатак.

Дочек на загребачком колодвору

Иза поноћи наш воз jе ушао у загребачки колодвор. Врата на вагонима су по команди отворена.

„Излази, брзо, стоко! Тко буде оклиjевао, заборавит ће дисати”, претио jе усташа-повратник коjи нас jе дочекао.

„Долиjале су четничке птичице, маjку им влашку, али ће осjетити моћ усташке боjнице! Брже, брже, брже”, наставља усташа.

А ми, заслепљени светлошћу и збуњени сазнањем да смо у Загребу и да нас дочекуjу као четнике, искачемо, падамо, посрћемо под ударцима и формирамо колону на перону окружени са свих страна полицаjцима, усташама и Мачековим заштитницима.

Сви нас гледаjу с мржњом. Понижаваjу. Удараjу. Прете. Са свих страна навире руља проблематичних жена.

Хистерично подврискуjу, замахуjу кишобранима, вешто удараjу и залећу се потпетицама према слабинама.

Усташе, полицаjци и заштитници подстичу их и обезбеђуjу им прилаз људима коjи доживљаваjу дивљање хистеричне руље спуштених руку, изненађуjуће смирено, као да су припремани за трпљење и свесни шта би значио и наjмањи отпор.

Хитлерови воjници, ослонац свега овога, незаинтересовано пролазе. Неки бедник им недоученим немачким jезиком покушава обjаснити да смо четници. Поjављуjе се и понеки хитлеровски официр у достоjанственом миру окупатора. Полицаjци, усташе и заштитници их снисходљиво, како и доликуjе издаjницима, прописно поздрављаjу.

Обруч руље се стеже око наше колоне. Неки стариjи људи падаjу под ударцима.

У ковитлацу ужаса очекуjемо почетак другог дана у оковима усташког безвлашћа.

„Вудрите! Вудрите! То су четники! Наши су их дећки уловили у шуми”, харангира jедан агент коjи нас jе допратио из Грубишног Поља.
(Накнадно сам сазнао да jе „Хрватски народ” поводом нашег хапшења донео вест исте садржине. Дакле, агент jе био упућен у све таjне и смелости усташке промичбе, али и у срж усташке државне политике). А наша жигосана колона повиjа се под ударцима, трпи без отпора, немоћна према премоћноj руљи чиjе поступке легализуjу наоружани „чувари новог реда и поретка”.

„Ускачи коме jе живот драг”, пада полицаjчева команда и ми, снажниjи од самих себе, ускачемо у спремљене камионе коjи нас кроз празне улице окупираног Загреба, тужног и изобличеног, одвозе у Велесаjам.

Била jе то дуга и стравична мржња на кратком путу према jош већоj неизвесности и злосутности.

Шпалир ужаса

У Велесаjму нас дочекуjу нова искушења.

„Искачи, брзо, брзо, брзо и без буке”, преузима команду jедан усташа. Широм отворена врата павиљона у коме сам некад посматрао изложене аутомобиле (и не сањаjући ову ноћ ужаса) у овоj jезивоj ноћи личе раљама немани.

Кундацима и пендрецима равнаjу наше редове. Људи jедва у себи затомљуjу jауке од силних болова, а сви бисмо наjрадиjе, гласниjе него што човек може, крикнули и викнули у ову ноћ безакоња:

„Докле ћете? Шта смо вам учинили? Зашто проглашавате лаж истином? Ми нисмо четници”!

Улазимо jедан по jедан у павиљон. Претресаjу нас и празне нам џепове.

Мени су у џепу пронашли кључић школског ормара у коме су били спремљени ученички радови (jедино што сам имао у своjим џеповима).

„Шта jе то? Зашто си то сакрио”, пита ме стражар претећи.

„Кључић од школског ормара”, одговарам резигниран на све.

„Неће ти више никад требати”, завитла усташа кључић у ноћ, па ме из све снаге удари кундаком у леђа уз повик: „Трчи”!

Утрчао сам у ужас, као и сви пре и после мене. С jедне и друге стране, поређани у шпалир ужаса, дочекуjу нас усташки инквизитори с неотесаним држалицама лопата и будака (заосталих иза неке распршене воjне jединице) и несмиљено удараjу по глави, рукама, леђима, слабинама, ногама, рукама, по целом телу.

Људи падаjу. По њима пљуште jош jачи ударци уз наjпогрдниjе повике, jезиве сведоке да смо ушли у добро организован усташки пакао. Наилазе нови. Ужас се понавља. Павиљон се пуни тешко повређеним људима. Осећа се мирис људске крви, коjи jош више изазива крволочне усташе. Из дубине изнемоглих тела отргне се понеки jаук. Усташе откриваjу кривца и суде му одмах поновљеним, jош jачим ударцима. Лежимо као снопље неке jезиве њиве смрти. Немоћни. Пребиjени. У грчу болова и сазнању да се повећава броj подљуди и нељуди и да jе ово само почетак наших страдања.

Неки од болова и изгубљене крви падаjу у несвест. Крвожедни чувари новог поретка их брзо откриваjу и буде кундацима.

„Штааа? Спавате? Ниjе ово хотел! Нема за четнике ни сна ни милости”, издире се задригли усташки „частник” и наређуjе: „Пали моторе и свjетла”!

У четири угла великог павиљона воjници пале камионске моторе и фарове. Бука мотора и jака светла пробудила би мртваца.
„Имамо ми лиjека за вас. Не помаже четничка лукавост. Јача jе усташка мудрост. Не дамо вам ни сна ни слободе, влашки скотови, нека вам сад помогне краљ”, урла усташа и ликуjе због укљученог мучења моторима и фаровима, а не зна (и боље да не зна) да овде леже људи напредних идеjа, увек блиски и сjедињени с напредним Хрватима.

Свањива. Преморени смо. Неколико тешко контузованих стараца падаjу у агониjу. Долази лекар. Расправља с усташама и, види се, негодуjе. Одлази с изразима незадовољства. Опет се враћа. Прегледа онесвешћене људе коjи jедва даjу од себе знакове живота. Позива усташке „частнике”. Повлаче се према излазу. Опет живо расправљаjу. Одлазе напоље. И после краћег времена на носилима износе онесвешћене из хале ужаса.

Долази комисиjа. Обилази око хале. Један официр (чини ми се да сам га видео у франковачким студентским демонстрациjама док сам био студент у Загребу) прилази мени, подозриво ме гледа и пита шта сам по занимању.

„Наставник грађанске школе”, одговарам кратко и са жељом да што пре оде даље.

„Диван наставник коjи се бори у шуми”, наставља официр.

„Лишен сам слободе, као и сви остали овде, у свом стану претпрошле ноћи”, не желим да прећутим истину.

„Коме да вjеруjем? Нашима или вашима? Зна се коме ћу jа вjеровати”.

У халу уносе бели хлеб. Почињу да нам га деле. Одjедном, из средине хале, зачуше се гласни jауци.

„Стриjељаће нас. Даjу нам биjели крух”, каже ми тихо моj приjатељ.

„Можда. И то они раде”, говорим му на ухо, а мене сада стално узнемируjе мисао како да се jавим родитељима моjе супруге и на коjи начин, ако нас заиста буду стрељали (ниjе ми се овако умирало, имао сам 29 година и толико неостварених животних жеља!) да оставимо неку вест о томе. Све су нам одузели чиме бисмо могли оставити поруку.

И у таквим суморним размишљањима jедна светла тачка човечности. Дозволили су нама да изиђемо, под стражарском пратњом, у санитарни чвор у дворишту Велесаjма. Пратио ме jе стариjи стражар, просед и добродушног изгледа. Чим смо изишли из хале, започео jе разговор са мном.

„Имате ли кога у Загребу? Чуо сам шта сте по занимању”.

„Немам никога. Моjи су у Славониjи”, намерно сам избегао прави одговор, плашећи се да не направим жениним родитељима и родбини било какву неприjатност у овом мутном времену.

„Баш никога? Ни приjатеља? Реците ако имате. Нисам jа од оних коjи туку. Мене jе стид што су урадили од вас. Ја сам радник и мислим друкчиjе. Али, познато вам jе вриjеме у коме сад живимо. Ја ћу вам помоћи да се jавите ако имате коме”.

Размишљао сам краће време и одговорио: „Ја немам никога, али има моjа жена, она jе Хрватица. Насмешио ми се. Извадио нотес и благо упитао: „Гдjе стануjу”?

Дао сам му адресу. Веровао сам му.

Вратили смо се у халу. Он jе отишао. После краћег времена (родитељи моjе жене становали су близу, у тадашњем Дежелићевом прилазу) вратио ми се с поруком да их jе о свему обавестио.

Остао jе у хали. Доносио нам jе воду. Разговарао jе с нама и смиривао нас. Спречио jе неколико насилника коjи су покушали да нас опет малтретираjу.

Био jе то радник Јосип Мароф коjи ниjе изгубио човечност кад jе човечност била посебна смелост.

Путовање у неизвесност

Посебни воз са сточним вагонима, као симбол нашег положаjа, повезао нас jе из Велесаjма исти дан (понедељак) поподне на путовање у неизвесност. Испратио нас jе и радник Јосип Мароф коме су силом навукли стражарску униформу и коjи jе после побегао на рад у Немачку испред усташког терора.

Претучени људи остали су у болници, а ми смо, ослобођени страха од непосредног стрељања (био jе дан и у возовима се, колико смо знали, не врши стрељање), али jош увек у недоумици зашто су нам дали бели хлеб, опет размишљали о своjоj даљоj судбини, делећи се, као и увек у сличним ситуациjама, на оптимисте и песимисте. Оптимисти су били уверени да нас отпремаjу на присилни рад (или у неки концентрациони логор), а песимисти су и даље испољавали отворену сумњу у нашу дужу животну стазу.
Нажалост, они су били више у праву него ми оптимисти…

Кроз пукотине вагона, коjи су били трошниjи од оних у коjима смо допремљени из Грубишног Поља, открили смо смер нашег путовања, што jе код неких опет изазвало тешке слутње. Успели смо да из воза избацимо писане поруке да смо прошли овом пругом. Ко зна да ли их jе ико нашао? Написали смо их нађеном оловком у Велесаjму и откривеним комадићима папира док смо улазили у воз.

„Возе нас у Мађарску да нас поубиjаjу у Јанка Пусти”, чуло се мишљење на овом путовању у неизвесност.

Кад смо се искрцали у напуштеноj творници „Даница” у Копривници знали смо где смо, али смо и даље остали у тешкоj неизвесности. Сваког од нас притискивало jе тjескобно питање: Шта ће бити с нама?

Године 1963. породице страдалника посjетиле су подручjе бившег логора „Даница“ у Копривници

Дочек у „Даници” био jе посебно програмиран за нас интелектуалце. Сви смо били проглашени за официре и само ми смо добили батине. Били смо први логораши у овом логору.

И у „Даници” jе настављена пракса батињања и вређања, али с неким новим обележjима. Била jе то, углавном, генерална проба за будући рад у логору и прекаљивање у окрутности младих усташких стражара, углавном заврбованих из Копривнице и околних подравских села.

Био сам више него изненађен како су ти млади људи извежбани у мучењу људи и колико их jе дубоко прожела мржња према нама Србима. Стално ме jе мучила мисао да ли су их посебно дресирали, jер се никако нисам могао помирити с претпоставком да то „долази само од себе” и да тренутне ситуациjе могу до те границе да разоре личности и удаље их од основних вредности живота. На то питање нисам могао да добиjем поуздан одговор за време мог боравка у логору „Даници”.

Наjокрутниjи међу младим стражарима био jе Копривничанин „Брицо” коjи jе приређивао права садистичка ноћна иживљавања, нарочито над интелектуалцима и посебно над професором Марином, катихетом у копривничкоj гимназиjи.

У „Даницу” су навраћали и усташки „дужностници” из околних села, типично покварени људи, коjи су своj политички „углед” потврђивали мучењем и злостављањем немоћних логораша.

Изоловани у напуштеноj фабрици, коjа се претварала у фабрику усташког терора, мучени глађу (на шест људи jедан хљеб у промеру од 10 сантиметара и пола воjничке порциjе провреле воде с понеким залуталим зрном гершла, граха или траговима кромпира или гриса), изложени сталном батињању и ноћним буђењима, коjа су увек доносила нова искушења и патње, чекали смо на даље промене на горе.

И оне су дошле. Наилазиле су нове колоне логораша. Низала су се нова сведочанства о усташком терору. Почели смо да броjимо стотине и застали смо с броjањем у половини четврте хиљаде. Постали смо мали град логораша и велико мучилиште људи без икаквих права. Било нас jе из Славониjе, Срема, Подравине, Загорjа, Лике, Баниjе, Србиjе, Босне и Херцеговине. Цела мала Југославиjа сjедињена у злу.

Логор “Даница”

За Први маj су нам усташки стражари и њихови гости опет поделили батине. Овом приликом с новом идеолошком паролом (она о четништву jе застарела): „Маjку вам комунистичку, све вас треба потаманити”. У логор долазе нови људи. Све чешће и са све страшниjим вестима. Група депортованих Бjеловарчана – комуниста с браћом Бакићима на челу – доноси нам вест о покољу у Гудовцу краj Бjеловара.

Међу првим порукама коjе смо добили од наших из Грубишног Поља била jе порука: „Боље jе да сте у логору него да сте код куће”. Знали смо шта то значи и какву слободу изграђуjу и намењуjу усташе људима кад се њиховоj слободи претпоставља живот без слободе у концентрационом логору.

Почињемо да „радимо”.

„Шта мислите? Да ће вас поглавник хранити без рада? Нема тога у његовоj (?!?) држави. Ми ћемо вас научити да радите и да макар мало отплатите оно што сте опљачкали у Хрватскоj”, саопштио нам jе у строjу важну вест и промену у нашем животу логорник Немец, виновник многих наших тешких дана у логору (поливање наших руку врелом храном кад смо примали „храну”, наговарање усташких стражара да насрћу на логорашке жене пред вратима, честа буђења, мучење људи пред строjем) и добро школован стручњак за обезвређивање људског достоjанства и слободе.

Расподелили су нас у празне магацине чиjи су подови били прекривени неупотребљивим врећама за вештачко гноjиво.
„Све ћете ове вреће добро истрести и сложити. Под ћете очистити да се сиjа. Ако не буде све у реду, jезицима ћете прати под”, наредио jе стражар и повукао се на улазна врата испред магацина да сачува плућа од отровне прашине.

Усковитлала се отровна прашина. Нагриза нам плућа. Кашљали смо и избацивали крваву пљувачку. Истресали смо вреће и уређивали неуредне магацине.

„Не кашљите! Не пљуjте по поду, jер ће вам пљувачка бити ручак”, дере се усташа.

Учествуjемо у изграђивању Хитлеровог и поглавниковог новог поретка, гладни и обезвређени, гутаjући отров и подносећи ничим заслужена понижења.

„Посматрам људе у чиjа се лица неизбрисивим трагом урезуjе мржња према усташама.

„То су вам дониjела србска господа”, покушава стражар да харангира сељаке на нас интелектуалце. ”Они су вас своjом србском политиком довели овамо”, додаjе.

И кад се увери да jе солидарност у невољи и приврженост истини и слободи jача од његових хтења и намера, он љутито наставља: „Сви сте ви Стаљинова копилад, неће вам он помоћи”.

Очистили смо магацине и надисали се отровне прашине за цео живот. Плевимо траву по напуштеном терену фабрике. Преносимо неупотребљиве отпатке опека с jедног места на друго по Хитлеровом моделу мучења људи „празним радом”.

Муче нас монотоним делатностима и траже поводе за нова мучења. Злогласни Брицо постаjе у том тражењу моторизовани jаничар: залеће се мотоциклом на групе логораша и тако иживљава своjу усташку власт.

А људи, достоjанствени и неизазовни, мирни као да нису жива бића, стоички подносе све ударце, и по телу и по достоjанству, као да су цео живот учили школу отпора и пасивне борбе.

Били су то за мене, у овим тешким данима живота, наjлепши примери људског поноса и неограничене вере у ЧОВЕКА и његову несавладивост. Прави бисери људског слободољубља и правдољубља. Такав став људи израстао jе овде у логору у велику победу над усташама. Збили су се редови људског достоjанства. Ниjе се нашао ниjедан изрод. Нико на никога ниjе пружио прст да заштити себе и стекне недостоjну привилегиjу потказивача. Заборавиле су се све раниjе несугласице. Били смо jедно: људи-логораши.

Узалуд jе убачени жбир Марас њушкао по логору и започињао на сваком месту провокативне разговоре о усташама. За њега су душе логораша биле неосвоjиви бедем људског достоjанства. Нису помогли ни убачени криминалци из загребачког затвора да разбиjу оваj спонтано створени бедем људске солидарности. Почашћени смо и првом логорском инспекциjом из Загреба. Ишли су, пуни намештеног достоjанства и самоуверености у своjу моћ, од зграде до зграде. Обећавали су људскиjи поступак и боље услове живота. Згражали су се над неким поjавама.

Резигнирани на све, захтевамо само jедно: истрагу против нас и пресуде ако се докаже наша кривица.

Помињу се драстични примери насртаjа на људско достоjанство. Прикупили смо смелости, излажући се великоj опасности, да укажемо и на Брицине вожње мотоциклом кроз групе логораша.

Отишли су с уверавањима да ће све бити „савjесно провjерено”, саветуjући нам да будемо стрпљиви и да веруjемо у законитост нове (?) државе (?).

А увече су, као одговор на све и потврда да смо ипак у држави безвлашћа, настављена права садистичка дивљања с Брицом на челу.

Дубоко у ноћ чули су се потмули ударци кундацима по људском телу, болно стењање, незадрживи крикови и jауци.

Осетили смо на своjоj кожи „савjесну провjеру” и „законитост нове државе”.

Сутрадан смо у логору доживели наjпотресниjи тренутак. Брицина инквизиторска група изгурала jе из „министарства” (тако смо звали зграду у коjоj су били изоловани интелектуалци, одабрани за прву ликвидациjу на Видовдан, коjа jе због диверзиjе на личкоj прузи одгођена само за два дана – група jе из логора одведена 30. jуна и ликвидирана у Јадовну) претученог професора Марина, катихету копривничке гимназиjе. Извели су га под кишом удараца на травњак. Избезумљени и сломљени човек пао jе под силним ударцима. Брицо га jе оборио и узjашио. Професор Марин jе немоћно спустио главу на травњак. Подизали су га поново ударцима кундака у слабине.

„Паси траву”, крикнуо jе сав заjапурен у мржњи Брицо.

И човек jе, у тешкоj психичкоj депресиjи и без физичке снаге да се било чему одупре (он jе био логораш над коjим jе злогласни Брицо вршио наjтежу тортуру сваке ноћи), паћенички загризао траву и онесвестио се.

С групом логораша из Сремске Митровице доведени су бивши jугословенски министар просвете Ћирић и познати адвокат Митрашиновић. Од брата новинара Шкргића сазнао сам о погромима у Срему. У „министарство” jе – као што смо слутили даjући овоj згради име – дошао и jедан прави министар. Недуго иза довођења министра Ћирића у логор имали смо прилику да упознамо правог Газду у НДХ.

Једног преподнева пред главним улазом у логор стао jе немачки воjни аутомобил. Енергични маjор у пратњи четворице воjника извршио jе по кратком поступку смену стражара на улазним вратима. Ушао jе у логор пун себе и своjе моћи. Усташе су у часу погубили главе и сваку присебност.

„Wо ист Министер Цириц”, питао jе маjор збуњене усташе.

Кад смо му обjаснили где се налази министар Ћирић, маjор jе пред „министарство” упутио два воjника, а с jедним воjником jе кренуо према управноj згради логора. Сав логор се претворио у ухо и око.

После краћег времена министар Ћирић jе у разговору с немачким маjором напустио логор „Даницу”. Сви логораши (а вероватно и усташе у логору) сазнали су ко jе прави Газда у Независноj (?) Држави (?) Хрватскоj.

Добили смо нови радни задатак: затрпавамо тенковске ровове у непосредноj близини града Копривнице.

С лопатама на рамену, у пратњи усташких стражара, пролазимо копривничким улицама и певамо. Биле су то песме обичне, али пуне пркоса и нашег одушка. Ниjе нам било до песме, али смо певали jер нам jе то био jедини могући вид борбе.

Посматраjу нас пролазници, чудно и преплашено. Неки застаjу. Нико нас не вређа.

Примећуjемо и забринуте људе с тракама на рукавима: црвене траке с натписом Срби и жуте траке са Соломоновом звездом. Неки међу њима упозораваjу нас да не певамо. Ми и даље певамо. Наjсмелиjи међу жигосанима jе jедан лепи младић на бициклу. Он прати нашу колону и бодри нас своjим пркосним држањем. Његови погледи, jош неослобођени дечиjе наивности и отворености, увераваjу нас да jе сазнао истину о онима коjи су га обележили црвеном траком.

Наш знак jе логорашка лопата, исконска ознака коjу силници желе да обезвреде тешким радом.

Црвене и жуте траке и наше лопате – тековине су новог поретка у Европи.

Затрпавамо тенковске ровове. Приjа нам рад иако смо гладни. Не осећамо мору логора. У даљини се зелени шума. У њоj, с овим крвавим пролећем, израста и бунт наше земље против фашизма. Добиjамо о томе вести у логор. Долазак Бjеловарчана отворио jе канале. У логору се већ осећа дух комуниста. Дошли су, поред браће Бакића, познати комунисти из Пакраца Мићо Подунавац и Јовица Марковић, а из Загреба Мариjан Краjачић, капетан из шпанског рата, Мирко Буковац, Маца Гржетић и други.

Стахуљакова посета

У логор су почеле да стижу прве посете. Маjке, жене, сестре и кћери биле су опет на испиту смелости. С неизмерном тугом, беспомоћно и у злослутним мислима, али с храброшћу вредном дивљења чекале су сатима пред затвореним излазом, малтретиране и понижаване. У наручjу понеке jе и мало дете. Доносе храну и одела у сазнању да jе то логорашима наjпотребниjе и да их то jедино може одржати у њиховом толико неизвесношћу обележеном животу. У њиховом племенитом срцу ниjе остало места за сумњу да ће наjбоље ствари из пакета узети усташе. Можда су и знале, али су се надале да ће ипак нешто стићи и до њихових очева, браће, синова, мужева.

Сусрет с логорашима jе дозвољаван из даљине и под строгом усташком присмотром. Уз пакете смо, редовно, враћаjући се у бараке, добиjали од усташа и по коjи ударац да не заборавимо да смо под њиховом апсолутном влашћу.

Једно jутро растужио ме jе сусрет с аутомобилом као с драгим живим бићем. Препознао сам у логорском кругу ауто мог приjатеља др Александра Вондрачека, jавног бележника из Грубишног Поља.

Пришао сам аутомобилу да се уверим да ниjе посреди логорско привиђање (не баш тако ретка поjава да се у новопридошлоj колони логораша „виде” знаци и рођаци коjих нема).

Уверио сам се додиром аутомобила да ниjе привиђање. „И тебе су дотерали у логор”, рекао сам сам себи, jош jедном дотакао руком добро познати аутомобил и забринуо се за свог приjатеља.

Стижу нам и прве дописнице. Шест редака текста. Све су исте као и ми логораши. У свима jе написано да су код куће добро и да не бринемо. А ми их читамо друкчиjе. Знамо да ниjе добро. Једино што у њима тражимо истинито – то jе рукопис наших драгих, потврда да су jош живи.

Сазнаjем да jе ухапшен и моj брат Перо. Са свих страна навиру вести. Дознаjемо детаљниjе шта се догађа у Грубишном Пољу. Пуно разлога за jош већ забринутост.

И у таквим тешким часовима jедног jутра поjављуjе се у логору, окружен своjим усташким истомишљеницима и – за сваки случаj – заштићен стражарима, нико други већ адвокат и усташки функционер Луjо Стахуљак.

„Дошао jс Стахуљак”, брзо се пронела вест логором.

„Можда ће нам помоћи”, гласно размишљаjу наивни.

„Можда ће нам и одмоћи”, додаjу реални.

„Треба му прићи и нешто рећи”, пада одлука.

Сусрет му, очито, ниjе приjатан. Избегава поглед око у око. Заборавио jе данас и на своj типични адвокатски смешак. Пробиjам се до њега речима: „То jе наш Грубишнопољац”.

Прилазим му и говорим мерећи сваку реч, jер знам да свака главе вреди.

„Увjерени смо да ћете као правник помоћи да се наше питање риjеши по закону. Учините то. То с правом очекуjемо од вас”.

„Да… Видjет ћемо… Али, jа ту не могу, вjеруjте, готово ништа”, говори и не гледаjући ме. Одлази без поздрава са своjим истомишљеницима усташама.

Ми остаjемо са своjим уверењима да Стахуљак ниjе дошао у логор с добрим намерама.
Даjем знак jедном провереном логорашу Грубишнопољцу да их неприметно прати. Кад се вратио са логорског задатка, пренео нам jе оно што jе чуо из Стахуљакових уста: „Праве се сада као овце, а то су вукови и треба их као вукове…”.

Неостварено стрељање

Дознаjемо од новопридошлих логораша да jе у Хрватскоj пакао. Стижу нам вести о масовним убиjањима, али и вести о припремању устанка на широj основи. То нам улива нове снаге.

Хитлер jе започео рат против СССР-а. Посматрали смо транспорте немачких трупа према истоку док смо радили на затрпавању ровова. После избиjања рата са СССР-ом не идемо на рад. У логору су пооштрене мере будности. Усташе се боjе логорашких лопата и крампова. Закључали су их у магацин коjи изузетно добро чуваjу.

Прве вести о наглим продорима на тло СССР-а дубоко нас погађаjу тим пре што смо раниjе сазнали за Тимошенкову наредбу Црвеноармеjцима.

Усташе ликуjу и настоjе да разноврсним провокациjама откриjу комунисте и њихове симпатизере: „Гдjе вам jе Стаљин? Тражи топло скровиште у Сибиру. Неће умаћи Хитлеру. Готово jе и са њим и са вама. Сецовали сте на криву карту”, деле нам политичке лекциjе наjокорелиjи усташки стражари и показуjу ратне извештаjе у новинама.

Осећам, ипак, да се усташе нечега силно боjе. Режим у логору постаjе све строжиjи. Све чешће организуjу узбуне за стражу.

Једне ноћи, неколико дана по избиjању рата на истоку, изводе нас пред зграду логора. Везуjу нас по двоjицу жицама.

Логорник Немец узбуђен обилази везане логораше и шапатом издаjе наређења своjим стражарима.

Моj пар jе стасит и снажан младић. „Ово се може раскинути”, шапће ми и десном, невезаном руком већ одвезуjе добро стегнуту жицу.

„Буди опрезан”, саветуjем му. „Ноћ jе наш савезник. Бjежаћемо заjедно. Познам добро оваj краj”, jош узбуђениjе шапуће младић.

„Ако се и jедан макне, све ћемо вас покосити строjницом”, прети логорник Немец.

И само што jе изрекао претњу, у граду jе нестало струjе. Логор jе потонуо у мраку.

„Не мичи се”, деру се усташе и пале батериjске светиљке.

„У бараке”, наређуjе логорник Немец и гунђа сам себи, „Баш нам се неда”.

Избегли смо, захваљуjући квару у електричноj централи, одвођење на стрељање. Усташе су имале план, то смо сазнали доцниjе, дасвоj крвави план оправдаjу тобожњом побуном логораша.

Сутрадан су нас построjили у збор. Логорник Немец jе обилазио логораше и уносио им се у преплашена лица.

На индустриjском колосеку били су построjени Босанци. Одjекнуо jе пуцањ. Немец jе у строjу убио jедног логораша.

„Вриjеђао jе нашег поглавника”, гласно су обjаснили стражари у пролазу.

Био jе то наговештаj наjгорега…

Блистави лик књижевника Мишкине

Човечност и смелост никада не напуштаjу људе. То смо осетили у наjдепресивниjим данима у логору „Даница”. Вест о логору и мучењима у њему брзо се раширила. Стигла jе и до племенитог човека и познатог сељачког писца Мишкине коjи се тешко мирио са чињеницом да у његовоj Подравини постоjи логор ужаса.

Мишкину сам упознао као студент у Загребу. Оставио jе на мене изванредан утисак. Посебно су ми импоновали његови ставови о друштвеним питањима и односима између Хрвата и Срба.

Кад сам га видио на улици у Копривници како посматра нашу колону са лопатама и како негодуjе и оком и лицем и душом добио сам jош jедну потврду да мрак фашизма ниjе угасио сва људска светла.

Пратио нас jе до изласка из града. Приметио ме jе. Поздравио ме jе знаковима одобравања и огорчења због свега овога што се збива. Пролазио jе после тога сваки дан краj логорског зида. Знали смо кад ће се поjавити на рубу шуме. Увек jе бирао време да нам приђе кад су на стражи били стражари, његови знанци с коjима се могло изићи на краj.

Доносио нам jе jабуке и говорио: „Да могу, донел би све jабуке из Хрватске и целога света. Ово jе наjвећа срамота у повиjести. Али, не клоните духом. Главе горе, браћо Срби и сви остали добри људи у том проклетом логору. Ниjе ово Хрватска. Не раде то прави и честити Хрвати. То су изроди, то су плаћеници, то су издаjице, то су Јуде. Наш народ вели мудро: ’Поплава сметjе доноси’. Будите храбри. Проћи ће поплава. Нестат ће сметjе. Опет ће бити пуно сунца на нашим драгим праговима. Будите храбри побjеда ће бити наша”!

Долазио jе и бодрио нас сељак, човек, приjатељ и брат, сељачки књижевник Мишкина. Остао jе доследан себи и своjим идеjама. Нестао jе физички, као логораш, у крвавоj поплави фашизма. Остао jе као светао лик човечности и драгоцен путоказ нашег заjедничког братског живљења.

Растанак

Тридесетог jуна сам се растао са већином Грубишнопољаца. Издвоjили су их и убацили у посебан воз смрти. Ја сам остао у „Даници” у групи логораша с мешовитим браком.

Преселили су ме из „министарства” у шталу. Било нас jе 14 у посебном изолату логора. У нашоj групи jе и чика Миле Малешевић, старац сед као овца, ведра духа, челичне борбености (за њега се с правом могло рећи да jе „челик слабиjи од jуначког срца”) и непоколебљив у своjим радничким и социjалистичким уверењима. Никада ниjе поклекнуо. Био jе увек усправан и стално запослен.

Скупљао jе по логору жице и лимове. И стално нешто израђивао, понављаjући своjу омиљену тезу: „Ко? Хитлер да добиjе рат? Никада!

Пашће његов поредак као трула jабука”!

„Одвели су их на стратиште. Какав рад у Њемачкоj?! Хитлер нема хране ни за своjе људе. Усташка лаж и подвала! Ја сам им поправљао пећ и чуо сам разговор двоjице усташа. Рекли су: ’Одвели су их у Госпић. Тамо су их повезали у ланце и провели градом.

Тукли су их. Одвели су их и више их нема. Тако ће и друге’. То jе Револуциjа, упамтите добро, Револуциjа. Она гута жртве… Наша ће бити побjеда”, рекао ми jе чика Миле Малешевић. У његовим увек живим очима засjала jе посебном снагом борбена мржња, своjствена прекаљеним борцима-радницима.

Тако сам сазнао, с тугом у срцу, за краj људи с коjима сам делио зло и гаjио наду у логору „Даници”.

Сазнање о Јадовну

Логор jе прилично испражњен. Доводе jош само комунисте и обавезно криминалце с одређеним задатком да шпиjунираjу.
„Цинк”, чуjе се упозорење кад наиђе неки криминалац или убачени агент прерушен у логораша.

Шпански борац Мариjан Краjачић и истакнути члан Комунистичке партиjе Мирко Буковац покушали су, добро припремљено, бекство. Имали су и пропуснице.

Кад су били jедан километар изван логора, на домак слободи и Устанку коjи jе већ пламсао и у Хрватскоj, открили су их криминалци с осматрачнице jедне зграде на спрат. Ухватили су их усташки стражари брзо изведеном акциjом заокруживања. Затворили су их у „Кулу” (водоторањ), коjа jе била познато логорско мучилиште.

Тукли су их несмиљено и на смену цео дан и целу ноћ. Изнуђивали су мучењем признање, али га нису добили. Нисмо склопили ока с оком. Кула jе била близу наше штале. Преживљавали смо наjстрашниjе тренутке.

Сутрадан ми jе лекар у логору (емигрант, пољски Јевреjин), кога сам упознао преко Ремигиjа Бубња из Загреба, рекао да у медицинскоj литератури ниjе прочитао о тежим примерима телесних повреда од оних коjе су задобили Краjачић и Буковац.

Стража jе око „Куле” удвоjена. Ноћ jе дуга као и наша логорашка неизвесност. Будан сам и не спавам. Узнемирен сам као никада раниjе.

Ослушкуjем разговор двоjице усташа-стражара, наслоњених уз саму ограду коjа одваjа шталу од осталих зграда у логору. Њима се придружуjе и стражар с главног улаза.

„Јожа, враг га дал, ово не бу добро. Комунисти су храбри. Оне су пребили, а они ниш неће да признаjу”.

„Ни мени се ово ниш не свиђа… Дечки, каj ће то бити? Јеси ли чул да су оне, коjе су влаком одвезли, све хитили у jаму краj Госпића… Не бу добро, дечки, враг ме jе овде допелал…”.

У мени се срушио свет свих надања. Сумња коjа jе подгризала моj мир неповратно jе ове ноћи однела све наде. Преда мном су њихови ликови jош увек живи. Изговарам њихова имена. Навиру сећања о сусретима с њима и заjедничком страдању у Загребу и логору „Даница”.

Те ноћи, наjтужниjе у мом животу, сазнао сам до краjа како човек постаjе Сачовек.

Биографиjа:

Др Тихомир Т. Продановић рођен jе 1911. у селу Кричкама, Славониjа. Основну петогодишњу школу завршио jе у родном мjесту.

Грађанску и учитељску петогодишњу школу похађао jе у Пакрацу, Бањалуци и Београду. Ђачки воjни рок служио jе у Билећи и Осиjеку.

Вишу педагошку школу и Педагошку групу предмета, група наука, студирао jе на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта, гдjе jе и докторирао 1954. године. Као професор дидактике и методике биран jе за вршиоца дужности управника Одељења и шефа Катедре за педагошке науке Филозофског факултета у Београду. За своj педагошко-научни рад примио jе многа признања, награде, дипломе и орден рада с црвеном заставом. Своj мукотрпни, пожртвовни и, изнад свега, племенити живот, у поодмаклоj трећоj доби окончао jе трагично.

Пренесено из књиге:

Bilogora i Grubišno Polje 1941 – 1991.

Након процjена о броjу жртава два највећа комплекса логора у НДХ, коjе jе изнио господин Драган Цветковић у загребачким „Новостима“, поред реакциjе у тексту „Јадовничка броjања“, доносимо текст Драгослава Илића коjи поменуту тематику посматра кроз неколико постављених питања.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 04. јуна 2013. године.

Април jе мjесец, у коjем се Срби западно од Дрине кроз комеморациjе у Јасеновцу и Доњоj Градини присjећаjу времена великог страдања, холокауста и геноцидâ коjе jе над Србима и Ромима починила Независна Држава Хрватска током Другог свjетског рата. Уз мале датумске измjене тако jе било и ове године. Српско национално виjеће из Загреба учествовало jе у организациjи неколико активности тим поводом. Једна од њих jе постављање инсталациjе „Барака“ на Цвjетном тргу у Загребу, након коjе jе одржана трибина о поименичноj идентификациjи жртава Другог свjетског рата.

Како jе у раду трибине учествовао и београдски историчар, господин Драган Цветковић, виши кустос Музеjа жртава геноцида, самостални српски тjедник/недjељник „Новости“  искористио jе ову прилику и пером новинара Ненада Јовановића, са господином Цветковићем направљен jе интервjу.

У самом интервjуу пада у очи да jе новинар „Новости“  инсистирао на броjу жртава, наjслабиjе обрађеноj подтеми када говоримо о Јасеновцу, али и о холокаусту и геноцидима у НДХ. Поред тога, у фокус су стављене и контроверзе коjе су се, наjчешће из идеолошких разлога, плеле око броjева. Ово, али и процjене коjе jе изнио господин Цветковић намећу неколико питања коjа међусобно стоjе у одређеном узрочно-посљедичном односу.

1. Могућности прорачуна броjа жртава према мjестима страдања?

Уколико смо сагласни да jе НДХ починила холокауст и геноциде над Србима и Ромима ово питање не би требало бити интересантно за ширу jавност, односно не бисмо га требали посматрати у категориjама „умањивање/увећавање броjа жртава“. Мање jе важно да ли jе нека жртва страдала у неком од логора, локалних стратишта или у директном терору (на кућном прагу) jер jе у сваком случаjу риjеч о жртви геноцида НДХ. Зато jе оваj проблем потребно посматрати као унутарнаучно, техничко питање.

Процjена господина Драгана Цветковића, базирана jе на попису „Жртве рата 1941-1945“  коjег jе 1964. провео Савезни завод за статистику и достигнутог нивоа ревизиjе овог пописа коjу води београдски Музеj жртава геноцида. С обзиром да су пописом и достигнутим нивоом ревизиjе утврђени подаци за нешто више од 60% жртава од претпостављеног броjа стварних ратних губитака, могуће jе, мултидисциплинарним приступом, доћи до процjене приближног броjа страдалих према мjесту боравка (село, општина, град, срез, држава). Међутим, изузетно висок проценат претпостављених жртава коjе нису пописане онемогућуjе процjену броjа жртава према мjестима страдања, зато што о тим жртвама, приjе свега о њиховом страдању, не знамо ништа.

Основна методолошка грешка господина Цветковића, како се чини, лежи у томе што jе исказани тренд, утврђени проценат страдалих у логорима код пописаних жртава примjенио на претпостављени броj не пописаних жртава и на таj начин добио процjену са релативно малом разликом између наjнижег и наjвишег могућег броjа. Броj jасеновачких жртава процjенио jе на 122.000 – 130.000, а госпићке групе логора на 16.000 – 17.000. Како не знамо баш ништа о не пописаним жртвама, самим тим ни мjесто, вриjеме и околности у коjима су страдале, а ако у обзир узмемо и чињеницу да прилив логораша као и њихова смртност нису били
равномjерно распоређени на сво вриjеме постоjања логорâ за коjе jе вршена процjена, могуће jе закључити да ова као и мноштво других процjена, нема чврсто тло под ногама. Макар и теориjске могућности, ма колико као краjности не биле вjероватне, да су све не пописане жртве страдале у неком од логора, односно да ни jедна од њих ниjе страдала у неком од логора, саме по себи говоре да на темељу пописа Жртве рата 1941-1945. и достигнуте ревизиjе овог пописа, ниjе могуће вршити процjену броjа жртава према мjестима страдања.

Наравно, легитимно jе, штавише и пожељно, пред стручну jавност изниjети мишљење о овоj подтеми велике тематске цjелине „људски губици у Другом свjетском рату“ што jе господин Цветковић и чинио у више наврата. Но ипак, чини се да jе неозбиљно са оваквим подацима излазити у jавност, а притом знати да могу изазвати лавину, углавном jалових расправа и нови талас дехуманизациjе жртве.

2. Зашто се и данас бавимо процjенама?

Ово питање ће нас вратити неколико децениjа уназад. У претпоследњоj ратноj години основана jе Земаљска комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, коjа jе након прикупљања података и првих прелиминарних процjена, престала са радом већ три године након рата. Сличне комисиjе у неким од европских земаља, радиле су и до средине осамдесетих године.

Непостоjање адекватне научне институциjе коjа би се бавила овом темом и веома висок ниво интересовања о коjем свjедочи броjна, жанровски и квалитетом различита литература родили су читав низ контроверзи везаних за броj жртава. Педесет и пет година након Комисиjе, 1993. године основан jе Музеj жртава геноцида у Београду, данас jедина српска институциjа ове намjене. Музеj издаjе Годишњак, до данас jе обjавио неколико важних студиjа, организовао више научних скупова, учествовао у међународноj сарадњи. Са друге стране, ово jе jедини музеj у Србиjи коjи нема адекватне услове за рад, приjе свега изложбени простор. Данас су у њему запослена свега четири историчара, од коjих jедан на одређено вриjеме.

Како бисмо на што jедноставниjи начин схватили положаj Музеjа, потребно jе рећи да му jе повjерен рад на ревизиjи пописа „Жртве рата 1941-1945“. коjу ниjе могуће привести краjу (што би значило исцрпити све расположиве изворе) без обимних истраживања у архивима свих држава насталих разбиjањем СФРЈ, али и неким архивима ван Балкана. Музеjу jе притом, приjе неколико година инспекциjа забранила ангажовање спољних сарадника, а у буџету за прошлу годину на располагању jе имао исти износ средстава за службена путовања и тоалет папир. У истоj години Влада Републике Србиjе jе за „Егзит фестивал“ издвоjила десетоструко више средстава у односу на годишњи буџет Музеjа.

О институционалном односу Републике Српске, чини се, потрошене су све риjечи. Историjски институт АНУРС, основан приjе готово двиjе године, због „недостатка новца“ сведен jе на плочицу са називом институциjе залиjепљену на jедна од врата у згради Академиjе. Истовремено jе Влада Републике Српске учествовала у финансирању концерата у износу од око пола милиона конвертибилних марака.

Спомен подручjе Доња Градина jе предмет манипулациjа. Средства за изградњу мемориjала, одобрена приjе неколико година, полако цуре док се заинтересоване интересне групе боре око тога чиjи проjекат ће бити усвоjен, посљедично, ко ће од њега имати већу зараду. Да трагедиjа буде већа, Доња Градина jе схваћена као локално стратиште. Ако пажљиво погледамо начин одабира запослених лако ћемо уочити да jе основни критериjум при запошљавању било мjесто боравка, а не стручност, како бисмо очекивали.

Република Српска jе приjе неколико година имала могућност да кроз сарадњу са мемориjалним центром Јад Вашем (Yad Washem) у Јерусалиму постане незаобилазан фактор, а можда и лидер у региону кад jе риjеч о образовању о холокаусту и геноциду. Но читав оваj програм jе шест година био блокиран у нашем Министарству просвjете и културе. Данас ћемо од истих оних коjи су оваj програм блокирали, чути како jе недопустиво да млади у Републици Српскоj знаjу мало или чак ништа о догађаjима из Другог свjетског рата.

3. Побjедници пишу историjу?

Окупљаjући народне снаге за стварање нове хрватске независности, Фрањо Туђман jе изjавио како НДХ ниjе била само квислиншка творевина већ и тисућљетни сан хрватскиг народа. Овом изjавом Туђман покушава премостити комунистички jаз у хрватскоj историjи и ухватити дашак вjетра у идеолошкоj промаjи насталоj након рушења Берлинског зида.

Истовремено Туђман jе покушао релативизовати злочине у Јасеновцу кроз релативизациjу броjа жртава.

С обзиром да jе Јасеновац наjвеће стратиште и да као такав симболизуjе свеукупно страдање у НДХ, релативизациjа Јасеновца би у симболичкоj равни значила и релативизациjу злочина, а у свиjести просjечног Хрвата и скидање одговорности са НДХ. Ниjе мали броj оних коjи су наставили његово дjело. Треба видjети научну продукциjу, од лексикона „Тко jе тко у НДХ“, па преко Јурчевићевог „Јасеновачког мита“, до мањих радова обjављених у научним часописима, у коjима jе НДХ посматрана као држава настала на хрватском повjесном тлу, а у коjоj су злочини били изазвани српским побунама. Броj жртава опет предњачи као критериjум за релативизациjу злочина. У овим ревизионистичким маховима, с циљем рехабилитациjе НДХ предњаче Институт за сувремену повjест и Институт Др Иво Пилар. О одjеку њиховог рада у хрватском друштву наjбоље свjедочи бизарна епизода везана за подизање споменика усташи погинулом у тзв. Велебитском устанку из 1932. На споменику пише усташа – антифашиста.

Наша немогућност да истражимо питање броjа жртава према мjестима страдања, чак ни да дамо неоспориве реалистичне процjене, одсуство бриге и ендемска неодговорност српске државе/ентитета, али и српских установа у Хрватскоj, широм су отворили врата хрватском ревизионизму историjе Другог свjетског рата. Чини се као да jе у овоj новоj консталациjи односа побjедила идеjа Фрање Туђмана, а посљедично, његови настављачи постаjу нови побjедници коjи пишу историjу.

Остаjе отворено питање да ли ћемо у скориjоj будућности добити генерациjу, коjа ће изучаваjући облике друштвене патологиjе, а посматраjући рад српских Влада нашег времена, али и Српског националног виjећа и његовог гласила „Новости“, открити феномен самомрзећег Србина!?

Феномен самомрзећег Јевреjина jе одавно познат.

Драгослав Илић

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 04. јуна 2013. године.

Видео: Култура сjећања и памћења – Драгослав Илић

Пут два Часна Крста која су поред светог Јерусалима и мјеста страдања Исуса Христа обишла и мјеста страдања српског народа – Јасеновац, Јадовно, Паг и Пребиловце, испратила је екипа РТС.

Два Часна Крста, које епархијама ван матице дарује патријарх, заувијек ће остати у Пребиловцима и Јасеновцу као знак сјећања на Новомученике Јасеновачке и Новомученике Пребиловачке.

Један од два Часна крста, потомци и поштоваоци жртава узнијели су на Велебит до Шаранове јаме а након тога понијели и на острво Паг, на висораван изнад мјеста некадашњег логора Слана за Србе и потом пред школу у Метајни у којој се некада налазио логор за жене и дјецу.

Пребиловчанин Миленко Јахура, носио је Часни крст који је кренуо из Јерусалима, био ношен на рукама потомака жртава по српским стратиштима и на крају је постављен у Храму Христовог васкрсења у мученичким Пребиловцима.

По први пут видећемо шта кажу они који прођоше тај пут по благослову блаженопочившег Патријарха Павла. Први пут о свему шта се дешава у Страсној седмици у Јерусалиму о путу и проблемима на које они који верују имају због своје вере.

Емисија „Пут Часног Крста“ емитована је 26. Јануара 2016. у 19:45 на РТС 2.

Аутор емисије: Владимир Банић

Априла месеца, навршило се 75 година када је са „радом“ почео најмонструознији од свих многобројних логора за Србе у НДХ, одмах  по усвајању хрватских расних закона у Сабору.

Акламацијим је најпре усвојен закон о забрани ћирилице, па потом о утамањивању Срба!

Ретки, још живи потомци побијених Срба на тој велебитској заравни, узалуд чекају истину о том злочину „цементирану“ још тезама хрватских комуниста, који су били сумњив зачин у крајинској, српској антифашистичкој борби, али затоистинско цвеће у „братству-јединству“ бравара Broza!

Још средином тридесетих година прошлог века, у комфору талијанских фашиста, написаће Анте  Павелић „усташка начела“, притом помно проучавајући ватиканске папире о облицима и методама провођења турског геноцида над Јерменима, у Великом  рату.

Одмах иза тога упутиће поверљиву окружницу, руководству усташког тајног центра у Лици, да се изуче „смештајни капацитети“ крашких јама на Велебиту.

Заједно са  члановима усташке свеучилишне (универзитетске) организације, мачекова бановинска управа организује спелеолошко истраживање  крашких јама.

Тобож да се помогне сточарима на заштити стоке, а сами сточари били су и водичи и извори за лоцирање  тих јама и бездани по велебитском масиву.

После успешног истраживања, известили су одмах поглавника да се у крашке јаме на Велебиту може „сместити“ око милион људи!

Следи ново упутство за тајну усташку организацију, да се одмах сачини листа „непоћудних“ (непожељних) за моменат када се преузме власт. Тако ће настати усташка „црна књига“ у коју су уписани  угледни интелектуалци, трговци, бивши српски добровољци,полицајци, политички прваци, наравно Срби, али и истакнути југословенски опредељени Хрвати.

На листи нема комуниста, јер су они савезници са усташама на рушењу заједничке државе што су  потписали споразумом у казниони Сремске Митровице, и то након објављивања „усташких начела“.

Међу првима, руководство усташке организације у Лици известило је поглавника о сачињеној листи, а казниона окружног затвора у Госпићу одређена је за смештај „непоћудних“.

Не чуди стога да је Госпић једино среско место у Хрватској, где је уз град Загреб, још 10. априла 41. у целости преузета цивилна власт.

Краљевина Југославија насељавала је плански добровољце из Великог рата, додељујући им земљу у кордону насеља према непријатељски настројеној Мађарској. Били су то откупљени поседи мађарских велепоседника а не отета сеоска имања, али је ипак у усташким плановима  одлучено да се будуће етничко чишћење управо почне од Западне Славоније.

Чим немачке и италијанске трупе окупираше Југославију, дотадашња бановинска управа постаде фашистичка, јер их  још актуелни потпредседник југословенске владе Влатко Мачек,  јавно позва на верност хрватском поглавнику.

За огледни логор, где се „успешно решава српско питање“ одређено је Јадовно, изолована висораван на Велебиту, ретко насељена, и то само хрватским становништвом.

Ту ће бити и центар за обуку полазника, који ће по целој НДХ  успоставити сличне логоре.

Поздрављајући „течајце“ (полазници обуке) приспеле у Госпић из целе НДХ, први управник логора Јадовно  учитељ Rudolf-Rude  Ritz, изјавиће у свом поздравном говору следеће:

“Fundamenat će biti od SRBA i ŽIDOVA, a glazura od nepoćudnih HRVATA“!

За прве посетиоце Јадовна, одређени су угледни интелектуалци, богати трговци, бивши сенатори и народни посланици ,чланови политичких странака, полицајци, жандари, српски добровољци и нарочито свештеници СПЦ и припадници удружења бивших четника из Великог рата!

Тек након ове својеврсне „сече кнезова“ као показне вежбе за прост народ, почиње кампања насилног покатоличавања коју проводи РКЦ над Србима, под будним оком надбискупа Степинца и именоване трочлане бискупске комисије, коју предводи крижевачки бискуп Јанко Шимрал!

Поступајући по унапред договореним плановима, почело је одмах упућивање  Срба из Западне Славоније у логор Јадовно те је ту за неколико стотина становника  вароши Грубишно поље, болан крај  животног пута.

Логор Јадовно радио је осамдесет дана, а транспорти Срба упућени из Сремских Карловаца или Мостара, путовали су пуних седмицу дана у пломбираним вагонима, на успутним станицама уредно су на путне листе ударани жигови, али није нико отворио вагоне и ослободио заточене или устао против злочина истребљења невиних.

Још у рату почели су хрватски комунисти плански да лажу, да те злочине чине усташе повратници и тзв „дивље усташе“, али су печати у транспорту државни, као и многобројне наредбе о транспорту Срба за Госпић, те истина сама демантује и лажи и лажове.

Да се освете за спортски пораз, чланови усташког „свеучилишног шпортског клуба“ упутиће  комплетну екипу јеврејског фудбалског тима из Загреба, на ваздушни опоравак  у Јадовно.

Логор Јадовно  затворен је почетком августа 41., када то подручје окупира италијанска војска, спасавајући тако Србе од потпуног истребљења.

Општенародни, спонтани устанак Срба против хрватских фашиста, присилио је усташе да изместе преостале заточенике у дубину територије, стварајући у српском селу Јасеновац нови логор, који ће постати највећи српски град под земљом!

Међутим, на Јадовну  је плански поубијана српска елита  да се народ обезглави, далеко од евентуалних радозналих погледа.

Јевреји су на Јадовну убијани по избору, спорадично, највише из града Загреба, да би усташка власт могла присвојити  некретнине, виле, куће и фирме. Системско истребљење Јевреја у НДХ, почели су ипак  „фолксдојчери“ (припадници немачке мањине) у граду Осијеку где су тада чинили већину, а затим наставила хрватска фашистичка власт у Јасеновцу.

О  том детаљу писала је прва Хана Арент (немачка теоретичарка политике, јеврејског порекла) током суђења Ајхману у Јерусалиму!

Ниједан Циганин (Ром) није убијен на Јадовну, јер Немци још нису усвојили став о утамањива њу Рома, а хрватски фашисти су чекали њихову одлуку, да не преуране. Зато су Роми ликвидирани већински у Јасеновцу.   

На Јадовну  су убијани и Хрвати антифашисти, али грађанске а не комунистичке  опредељености, истакнути прваци југословенског Сокола, бивши добровољци из Великог рата, као доказано изразити противници усташтва али и Мачековог ХСС.

Мртви, послужили су хрватским комунистима за лаж о српско-јеврејско-ромским жртвама и хрватским антифашистима, који су жртве појединачних (али ипак многобројних!) злочиначких одлука о којима хрватски народ наводно није ни „знао“ (а толики учестовали).

Деведесетих година прошлог века, у грађанском рату у Хрватској, уз Западно-славонске локације Марино село и  Пакрачка пољана , почињен  је у Госпићу  најмонструознији  злочин над хрватским држављанима, лојалним новој хрватској власти али ипак Србима, као наставак активности ваздушне бање Јадовно, зато што није изнета стварна истина, није истражен злочин , његова генеза и последице током постојања НДХ!

Није  детаљно истражена ни улога свештеника РКЦ  Јосипа-Јоле  Бујановића, госпићког жупника и руководиоца тајног усташког центра, у осмишљавању логора Јадовно, није затражена његова екстрадиција од државе Аустралије где је мирно живео, а млади британски капетан Ивлин Во, истражујући ватиканске пацовске канале, утврдио је да је Бујановић лично учестовао у клању Срба!

Хрватски комунисти, у име „братства-јединства“, нису тражили обрачун са хрватским фашистима, доказаним ратним злочинцима, те су хиљаде злочинаца спокојно доживеле старост, примиле опрост греха и причест од РКЦ свештеника, често и сабраће у злочину!  Сваког маја, преставник СНВ („српско народно вијеће“) из Загреба присуствује на Јадовну фарси полагања венаца и лагања о наводном масовном хрватском антифашизму, али том циркусу легитимитет даје  и присуство изасланика  владе Србије, док се над њима лепрша шаховница, застава под којом су Срби на Јадовну клани, управо само зато што су били Срби православне вере.

Смеју ли данас државни преставници Србије, да у име некакве ЕУнијатске заједничке „светле будућности“ упорно наставе лажи хрватских комуниста о Јадовну, притом избегавајући суштину да је то плански осмишљено давно пре настанка НДХ, припреме извршила тадашња  бановиска  управа, спискове сачинили злочинци из Великог рата и течајци Јанка пусте, а  хрватски комунисти после истраживања само Шаранове јаме на Велебиту, наредили да се преостале бетонирају, шездесетих година прошлог века.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Везане вијести:

Др Ђуро Затезало: Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.

ВИДЕО – Пут Часног Крста

Уништавање трагова злочина – Књига Јадовно 1.

Школа на рубу двију пустиња, морске и камене

Басташић: Некада смо своје жртве скривали због „братства и јединства“, а данас због „добрих односа“

English

Рад др Николе Жутићa, са Институтa за савремену историjу, из Београда, представљен на Првоj међународноj конференциjи о комплексу усташких логора Јадовно – Госпић 1941. одржаноj у Бањалуци 24 – 25. jун 2011.

Поред књига књижевника Душана Ђаковића (Јадовничка жмижда, Београд, 2011)  и публицисте Дане Ластавице о геноциду на простору Лике обjављен jе одређен броj истраживања о самом геноциду, извршиоцима, жртвама, а постоjе и броjни мемоарски искази. Нарочито су значаjне књиге историчара Ђуре Затезала о Јадовном и другим стратиштима широм НДХ.[1] О Јадовном jе писао епископ Атанасиjе Јевтић са вjерско-историjског становишта (Од Косова до Јадовна). Међутим, недостаjу радови коjи би истакли узроке геноцидних понашања већег диjела римокатоличке популациjе, обjедињене у нациjи хрватства. Због откривања узрока геноцидних понашања треба открити ментални и карактерни склоп оданог вjерника и позитивног римокатолика, коjи у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима (молитве у цркви), мора да прихвати његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновjерцима, jеретицима и шизматицима. Управо наведене категориjе вjерника и невjерника истичу се као  жртве усташког геноцида – Срби („шизматици“), Јевреjи и у мањем броjу Хрвати унитарни либерали (jугославенски националисти).

Римокатолички инспиратори вjерске и националне мржње

Конвертитска основа хрватства, са израженим духом присутне германске хладноће, изродила jе код већег диjела тог вjерског национа фанатичну мржњу према истородним припадницима друге вjере. Таква мржња вjековима jе стварана и његована, и то већ од великог црквеног раскола или „Велике шизме“ 1054. године. На римокатоличком Сабору у Фиренци из 1439. прихваћено jе да „Света Римска Црква чврсто вjеруjе да нико коjи не припада Католичкоj цркви, не само незнабошци, него Јудеjи, ни Јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вjечни огањ, коjи jе спремљен за ђаволе, ако се пред смрт не обрате к правоj вjери“. Фирентински завjет вjерске мржње jачао jе преко инквизициjе, спаљивањем jеретика на ломачама, а наjбоље су га, на жалост, осjетили Срби и Јевреjи у усташким логорима смрти и у jамама велебитским, далматинским и босанско-херцеговачким.

У ватиканскоj терминологиjи, исказаноj у документима током вjекова, српски народ jе називан „наjгорим шизматичким народом“, православне цркве су називане „поганим богомољама“, у источноj Цркви jе „невирност и неправда“. Истакнутих спроводника такве римокатоличке идеологиjе на балканском простору било jе много. Већина jе школована у илирским (српским) колегиjима у Ферму, Лорету и Илирском заводу св. Јеронима у Риму. Из таквих мисионарских (прозелитских) завода излазили су jеднообразно обучени ревносни прозелити мисионари коjи су знали српски jезик (били су славенског или српског пориjекла) и на таj начин лакше проводили прозелитске акциjе над православним Србима. Да би сакрили прави циљ своjе дjелатности они су у почетку ишли на униjу, односно гркокатолицизам, па у другоj фази превjеравања и на римокатолицизам. Наиме, униjатски свећеници су се и даље понашали као њихова браћа православни свећеници (имали су исте мантиjе, женили су се, носили браде, нису миjењали православну литургиjу, али су зато одмах потпали под организациону власт Ватикана.

Истакнути мисионари и прозелите били су нпр. задарски надбискуп Виктор из 17. виjека, коjи jе настоjао да спречи „шизматике“ да подижу своjе „погане“ богомоље. За подручjе Славониjе, Бачке и Барање био jе надлежан надбискуп печуjски, гроф Колонић. На подручjу Лике и велебитског приморjа дjеловао jе поп Марко Месић („мисионар са мачем“). Рођен jе 1640. у Брињу у Лици, у породици српско-католичког краjишког официра, а умро у Карлобагу 2. вељаче 1713. године. За архиђакона и каноника у Сењу изабран jе 1678. године, али jе у исто време и даље био жупник у Брињу. Иако свећеник, често jе одлазио на четовања на турску териториjу. Муслиманско српско становништво, посебно у Перушићу, настоjао jе да задржи на аустриjскоj териториjи, како би га што приjе превео у римокатолицизам. Службено се називао „мисионар Лике и Крбаве, жупник брињски и капелан воjске Генералата карловачког“. Папа га  jе 1692. именовао „апостолским делегатом за Лику“.^[2]

По ослобођењу Лике и Крбаве, послиjе Великог бечког рата (1683-1699), превео jе велики броj српских мухамеданских и православних породица на римокатоличку вjеру. На римокатолицизам jе наjвише превео српске породице у селима коjе су Срби оснивали с jедне и друге стране Велебита (Луково Шугарjе, Барић Драга, Трибањ Шибуљина, Стариград, Цесарица, Јабланац, Оштариjе, Брушане, Лички Нови, Пазариште, Житник, Трновац и др). Од свих наведених села jедино jе подвелебитско село Трибањ Шибуљина (на мору) остало православно, па су становници тог села били главна мета усташких покоља у љето 1941. године. Главни посао римокатоличења Срба на том подручjу обавили су башки (карлобашки) капуцини, коjи су имали добро организовану прозелитску акциjу.^[3]

Прави примjер милитантног српско-римокатоличког мисионара био jе и надбискуп барски и примас српски Вићентиjе Змаjевић из Његуша у Црноj Гори. Као римокатолички отпадник од православља и српства морао jе постати велики противник „шизматика“, односно православних Срба. Сазнање да припада народу коjи jе, према његовом тумачењу, „остао у заблуди шизме и jереси“, с временом jе за њега постало велико оптерећење. Управо jе jак осjећаj вjерске припадности Римскоj цркви код њега надjачао осjећаj о његовоj српскоj породичноj старини (као и код хрватских кољача из 1941). Запањуjућа jе била његова мржња према народу из ког jе потицао. Патећи због тога што сви Срби не исповjедаjу римокатоличку вjеру, он их jе називао наjпогрдниjим именима.

По увредљивом опису пориjекла православног српског народа Змаjевић jе постао узор правашу Анти Старчевићу из Житника (засеок Пазаришта испод Велебита) код Госпића у Лици. Познато jе да jе Старчевић српско име изводио из латинске риjечи сервус (роб), или сцлавус сервус (двоструки роб), док jе за Србе користио и риjечи сврабеж, нечиста раса.

Анте Старчевић jе полазио пучку школу у Кланцу, а потом га jе „приватно“ школовао његов „даљи стриц“ Шиме Старчевић, жупник у Багу (Карлобагу).^[4] Једно време Шиме jе жупниковао и у Личком Новом покраj Госпића. У време успоставе француских Илирских провинциjа (за владавине Наполеона) Шиме Старчевић jе написао француско-илирску граматику. На Анту Старчевића вjерско-идеолошки и национално наjвише jе утицао Шиме Старчевић. О бризи Шиме Старчевића над Антом заступник Марко Дошен jе записао слиjедеће: „Видећ стриц Шиме Анту као бистра и отворена дjечака, одлучи га повести собом на даљне науке. Ну приjе тога, полазио jе, како нам стариjи Личани казиваху, jедно вриеме на подучавању попу Влатковићу у Смиљан. Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му jе 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназиjе. Анте jе наследио све врлине свог умног и крjепосног старца Шиме“.^[5]

Године 1839. стриц Шиме послао jе Анту у Загреб да настави школовање, односно да се образуjе за свећенички позив. У Загребу jе био примљен у трећи разред гимназиjе. Како апологетски наводи Марко Дошен, „другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, коjег су за шалу ‘Влахом’ називали“. Игра ирониjе: Анту су називали „за шалу Влахом“ (у преводу: Србином) а Анте jе касниjе у своjоj националноj еволуциjи „за озбиљно“ Србе погрдно називао „влашким накотом“.

У госпићком „Личком Хрвату“, главном гласилу Личко-крбавске организациjе Хрватске републиканске сељачке странке, коjе jе уређивао заступник народа (посланик) Марко Д. Дошен, у броjу 17 (од 17. свибња 1923), обjављене су „Некоjе мисли и науке Анте Старчевића“ из „Писма Магjаролацах (Славосерба)“. Цитираћу Старчевићев наjувредљивиjи дио посвећен Србима (под тачком осам): „8. Напокон, о Славосербих коjе мислите предобити. Они су сужањска пасмина (истакнуто у „Личком Хрвату“), скот гњусни, од икоjег другог. Узмимо у човjеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни наjнижи ступањ, а из њега се немогу дигнути. Они неимаjу свест (екавица – Н. Ж), они не знаду као људи читати; њих се никаков наук неприма; они не могу бити бољи ни горjи неголи су; они су, изузев окретност и препреденост коjе даjе вежбање, сви у свему посве jеднаки; они о себи, били сити или гладни, немогу мучат ни лагат, мироват ни скакат, него се у свему владаjу како им њихови пастири одређуjу… Ово jе сметjе (вjероватно „смеће“ – Н. Ж) сужањах Еуропе, Азиjе и Африке…; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како н. пр. све свиње за блато…”

Као и у случаjу Вићентиjа Змаjевића, запањуjућа jе била Старчевићева мржња према српском народу из ког jе старином потицао. И сам аутор чланка Марко Д. Дошен (у тексту „Анте Старчевић 1823 – 1923“) напомиње да jе племе Старчевића „броjем велико“, да их има у Лици, на Приморjу, у Далмациjи код Мућа, испод Дурмитора, у Црноj Гори на Ибру, и да су у већини римокатолици. Ипак наводи да су у Попини и у Книнскоj краjини православци. У том времену, а то jе друга половина XИX виjека, Старчевић поред српско-буњевачке икавице користи и екавицу (као и сељани икавског села Лички Нови поред Госпића) коjи су до недавно екавицом изговарали риjечи „зделица“, „сено“).

Марко Дошен у наведеном чланку истиче да jе „наш славни Качић (Андриjа Миошић – Н. Ж) први „у повjести и књизи хрватскоj“ поменуо име Старчевића, и то „Јакова Кључког капитана“ коjи се „закле хлибом (хлебом – Н. Ж). Дошен опет признаjе да су Старчевићи старином из Херцеговине, „као и остала буњевачка племена Лике“. Он помиње Старчевићевог рођака Милоша Старчевића, „капитана тврђаве“ у Пазаришту. Сам Анте потиче од дjеда Филипа (рођен 1743), коjи jе имао пет синова: Адама, Јакова, Давида, Филипа и Мартина. Антин отац Јаков оженио се Милицом, удовицом „неког“ Чорка, родом „од православне куће Богдана од Куле“. Јаков Старчевић с Милицом имао jе два сина Јакова и Анту, коjег jе мати Милица, према Дошеновом писању, „седми дан иза рођаjа, однесла сама на крштење у Кланац Пазаришки“ (крштење у римокатоличкоj цркви).

Инспиратори, ствараоци и ширитељи бескраjне мржње према Србима православним били су, дакле, фанатизовани припадници римокатоличке хиjерархиjе, али и „свjетовњаци“ попут „либералаца“ Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа (Јошуе) Франка, Иве Пилара, Стjепана Радића и др. Лички инспиратори мржње, и реализатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохрватску групациjу србомрзитеља. Поред поменутог „оца нациjе“ Анте Старчевића, наjзаслужниjи су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, адвокат Андриjа Артуковић, и реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случаjно рођен у Брадини у Херцеговини). Таква кобна репрезентациjа србождера морала jе створити броjне фанатизоване поклонике коjи су, са до тада невиђеним садистичким жаром, изводили масовна бацања у jаме и клања Срба, Јевреjа и либералних Хрвата Југословена. Због србомржње и склоности провођењу бестиjалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани од Поглавника и хрватског врха за наjподесниjе и наjефикасниjе подручjе за брзо ликвидирање Срба од острашћених римокатоличких фанатика великохрватства.

Треба се подсjетити да jе адвокат Андриjа Артуковић у Госпићу до краjности распирио свехрватски шовинизам и додатно распламсао франковштину међу личким римокатоличким конвертитима у времену Краљевине Југославиjе. Навешћемо примjере Артуковићевих политичких, вjерских и национално-културних акциjа. Прво jе основао госпићки спортски клуб „Цроатиа“, покушао jе да обнови франковачку организациjу Хрватске националне омладине (познатиjу као ХАНАО) и организациjу физичке културе франковачког Хрватског сокола. Да подсjетим да jе други, исто тако значаjни лички идеолог усташког покрета, писац Миле Будак, био истакнути припадник поменутог сепаратистичког Хрватског сокола. Артуковић jе, дакле, са Будаком и италиjанским фашистима, 1932. покренуо усташки „Лички устанак“, нападом на жандармериjску станицу у селу Брушанима испод Велебита (да подсjетим да се Брушане налазе на путу од Госпића за Јадовно и друге велебитске jаме).

Госпић, односно Лика и шира Краjина, као што jе познато представљали су рубно подручjе православља и српства (своjеврсни „антемурале ортодоксис“), коjе Ватикан и РКЦ вjековним прозелитским акциjама кроз историjу настоjе елиминисати. У љето 1941. са вjековног идеолошког вjерско-националног терена антисрпске пропаганде, прешло се на терен покоља и стравичног масакра српског, али у мањем броjу и jевреjског становништва НДХ, али и jугославенски опредељених хрватских поjединаца.

Ватикан jе, дакле, кроз вjекове стварао фанатизоване одане синове Римске цркве. Таj фанатизам улазио jе и у широке масе римокатоличке нациjе хрватства. Аутор овог чланка у своjим књигама дубински jе анализирао генезу настанка римокатоличке нациjе хрватства и узроке њихове мржње према Србима.^[6] Писао jе о менталитету Срба римокатоличке вjере код коjих су се тек током XИX виjека почеле поjављивати извjесне нове националне тежње, односно опредељење ка хрватству. Наиме, национални осjећаj хрватства Аустриjа jе почела његовати тек од времена jачања државне кризе Хабзбуршког царства, нарочито послиjе мађарске либерално-демократске револуциjе 1848/49. године, диjељења Царевине на два диjела 1867. године, укидања Воjне краjине 1881. и стварањем неминовног триjалистичког концепта са трећим великохрватским диjелом Царевине, коjи jе требао бити узданица и лоjална брана мађарским претензиjама ка потпуноj самосталности. Аустриjска „Велика Хрватска“, са Хрватском, српским земљама Славониjом, Сриjемом, Далмациjом, Боком, Истром, Босном и Херцеговином, требало jе да постане „земља хрватског државног права“, у коjоj ниjе било мjеста за „шизматичке“ Србе и њихову православну Цркву.

Тзв. цивилизаторска мисиjа римокатолицизма и хабзбурговштине поjачавана jе осjећањем културне супериорности римокатоличког народа и посебности у односу на шизматичке Србе. Тзв. културна супериорност наметана jе вjером у културну мисиjу римокатолика. Загребачки Србин, старином из Коренице у Лици, др Богдан Прица, писао jе као свjедок – очевидац, коjи jе све вриjеме Првог свjетског рата провео у Загребу, како се према Србима незахвално пониjела сва загребачка интелигенциjа: „Иако формално ниjе учествовала у франковачким и радићевским ексцесима, ипак jе три године навиjала за побjеду Аустриjе, а кад се Аустриjа нашла у невољи онда jу jе псовала и проклињала. Исто тако, три године се исмjевала савезницима, а кад jе требало за то пониjети одговорност, почела jе с наjвећом недужношћу тврдити да jе одувиjек била за савезнике“. Познато хрватско додворништво jачем, као и данас према САД и Бушу.

Изнервиран догађањима у време изгона Срба из Бановине Хрватске 1939. године, др Прица jе писао о исконском, априорном противсрпском шовинистичком ставу Хрвата, коjи jе наметнут захваљуjући и српскоj наивности и простодушности: „Темељни и главни узрок хрватског незадовољства не треба тражити у историjи ових 20 година… Ко сматра да су Хрвати ушли у ову државу (мисли се на КЈ) онако савршено неоптерећени племенском мржњом као Срби из Србиjе, таj ниjе упознат са суштином спора… Масе хрватске никад нису вољеле Србе, док jе jавно мнење горњег хрватског слоjа лавирало између jугословенске и великохрватске политике, па jе било за jугословенски правац само онда кад су Хрвати били притjешњени са запада и кад ниjе било опасности да се jединство проведе из Београда“.

Нескривена мржња према Србима jавља се, дакле, већ од настаjања нациjе Хрватства у другоj половини XИX виjека, када се франковци и клер усмjераваjу на загребачке православне Србе, и то се нарочито испољава приликом посjете „Цара и Краља Хрвата“ Франца Јозефа 1895. године. Наиме, у част великог узваника Срби су истакли своjе црквене заставе на православноj цркви и црквеноj опћини, што jе потом изазвало масовне нападе на српске установе и радње уз клицање да у Хрватскоj може бити само римокатолика, односно Хрвата.

Демонстрациjе против Срба у Загребу поновиле су се и 1902. године, оваj пут због тривиjалног разлога што jе загребачки „Србобран“ из „Српског књижевног гласника“ прештампао чланак „Срби и Хрвати“. Претходно оваj чланак ниjе забранила „немилосрдна и строга аустро-мађарска цензура“ у Загребу и он се слободно поjавио у штампи. Прави узрок организовања антисрпских демонстрациjа налазио се у дубоко усађеноj мржњи загребачких римокатолика према православним Србима, коjа jе поjачавана чињеницом да су Срби имали броjне трговине у Влашкоj улици у Загребу, и броjне привредне и банкарске установе. Код одређених хрватских кругова цвjетање српске трговине у Загребу изазивало jе завист пошто хрватских трговина скоро да и ниjе било поред српских и jевреjских. Како jе записао хроничар времена, „политичком фанатизму франковаца придружио jе jезуитски фанатизам и трговачки рачун, и све то заjедно створило jе антисрпску „Бартоломеjску ноћ“ у Загребу. Погром над загребачким Србима назван jе „Арнаутлук у Загребу“. (према свирепости Арнаута, односно Арбанаса, данас Шиптара Албанаца)

Повампирена мржња према Србима, од припадника нове римокатоличке нациjе Хрватства, у цjелости jе избила када jе Гаврило Принцип убио узоритог члана преjасне хабзбуршке династиjе Франца Фердинанда, коjи jе био главни проjектант стварања треће jединице Аустроугарске у облику Велике Хрватске. Диљем аустроугарских земаља избила jе нетрпељивост Срба римокатолика (Хрвата) и Срба исламске вjере (муслимана) према православним Србима. Римокатолици – Хрвати и преци данашњих босанских муслимана у аустриjским униформама, под командом К.унд К. официра, шенлучили су по Сриjему и Мачви. Шабац и околина били су изложени вjероватно првом класичном геноциду у 20. виjеку, пошто су у великом броjу убиjани невини цивили од Аустриjанаца и Хрвата обучених у аустриjске униформе.

Геноцидни злочини нациjе хрватства на Пагу и Јадовном

У љето 1941. године почиње се остваривати злослутна намjера потпуног етноцида jедног народа. Поjављуjу се извршиоци монструозног вjековног плана Ватикана и Римокатоличке цркве о потпуном уништењу српског православља са западних српских простора. Са вjерског процеса мисиjе и прозелитизма прелазило се на терен протjеривања и потпуног „чишћења“ западног Балкана од православних Срба. Отпочиње дакле геноцид над прекодринским Србима и то организовањем првог концентрационог логора на jугоистоку Европе – „Госпићког система логора смрти“, коjи jе обухватао Концентрациони логор Госпић (центар у казнионици Окружног суда у Госпићу), логор Јадовно са броjним jамама, историjско српско подвелебитско Подгорjе са центром у Карлобагу и Трибањ Шибуљини и оток Паг (локалитет Сланог и села Метаjне). Злочин jе припреман у Госпићу, кулминациjу доживио на српскоj планини Велебит, коjи jе српски због историjског српског битисања на тоj планини, али jе на жалост jош више постао српски због десетина хиљада неумрлих жртава у његовоj земноj утроби.

„Велебит“ jе српска планина – био и остао, некада с живим народом али, нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит jе дакле, историjска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (венециjанци)  називали „Монтања Морлака“ (Српска планина). Некада су српски краjишки граничари пjевали пjесму „Оj ти вило, вило Велебита“, коjу jе нациjа мjешанаца Хрвата бездушно присвоjила као хрватску усташку будницу, као уосталом и броjне српске пjеснике и пjесме – од скориjег времена и пjесму „Зови само зови“, па на краjу и српског краjишког „Оjкана“. Велебитско jадранско подгорjе са Пагом jе у посљедњих стотињак година експресно очишћено  од Срба, било римокатоличењем било клањем и убиjањем 1941-1945. и 1991-1995. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког краjишког простора.

Последња оаза православног србства у подвелебитском српском „морлачком каналу“ – Трибањ Шибуљина, чишћена jе од Срба током 1941. године, да би завршни ударац српском опстанку у приморjу задале Туђманове франковачке построjбе 1991. године. Одмах послиjе образовања НДХ у Трибњу су власт преузеле усташе, на челу са усташким повjереником Милом Стjаусом, коjи jе предводио ликвидациjе. Већ 23. травња 1941. године, по налогу злогласног усташе Јурице Фрковића (коjи jе тог дана аутомобилом дошао из Госпића) четворица сељана (Душан Маринковић и његов син Филип, Исо Штрбо и Миле Лукић) одвежени су у Госпић, из ког су пребачени на Јадовно и почетком jуна бачени у Шаранову jаму. Дана 25. травња 1941. у Госпић су такође одведени сељани из Трибња: Владимир Бабац, Никола Пољак, Драган Лукић, Марко Лукић, Пилип Маринковић, Серђе Пољак и Стеван Пољак (посљедња двоjица успjела су побjећи). Петорица преосталих су звjерски мучени и десетак дана послиjе хапшења такође бачени у Шаранову jаму у селу Јадовном.

За уништење Срба (али  Јевреjа и Хрвата) основан jе краjем маjа и почетком jуна 1941. логор за Србе и Јевреjе у Сланом, и у близини логор за жене и дjецу у Метаjни на Пагу. Пошто jе у то време власт над Пагом имала Павелићева Независна Држава Хрватска, логор су основале усташе, предвођене Иваном Девчићем-Пивцем, Миjом Бзиком, инж. Сазунићем и другима. Пребацивање заточених Срба и Јевреjа одређених за Слано, из сабирног логора у Госпићу, вршило се до Карлобага, а одатле бродовима (углавном „брацерама“) до Сланог на Пагу. Заточеници из циjеле НДХ довожени су у пломбираним вагонима или камионима до Госпића, а одатле су везани пjешачили преко Велебита до Карлобага (40 км). Свjедок Лука Бабић jе слиjедећим риjечима описао српски пут без повратка од Карлобага до Сланог: „Заточеници, коjи су долазили из разних полициjских затвора, гдjе су jамачно прошли кроз тешке муке, укрцавани су у Карлобагу на наjбруталниjи начин… Ови несретници морали су сићи у унутрашњост брода („штиву“). Онаj, коjи не би могао да у наjвећоj брзини пред ударцима добивеним од усташких стражара, скочи у „штиву“, био би немилосрдно гуран у унутрашњост брода ногама и рукама попут какве вреће или другог предмета, тако да би при завршетку укрцавања ови људи формално покривали унутрашњост брода“.^[7]

Вожња од Карлобага до Сланог пружала jе усташама могућност да заточенике поново изложе окрутностима, мучењу и беспримjерном понижавању. Наиме, усташки пратиоци при сваком путовању бродом, у море су бацали живе људе, са каменом везаним око врата. Претходно би затворенике опљачкали одузимањем новца, злата и накита. Приликом пребацивања заточеника на Слано окрутношћу се нарочито истицао Винко Барић, коjи jе заточенике путем тукао, убиjао и бацао у море. По доласку на оток Паг жене и дjеца  били су смjештени у Метаjни у кућама, док су мушкарци раниjе искрцавани у Башкоj Слани (плажа у драги отока Пага преко пута Карлобага) и ували Сушац, одакле су одвођени у логор на Сланом. Логораши Јевреjи били су смjештени у сjеверном диjелу логора, док су Срби и остали били смjештени у баракама у jужном диjелу логора. Заточеници су спавали на голим даскама, на дрвеним лежаjевима на спратове.

Исхрана заточеника jе била толико лоша, па ниjе било сумње да се већ таквим начином исхране хтио докраjчити живот логораша. Они су били у толикоj мjери изгладњели па су се каткад при искрцавању хране, коjа jе била намjењена усташкоj логорскоj посади, усуђивали узети по коjи сирови кромпир, не страхуjући да би због таквог поступка могли бити стриjељани. Знало се да су сви заточеници без суђења већ били осуђени на смрт. Само jе било питање времена када ће коjи од њих бити лишен живота. Убиjање jе вршено на разне начине. Усташе су водиле рачуна да код одабирања жртава остали заточеници не сазнаjу да ће одабрани бити ликвидирани. Сваких десетак дана прозивали су се заточеници да се спреме на одлазак своjим кућама. Обично би их укрцали на бродове, превезли иза jедног рта до увале Сушац, гдjе би их искрцали и одводили на предио зван Фурнажа. Према изjавама свjедока, „ови биjедници, пошто би себи претходно ископали jаму, били би искасапљени ножевима и побацани у ископану jаму“.

Ексхумирани лешеви двиjу дjевоjчица из масовне гробнице на острву Паг у Хрватскоj.

У другим случаjевима одабира жртава, усташе су обично питале логораше да ли хоће добровољно да се приjаве за премjештаj у неки други логор или на лиjечнички преглед. Често су их бацали живе у море са каменом везаним око врата. Поjедине жртве усташе су пребацивале из Сланог до Дрварице, гдjе су их пљачкали, а затим водили на Велебит и бацали у jаме. Усташа Вjекослав Фачини, звани „судиjа“, причао jе 8. коловоза 1941. свjедоку Вицку Донадићу да су понекад у самом логору построjили људе и пуцали на њих из митраљеза, и на таj начин убиjали од педесет до стотину људи дневно. Касниjе jе дошло наређење да се логораши искључиво кољу ножем, како се не би чула пуцњава и на таj начин узнемиравало пашко становништво.

Жене и дjевоjке, коjе су биле смjештене у селу Метаjна, морале су да подносе тешка понижавања, мучења и силовања, да би на краjу биле поклане заjедно са дjецом. Обично су, везане са дjецом, бацане у море, о чему су свjедочили рибари коjи су у мрежама налазили такве групне лешеве. Римокатолички свећеник дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, jавно се хвалио да jе са усташом званим „Павица“, силовао па потом убио неку Жидовку стару 18 година.

Почетком jула 1941. у српском православном подвелебитском приморском селу Трибњу Шибуљини, био jе стациониран jедан одред италиjанске редовне воjске, под командом капетана Дориана, док jе командир жандармериjске станице био jе наредник Анте Орловић из околине Бенковца. Српски живаљ jе очекивао да ће с доласком Италиjана доћи спас и за њих, односно да ће престати усташка мучења и убиjања. Међутим, италиjанска воjска ниjе спречила усташка звjерства, па су се она наставила у jош већем обиму. Уз претходни споразум с италиjанском воjском да се ова неће мjешати „у крвничку работу“ усташа, ови су о Илиндану (2. аугуста) „стали купити народ све од реда (жене, старце и дjецу) говорећи им да ће бити превезени у Италиjу, гдjе влада глад, па ради тога да понесу са собом сав новац и добру робу, а њихово благо да ће бити пописано и да неће пропасти. Сакупили су стотињак особа, међу коjима jе двадесеторици успjело да побjегну, а њих шездесет осморо jе довезено у православну црквицу (у Трибњу), гдjе су задржани четири до пет дана под наjтежим околностима, jер су физички злостављани, мучени глађу, жеђу и врућином. Пет дjевоjака између шеснаест и деветнаест година jе силовано. Потом су сви превезени на оток Паг, гдjе су убиjени. Напомиње се да су усташки крвници означеног дана извршили многоброjне пљачке у благу, роби и новцу“.^[8]

За само неколико љетњих мjесеци 1941. искориjењени су Срби из рода Пољака, Маринковића и Бабаца, коjе су ликвидирале њихове ближе или даље римокатоличке личко-приморске комшиjе. Убиjено jе тридесет чланова породица Пољак, четрнаест чланова породица Бабац, четрнаест Маринковића, четири члана породице Продан и два породице Лукић. Убиjено jе и деветеро дjеце узраста од двиjе до петнаест година. Сви убиjени, укупно шездесет осморо, били су „тежаци“ из Трибња, опћина Стариград, котар Бенковац. Према изjавама свjедока (Ане Лукић, Милице Бабац и Јована Пољака) из Трибња, жртве су одведене и бачене у jаме и у море око отока Пага. У злочину су учествовали усташки водник Зизановић из околине Сиња, усташе Јеролим Трошељ и Анте Трошељ из Трибња, „те многе непознате усташе”. У злочинима jе предњачио усташки повjереник (усташки заставник) у Трибњу Миле Сjаус.

Посљедњи већи покољ логораша на Сланом извршен jе на Велику Госпу 15. коловоза 1941. године, уочи италиjанског преузимања власти на отоку Пагу, када jе одjедном убиjено 700 до 800 логораша. Славећи „Маjку Божиjу – Краљицу Хрвата“ усташе су том приликом приредиле наjкрвавиjи монструозни пир. Према свjедочењима преживjелих оваj покољ jе био грозан: убиjана су и дjеца с маjкама; усташе су се хвалиле говорећи „било jе ноћас крви, поклали смо 700 од те багаже жидовске и српске“; усташа Мартин Магаш jе причао да jе у логору убиjао жене, живим женама резао груди, хвалећи се да jе то „дивна ствар кад се на то човjек навикне“; остале усташе су истицале да кољу Србе, да их полуживе бацаjу у jаме и море, док jе jедан од њих говорио како jе jедноj трудноj жени распорио трбух, извадио диjете, а друго живо диjете од три године ставио у њену утробу, те их заjедно бацили у jаму.

Усташе су послиjе покоља у крвавим униформама хтjеле да судjелуjу у чувеноj пашкоj процесиjи преноса Госпиног кипа од Староградске цркве до друге цркве на брду изнад града Пага. Усташе у крвавим униформама и с оружjем ипак су биле спречене да уђу у цркву због отвореног негодовања народа.^[9]

Непосредно приjе овог „задњег покоља“ на Велику Госпу, према исказу свjедока Јосипа Датковића, из логора jе одjедном нестало више од три хиљаде православаца (Срба), коjи су одведени на Велебит и бачени у велебитске jаме. Наведена масовна клања вршена су углавном на копну, и то на предjелу званом Фурнажа. Приликом увиђаjа, на Фурнажи су нађена три већа заjедничка гробишта, коjа су Италиjани откопали краjем аугуста 1941. године

Концентрациони логор на подручjу Сланог (на отоку Пагу) укинут jе послиjе преузимања од стране Италиjана краjем аугуста 1941. године. Неколико дана приjе преузимања логора од Италиjана, у Метаjну jе стигао транспорт жена, коjе су због присуства италиjанске комисиjе пребачене у Цаску (село до села Барбата на Пагу), па потом превезене до „пашких врата“ (мореуз на Пагу коjим су пролазили бродови до Сланог, Метаjне и града Пага), гдjе су се налазили „ровови за љешине“. Свjедок Јаков Докозић, коjи се налазио на Сланом као усташа од краjа српња до почетка коловоза, тврдио jе да су жене исте ноћи биле побиjене, jер jе „чуо како су се усташе вратиле уjутро на Слано пjеваjући пjесме“

Италиjани су по преузимању отока Пага откопавали заjедничке масовне гробнице, сликали убиjене, па потом спаљивали њихове земне остатке.^[10] Наиме, краjем аугуста 1941. команда Петог италиjанског армиjског корпуса у Краљевици, послала jе екипу од тридесет пет воjника санитетског одjељења на челу са доктором Стазиом, са задатком да све лешеве спали „у колико су се исти налазили по разним рововима на читавом предjелу логора на Слани“. Према изjави др Стазиа, коjи jе сваки леш фотографисао приjе спаљивања, лешеви „потичу од жртава коjе су биле убиjене задњих четири дана приjе доласка санитетске комисиjе“, а све жртве су биле претходно опљачкане.

Броj убиjених и покланих Срба и Јевреjа (и мањег броjа Хрвата) ниjе прецизно утврђен. Окружна комисиjа за ратне злочине Хрватског приморjа процjењивала jе да jе на оток Паг дотjерано наjмање шест хиљада логораша. Броj jе свакако већи jер jе добар броj логораша бачен у море приликом транспорта. Према исказима свjедока усташе су сваки дан довозиле у Карлобаг логораше и пуна три мjесеца их пребацивали на Слано, док су риjетке логораше враћали и одвозили на Велебит у jаме. Свjедок Павле Ловрић наводио jе да jе дневно горило три до пет ломача, на коjима jе дневно горjело четрдесет пет до седамдесет лешева. Пошто jе спаљивање траjало осамнаест дана произлази да су Италиjани спалили више од 6300 жртава. Према подацима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, за Хрватску, за време траjања логора на Пагу кроз њега jе прошло око деветнаест хиљада логораша од коjих jе већина убиjена на самом отоку Пагу.^[11]

Усташка логорска посада броjала jе око стотину људи. Клање Срба и Јевреjа вршило jе тридесетак усташа, коjи су за своj крвнички посао примали стотину динара по сату. Усташе коjе су присуствовале клању Срба и Јевреjа морале су дjеловати врло конспиративно jер jе крволочна операциjа држана у наjвећоj таjности. Становници отока Пага нису се смjели приближити логору на раздаљину од пет стотина метара, jер би у противном били стрељани. Главни заповjедник логора Слано, коjи jе руководио свим злостављањима, мучењима и убиjањима, био jе усташки допуковник Иван Девчић звани „Пивац“, родом из Редина, опћина Карлобаг (котар Госпић). Његов замjеник био jе Павао Девчић звани „Жила“, родом из села Пржунца, опћина Карлобаг. Командант женског логора у Метаjни био jе усташки водник Макс Очић, родом из Загреба. Командант jе био и усташки поручник Фране Шлибар из Бjеловара. То су били главни организатори а и извршиоци злочина, док су остали чланови логорске посаде активно учествовали у извршењу злочина. Наjвише их jе било из подвелебитских приморских насеља (Луково Шугарjе, Барић Драга, Карлобаг, Цесарица, Призна и Трибањ Крушчица) и понеки са Пага.^[12]

Према изjавама свjедока, циjели логор на Сланом, као и онаj у Метаjни, приjе одласка усташе су попрскале крвљу заточеника – логораша. Преостале преживjеле логораше, њих око 450, усташе су у ноћи 19. на 20. коловоз 1941. повеле са собом и ликвидирале их бацањем у море, на Јадовном или у Јасеновцу и Градишци. Ликвидациjу логора Слано лично jе извршио усташки допуковник Макс Лубурић, али jе наставио своj крвави посао у новом систему хрватских логора смрти – у Јасеновцу.

Документарна свjедочанства о масовним покољима у систему госпићких логора смрти (са Пагом) су, дакле, броjна и на сву срећу сачувана. Драгоцjен jе списак усташа госпићког краjа коjи су касапили и клали Србе од 10. априла до почетка септембра 1941. године на подручjу система усташких логора Госпић, тj. за време његовог несметаног функционисања. Оваj списак усташа (франковаца) госпићке опћине (усташких крволока) чува се у Архиву Југославиjе, а налази се у фонду Емигрантске владе Краљевине Југославиjе. На списку се налазе имена 254 усташе коjи су вршили злочине на териториjи Лике и били извршиоци клања и бацања Срба у личке jаме. У документу су описи мучења Срба православних, нпр. резање коже на каишеве, чупање ноктиjу, вађење очиjу, резање доjки, силовања и друго. Између осталих ту се налазе: чувени кољач њемачког пориjекла Руде Риц (Ритз), за кога jе наведено да jе учитељ из Подлапца, командант усташа на сектору Книн – Огулин коjи jе руководио свим акциjама и покољима Срба.

Навешћемо неке од истакнутих кољача – егзекутора на Јадовном (према редном броjу у документу):

2. Звонко Верзон, ђак ВИИ разреда гимназиjе из Госпића, стар око 21 годину, вршио злодела у околини Госпића;

7. Мартин Месић, петошколац из Госпића, jедан од главних подстрекача и извршилаца злодела.

9. Стипе Стилиновић, свршени осмошколац из Госпића, хушкао на Србе и лично учествовао у многим убиствима и злоделима.

10. Никола Касумовић, из Перушића, злогласни убица Срба.

12. Иван (?), из Лешћа, хвалио се, стар око 28 година (са пребиjеним зубом), ходао у крвавом оделу и хвалио се за многа убиства над Србима.

16. Никола Угарковић, из Госпића, запањивао људе своjим зверствима и крволоштвом.

19. Миле Ратковић, из Личког Осика, вршио хапшења и убиjао жене и децу..

26. Томо Регварт, из Врховина, по занимању брица, убиjао и злостављао Србе на Плитвичким jезерима.

27. Миле Катаринић, из Врховина, ципелар по занимању, водио Србе из Плитвица у Госпић, а одатле их водио на клање.

30. Миле Вукелић, из Косиња, столар и зидар, радио у Рудо-Пољу код Миjке Иванишевић неколико година. Сарађивао са усташама и с њима вршио убиства над Србима.

31. Мандица Паjдука, жена лугара Јозе из Рудопоља, убиjала српску децу.

34. Ана Пребег, из Плитвица, стара 20 година, присуствовала многим убиствима жена и деце и потпиривала остале на клање.

36. Јуре Шпољарић, из Плитвица, стар 51. годину, хвалио се да jе убио преко 50 Срба.

37. Дане Луетић, из Плитвица, вршио хапшења и одводио људе у логор у Госпић, а одатле исте на клање.

38. Тошо Дуjимовић, из Оточца, злостављао људе на окрутан начин, палио им табане а ужарене игле убадао под нокте.

39. Јука Дуjмовић, брат Тошин из Оточца, обоjица месари. У оточкоj клаоници дерали су трговца Перу Бранковића тако да су га положили на сто и одерали му кожу на каjише тако да jе жртва издахнула у грозним мукама.

41. Никола Ћулум, жандармериjски наредник у Кореници, дао обесити у затвору жандара Николу Драгичевића, коjем jе он као командир станице био претпостављени.

48. Иван Бркљачић, петошколац из Госпића, проводио Србе у логор (на Јадовном) и тамо их злостављао.

55. Коњиковић  ?, из Госпића, убио жену и децу и jедног старца и онда их опљачкао.

56. Никола Црни из Госпића, везивао Србе бодљикавом жицом и тако их провађо кроз место, а касниjе их убиjао.

64. Томица Ритз, управник поште у Кореници, родом из Госпића, био командант усташа у Кореници, руководио хапшењима и убиствима Срба у коjима jе и сам судjеловао и то нарочито у Приjебоjу.

65. Стjепан Бутковић, финанц прегледник у Кореници, родом из Госпића, судjеловао код убиjања Срба у Приjебоjу.

68. Иван Девчић, звани „Жицар“, надзорник П.Т.Т. линиjа у Кореници, родом из Госпића. Велики крволок и пљачкаш, обио Српску цркву у Кореници, обешчастио jе и опљачкао.

71. Петар Мажар, звани „Пекара“ из Рудановаца, клао Србе и пљачкао их.

72. Милан Матаиjа (Винков), свршени учитељски приправник из Госпића. Био велики Усташа и пљачкао Србе. Убио Србина, директора препарандиjе у Госпићу Илиjу Опачића и његовог сина студента.

73. Иван Стефановић, звани „Цицвара“, ђак ВИ разреда гимназиjе из Госпића. Велики крволок Срба, међу осталима премлатио Ђуру Станића.

74. Ивица Павичић, ђак трговачке академиjе. Велики крволок, учествовао у убиствима у Госпићу и околици.

80. Звонко Пезељ, пропали гимназиста из Госпића, исти jе заjедно са браћом Наглић и Ивицом Павичићем вршио убиства у Госпићу и околици.

84. Анте Дошен – „Тона“, син Данин из Госпића. Убио Николу Рибара и много других Срба у Дивоселу и околним селима.

89. Лука Полић, син Фране трговца из Госпића, клао и палио у Смиљану.

90. Иван Црнковић, ђак В разреда гимназиjе из Госпића (Будачка улица), био усташа и у Кореници вршио злодjела и клања.

92. Јуцо Рукавина, пропали ђак из Госпића, био усташа у Кореници и тамо клао и пљачкао Србе.

93. Иве Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

94. Лука Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

97. Антић Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану, убио много Срба, наjвише жена и деце.

98. Никола Пеjновић из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

100. Фрањо Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану.

101. Драго Асић, син гостионичара, из Госпића. Био велики крволок и пљачкаш. Лично учествовао у покољима Срба, а нарочито се као такав истакао у месту Медак, где jе у медачкоj плантажи свакодневно и сваке ноћи на зверски начин мучио, клао и пребиjао Србе. Стално jе ишао са крвавим чакширама, попрскане српском крвљу и тако вршио клања. Као такав jе отворено говорио и страшио Србе са крвавом камом. Непрекидно и без разлике jе хапсио и убиjао све што се српским именом звало.

102. Стипан Дуковац, из села Рибника код Метка. Наjкрволочниjи усташа, био комесар и повереник општине Медак и руководио покољима Срба у истоj општини. На дан 5. аугуста 1941. када jе дошао у село Почитељ са већом групом усташа да изврши покољ и пљачку, био jе дочекан у заседи од четника и убиjен са jош пет усташа.

109. Мартин Рогић, из Рибника. Велики крволок. Запрепашћавао људе своjим звjерствима, клао, вадио очи, ударао децом о зид да би при том прснула лубања и мозак се просуо.

110. Давид Дуковац, цестар из Рибника, велики крволок и убица деце

112. Никола Узелац, жандармериjски поднаредник из Цапрага. Био на служби у Метку. Наjвећи усташа и крволок, учествовао у свим убиствима заjедно са Стипаном Дуковцем.

113. Иван Дуковац, из Рибника, велики усташа, клао и убиjао Србе.

114. Фране Секулић, из Рибника, на зверски начин убиjао Србе.

117. Јосан Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

121. Мате Секулић ИИ, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

122. Јосо Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

123. Ивица Дошен, механичар из Госпића, на служби у Грачацу, извршио велики покољ у околици Грачаца.

124. Перина Матић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

125. Анте Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

126. Мартин Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

128. Јокан Јурjевић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

132. Анте Шимац, гостионичар из Госпића, велики усташа, подстрекач на многа злодjела код коjих jе присуствовао.

135. Мате Лисац из Мушалука, наjвећи крвник, убиjао жене и децу и старце.

136. Јосо Аџиjа, ковач из Госпића, наjвећи крволок и усташа, повереник за Лику.

137. Божидар Соколић, из Госпића, председник усташког преког суда, као крволок и кривац за многа убиства познат у целоj Лици.

138. Марко Бубаш, из Госпића, шофер. Нишанџиjа на тешком митраљезу приликом убистава Срба на Јадовном.

139. Владимир Левар, из Госпића, ђак, велики крволок и потстрекач.

140. Јурица Фрковић, из Госпића. Командант усташког стожера, велики жупан, организатор усташког покрета за време Југославиjе, велики крволок Срба, те jе био подстрекач за све злочине и убиjства Срба.

141. Мила Стилиновић, електричар из Госпића. Живе и побиjене Срба возио у аутомобилу у jаме и клаонице.

143. Саjдл (?), жандармериjски маjор у Госпићу. Потстрекач и осуђивач на смрт, крив за многа зверства над Србима.

144. Томислав Томљеновић, трговац из Госпића, судиjа усташког преког суда и кривац за покољ Срба у Смиљану.

147. Иван Јурчић, професор у Госпићу, усташки официр, велики крволок.

148. Илиjа Богданић (Делко), из Оточца, усташки боjник и велики крволок.

149. Крешо Милковић, из Оточца, усташки повереник и крволок Србски.

151. Ивица Милинковић, из Оточца, велики усташа и крволок.

152. Мирко Милинковић, из Оточца учитељ, велики усташа и подстрекач на многа злодела.

155. Звонко Рукавина, морнарички поднаредник из Оточца, велики усташа.

157. Тома Дрљача, радник из Оточца, велики крволок, клао жене и децу.

158. Вилко Усмиjани, месар из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба

159. Јосип Усмиjани, његов син из Оточца, велики усташа, има на души много Срба, хвалио се jавно како jе клао.

163. Бруно Силлаф, трговац из Госпића, пореклом Немац, jедан од главних подстрекача коjи jе заjедно са доле поменутим трговцима сазивао седнице коjе су одлучивале о судбини Срба.

166. Ивица Дубравчић, трговац из Оточца, подстрекач и функционер, коjи jе из затвора лично извео пок. Огризовића Рату те га убио.

169. Стипе Марић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и функционар.

177. Блаж Биондић, гостионичар из Оточца, jедн од главних функционера и потстрекача. У његовом дворишту су убиjани и мучени Срби, при чему jе и он учествовао.

178. Пере Биондић, син Блажа, шофер из Оточца, коjи jе возио Србе повезене из Оточца према Личком Лешћу и Госпићу где су убиjани.

179. Драго Жубринић, књижар из Оточца, велики усташа и крволок.

182. Жубринић  (?), трговачи помоћник из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба.

187. Хариф  (?), родом из Босне, „Турчин“ живио у Оточцу, познат као велики усташа и крволок.

190. Драган Смолчић, месар из Оточца, велики усташа и пљачкаш. Клао jе и пљачао по Босни те се тиме хвалио.

193. Фрањо Колаковић, радник из Оточца, велики усташа и крвник, убио много Срба.

194. Јоjа Павелић, зван „Бубан“, радник из Оточца, велики и познати крвник и усташа.

195. Ивица Фавала, адвокатски приправник из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекач на многа злодjела.

197. Иве Штимац, трговачки помоћник из Оточца, велики усташа и крволок.

198. Јосип Жубринић, звани „Чун“, ратар из Оточца, велики усташа.

200. Амброз  (?), ципелар из Оточца, велики усташа и пљачкаш, уцjењивао Србе а касниjе и приjављивао те присуствовао њиховом клању.

201. Паве Поднар, ратар из Кутарева, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио колцем пок. Раду Варду и jош многе друге.

202. „Шуца“ (?), ратар из села Швице, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио око 50 људи из села Понори.

203. Ива Дасовић, звани „Прцак“, ратар из села Швица, општина Оточац, познати усташа, крволок и пљачкаш.

206. Звонко Филипчић, свирач из Оточца, велики усташа и крвник.

207. Лука Колаковић, ратар из села Спилник, општина Оточац, велики усташа и крвник, извршио многа клања.

208. Дана Марковић, радник из села Дубрава, општина оточац, велики и познати усташа и пљачкаш.

209. Бижановић (?), ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

210. Бижановић (?), обртник из села Дубрава, општина оточац, познати усташа и подстрекивач на клања.

211. Јосо Богданић, ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

212. Јосо Вукелић, учитељ у Госпићу, тада на служби у селу Шкаре, велики усташа и подстрекач на злодjела..

215. Конрад Рогић, ђак из села Швице, општина Оточац, велики усташа крвник и пљачкаш.

218. Мико Биловић, кочиjаш из села Пољица, општона Оточац, велики усташа и пљачкаш.

219. Томо Негеш, ратар из села Вратник, срез Сењ, велики и познати усташа и пљачкаш, судионик многих злочина.

220. Стипе Јелић, ратар из села Жута Локва, велики усташа, пљачкаш и уцjењивач.

223. Фране Банић, ђак из села Брлог, велики усташа, организатор и подстрекивач за многа злодjела.

228. Ивица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и крволок, суделовао код многих убистава

231. Дане Рогић, ципеларски помоћник из Сења, сада полициjски агент у Загребу.

232. Ђуро Паjдаш – Ђука, бивши радник у Сењу, родом из Сења сада полициjски агент у Загребу.

233. Рафаел Главичић, месар из Сења, пре шест месеци побегао у непознатом правцу. Убио jедног старца и jедну жену у другом стању у селу Прокикама.

235. Иван Миховилић, трговац из Сења. Са усташким боjником Сударом учествовао у разним злодjелима у Босни до конца 1941. године. Сада jе активни усташа..

236. Антон Шоjат, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодjелима. Сада jе у Сараjеву као повереник у jедноj великоj жидовскоj радњи.

237. Јосип Шоjат, брат наведеног Анте, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодjелима. Сада jе активни усташа у Госпићу.

238. Мариjан Гржанић, зидар из Сења, настањен jе у Сењу, пљачкао робу jугославенских официра и Срба.

239. Паве Борас, шофер из Сења, возио у камиону ухапшене Ривосецхи Виктора и остале. Сада шофер код ледане у Сењу.

Чланови усташког одбора коjи jе дириговао хапшењима и убиствима 1941. године:         240. др Анте Влаховић, адвокат из Сења.

241. Фрањо Судар, порески чиновник, сада усташки боjник, родом из Сења.

242. Славко Томљеновић – „Њок“, бивши стожерник, сад високи ћиновник код железнице у Загребу.

243. Едо Магас, трговац из Сења, сада усташки државни повереник у jедноj велико жидовскоj радњи у Сараjеву.

244. Лудвих Остерман, подузетник из Сења, сада шверцер у Сињу.

245. Јосип Папић, градски подворник у Сењу, и сада jе у Сењу.

246. Јосип Ловрић, постолар у Сењу, налази се и сада у Сењу.

247. Никола Рончевић, судски акцесиста из Сења.

248. Винко Влаховић, портески чиновник из Сења, сада шеф полициjе у Бихаћу.

249. Драган Влаховић, трговац из Сења, недавно се преселио у Загреб.

250. Бранко Жупан, градски благаjник у Сењу, одборник за рушење Српско православне цркве у Сењу. По његовом наређењу су обешчашћени и порушени гробови и надгробни споменици у црквеном цимитеру, и са надгробним плочама покриване заходске jаме и канали. Мраморне плоче, квадратно камење и црквене греде, продане су Гржанићу Грги, кроjачу из Сења. Два црквена звона и жељезна врата налазе се са неким стварима у општини Сењскоj. Иконе и остале скупоцене ствари наводно су послате у музеj у Загреб.

Лица коjа су провоцирала и оптуживала људе у години 1941. усташама као Југославене:

251. Анка Лончарић, стожерница женске усташке младежи у Сењу, родом из Сења.

252. Катица Драгичевић, удовица трговкиња из Сења.

253. Кристина Зрињски, надгледница у творници дувана у Сењу, врло опасна.

254. Олга Борас, надгледница у творници дувана у Сењу. Родом из Сења, врло опасна.

(Уочи грађанског рата 1991-95. аутор овог чланка диjелио jе наведене спискове кољача Госпићанима и Личанима како бих их упозорио да ће повампирене хрватске усташе, синови и унуци истих усташа са списка, исто покушати поновити. Између осталих таj списак jе достављен стоматологу Милану Вуjновићу, у време његовог боравка у Београду у маjу 1991. године. Као Што jе познато, многи госпићки Срби нису се на време склонили па су искасапљени као и њихови преци 1941. године)

Анализираjући списак усташа логорника евидентно jе да су извршиоци припадници конфесионалне (конвертитске) интернационалне хрватске нациjе. Поменуте усташе добрим делом су похрваћени странци или вjерски конвертити (прекрштеници, односно покатоличени и похрваћени Срби православне и исламске вере). Списак усташа-логорника, са детаљним описом  покоља и касапљења, говори о крволочности вjерских фанатика коjи су за XX виjек требали ипак бити анахрони рецидив некадашњих сурових вjерских (римокатоличко-протестантских) ратова широм Европе. На десетине „логорника у мантиjи“ (римокатоличких свећеника) свjедоче о фанатизованоj идеологиjи Римокатоличке цркве коjа специjалним одгоjем, од своjих сjемеништараца, ствара фанатизоване поклонике коjи су увиjек били спремни да учествуjу као егзекутори припадника православне и моjсиjеве вере.

Несретни догађаjи из 1941-1945, 1971, 1991-1995, у потпуности су потврдили већинско антисрпско опредељење римокатолика Хрвата и њихову необjашњиву мржњу према православним Србима. Овим нашим чланком даjемо свjедочанство о инспираторима и извршиоцима злочина у времену личког крвавог љета 1941. године, свjедочанство коjа ниjе било лако написати, приjе свега због мучних трауматичних асоциjациjа на страдале претке, рођаке, комшиjе, али и на Србе довожене у Госпић и околину из циjеле Независне Државе Хрватске. Хвала инициjатору организовања друштва Јадовно, и издавачу овог зборника – Душану Басташићу, коjи jе своjом изузетном енергиjом пресудно допринео  да се од погубног заборава спаси сjећање на Госпићки систем логора смрти и велико српско стратиште Јадовно.

Р Е З И М Е

У чланку се реконструише и анализира, на историjском микропростору Лике и подвелебитског приморjа са Пагом, феномен нескривене мржње према Србима од припадника нациjе хрватства, коjа се jавља већ од настаjања те нациjе у другоj половини 19. виjека, и то нарочито антисрпском демагогиjом Ватикана и римокатоличке цркве. Анализираjу се и „свjетовни“ инспиратори преко личких антисрпских идеолога Анте Старчевића, Анте Павелића, Андриjе Артуковића и Миле Будака, па потом и извршиоци броjних злочина („крвници“) у госпићком систему логора смрти коjи се протезао од Госпића („сабиралишта“), села Јадовног, Трибња Шибуљине, Карлобага па до отока Пага (Слано). Истакнути злочинци су портретисани и номинално истакнути у своj своjоj опскурности и крволочности. Чланком се, дакле истичу узроци геноцидног понашања већег диjела римокатоличке популациjе обjедињене у нациjи хрватства. Открива се узрок геноцидног понашања, односно, ментални и карактерни склоп оданог вjерника и позитивног римокатолика, коjи у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима, jедноставно прихвата његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновjерцима, jеретицима и шизматицима. Управо наведене категориjе вjерника и невjерника истичу се као  жртве усташког геноцида – Срби („шизматици“), Јевреjи и у мањем броjу Хрвати унитарни либерали (jугославенски националисти).

Напомена:

Рад jе презентован на Првоj међународноj конференциjи о Јадовну, одржаноj у Бањалуци, 24.-25. jуна 2011.

Поштовани, Христос Воскресе!

Обраћам Вам се као потомак неких од жртава логора Јадовно.

У Вашем попису жртава, под бројем ID1340, стоји име Вукичевић Глиге Илија, из Драготине. Илија је мој прадеда по мајци, а његов отац се звао Глигор, тј. Глига.

Под бројем ID 1329 стоји Вукичевић Илије Бошко, из Драготине. Бошко је син мог прадеде Илије Глигора Вукичевића и рођени брат моје рођене баке. Само, његово име није било Бошко, већ Богдан. Молим Вас да, ако је могуће, исправите ово име.

Нажалост, немам да Вам приложим њихове слике, све је спаљено од стране усташа.

Од моје фамилије Вукичевића, рат су преживеле само моја рођена бака Ружица (рођ. 1921.) и њене две рођене сестре, Евица (рођ. 1924.) и Драгиња (рођ. 1928.). Њихова мајка умрла је у току рата од тифуса, остали су сви побијени.

Како су ми причале моје баке, јула 1941. године, дошле су усташе пред њихову кућу у Драготини. Иначе, њихова кућа се налазила на раскршћу сеоских путева и у њу су увек свраћали и Хрвати и Срби.

Када је проглашена НДХ, Хрвати су и даље свраћали код Илије. Илија их је сваки пут питао шта се то дешава, а они су му одговарали: „Ништа се ви не бојте, неће вама нико ништа“. И овога пута су усташе свратили на јело и ракију.

Један од усташа, из суседног села Маје, био је добар пријатељ моје породице, често је свраћао код Илије. Након што су се напили и најели тражили су од моје прабабе Јелице да позове свог мужа, Илију Вукичевића.

Илија је дошао и почео да разговара са усташама. По причању мојих бака, један од усташа је стајао са стране, гледао у Илију и овако му рекао: „Ако мени допаднеш, ја ћу те `вако сјећи!“ Илија је кренуо са усташама, а Јелица их је упитала куда га воде? „Водимо га да се закуне за Павелића, па ћемо га вратити, ништа се не брини“, одговорио је један усташа.

Успут су негде покупили и Илијиног сина Богдана и прикључили га колони Срба коју су спроводили. Баке су ми причале да се Богдан сам прикључио колони и тако отишао у смрт, заједно са својим оцем.

Неколико месеци касније, у кућу је дошао Симо Тодоровић, истакнути партизан банијског краја. Сакрио се у нашој кући. Претходно је, са својом четом, извршио напад на усташе. Симо је поставио страже око села и говорио мојој прабаки да се ништа не боји, јер их они чувају.

Међутим, у знак одмазде за претходни напад, усташе су дошле у великом броју и чета Симе Тодоровића се разбежала. И сам Симо је побегао из наше куће, остављајући женску чељад на милост и немилост усташама.

Пошто се кућа налазила на раскршћу путева, усташе су прво у њу ушле. Осим мојих бака и прабаке, у кући је било још женских чланова уже и шире фамилије Вукичевића. Сакрио се ко је где стигао, већина њих у подрум.

Бакину сестру од стрица, усташе су убиле метком у леђа, на кућном прагу. Њено двомесечно дете докрајчили су бајонетом.

Усташе су кундацима поразбијали прозоре, ушле у кућу и загрмеле: „Излазите напоље!“ Моја прабака Јелица остала је сакривена негде ван куће, а моја бака Евица скочила је кроз прозор у дубоки снег.

„Боље да се смрзнем, него да ме кољу“, причала ми је.

Женске чланове фамилије, укључујући и моје баке Ружицу и Драгињу, усташе су постројиле испред куће.

„Шта ћемо с њима?“, упитао је један усташа.

„Клати!“, викнуо је други усташа.

„Спалити!“, рекао је трећи.

Тада се појавио један „млади, лијепи усташа“, како ми је причала бака и рекао: „Нећемо овакијех секица дирати“ и све их пустио!

Затим су усташе запалиле кућу. Нажалост, бакина кућа је била прва која је спаљена у Драготини.

Ништа није остало од успомена, ниједна фотографија. Једино је остао читав један чардак који и данас стоји.

Ипак, баке су преживеле рат и дочекале дубоку старост.

Организатор одвођења Срба из овог краја, покоља моје фамилије и спаљивања кућа у Драготини, био је Лука Мазаловић, усташа из суседног села Маје. Њему су 1942. године пресудили неки чланови моје шире фамилије.

Као наследник овог породичног предања, желео бих да ово остане негде записано, зато Вам се и обраћам. Можете ме контактирати путем овог мејла или телефоном (тел.број у Архиви УГ Јадовно 1941.).

Ако организујете одлазак до Шаранове јаме на Велебиту, молим Вас да ме обавестите, желео бих да одем и да се поклоним сенима својих предака.

С поштовањем,

Ненад Андрић

Београд

Парастос код спомен крста на Пагу

ЊИХОВИМ СЕНИМА

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе установило да су грешком овде, пуштаjу их кући, можда jе неко писмо…? Знаjу они да ништа од тога не може бити, али се надаjу. Па откуд онда нада у овоj окамењеноj пустињи у коjоj ни птица не пева? Наду им jедину нису могли одузети кад су их похапсили без оптужбе и без суда осудили. Надаће се и веровати.

Оптужбе, истина, ниjе било, али кривице jесте. Сви су имали jедну исту, велику, неопростиву кривицу. Били су православци и Срби. Довољно да иде без суда, пороте, судиjа… Мада параграф постоjи. Једним потезом таква кривица ставила их jе ван закона. Нема поговора, нема одбране. Тако jе одлучила држава за своjе грађане. Слободно их jе ловити, убити, уништити… Нека нестану. Али не лако. Нека нестану у мукама. Што већим. У безданкама да живи данима скапаваjу; под ножем, али да наjпре гледаjу како им под тим истим ножем нестаjе пород; неки од глади и напора, од понижења… А овима jе припала смрт на сланом камену. Полагана. Кад већ немаjу где сести ни лећи, нека раде. Џелати су одредили да граде пут. Пут коjи никуда не води, коjим нико не одлази и коjи никога не доводи. Њиме ни зло неће доћи. Оно jе већ ту и кези се док гледа црвени траг крви од оштрине камена коjи сече полубосе ноге и руке коjима преносе камен градећи крвави пут у ништа.

Ноћ доноси смирење. Не и овде. У склепаним баракама и оним даскама што зову креветом нема места за све. Онима коjи не сколне главу под кров и не спусте тело на даску, остаjе камен. Сопствена кост жуља истањену кожу у коjу се камен усеца. Рука под главу. Кост на кост. Сутра jе нови дан.

Откуд та нада?

У бити човековоj. Нада се избављењу. Овде jе смрт избављење. Смрт ниjе краj. За праведника после смрти долази вечност. Због те вере овако страшно страдаjу. А опет веруjу.

Да. Има живота после смрти! Они живе данас за нас у раjу, кроз нас на земљи. Нас коjи смо постали од оних коjи опсташе. Зато смо данас ту, на тоj страшноj каменоj пустињи. Да им се поклонимо. Да им, по њиховоj вери и праву коjе им она даjе одржимо опело и поставимо крст. Како пристоjи. Спустимо венац и цвеће на плаву гробницу коjа jе уместо покрова и опоjаног гроба узела њихова тела. И, са упаљеном свећом, сви у jедном гласу за нашим пастиром: Вjечанаjа памjат! Господи помилуj!

Крст православни уздигнут jе на узвишењу између две увале у коjима су биле логорашке бараке. Прошле су децениjе, али дошао jе дан да се над њиховим мучилиштем подигне крст због кога их погубише.

Смирише се њихове душе под крстом православним. Вjечнаjа памjат!

Гордана Достанић

На месту страдања Срба и Јевреjа у ували Слана на Пагу била сам 20. jуна 2015. године. Клањам се и овим текстом њиховим сенима.

21. jуна 2015. године.

Везане виjести:

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на …

САМИ СМО КРИВИ: „Зашто негуjемо културу заборава …

обновљен рад удружења огњена мариjа ливањска у београду

Позив на округли сто: Православно становништво Ливна и …

Завршимо Костурницу, одужимо се прецима – позив на састанак …

Представници Удружења Огњена Мариjа Ливањска код …

Ливањско поље – Jadovno 1941.

ОСНОВАНА ПОДРУЖНИЦА УДРУЖЕЊА „ОГЊЕНА МАРИЈА …

Председник удружења „Јадовно1941.” др Душан Ј. Басташић и професор Борис Беговић, члан тог удружења, марта прошле године амбасадору Републике Хрватске у Београду Гордану Маркотићу предали су писмо за председницу Колинду Грабар Китаровић, а две недеље касније „Политика“ је објавила то писмо.

Разговор са професором Беговићем водимо у време у коме прошлост којој је посвећено ово писмо и те како прожима савремену европску Хрватску, све више захваћену усташком иконографијом. А многи се, били министри културе или популарни певачи, не задржавају само на фолклорним испадима. Професора Беговића, међутим, интересује прошлост и судбина писма која даје многе одговоре.

– У писму смо изнели неке чињенице о покушајима обележавања усташког логора смрти „Слана“ на острву Пагу. Указали смо на то да је спомен плоча у самој ували Слана први пут постављана 7. септембра 1975. године, а то је учинио, како је на самој плочи писало, „народ отока Пага”. Плоча је разбијена непознатог дана 1991. године.

Обновљена је, са истоветним текстом и у истоветном облику, 26. јуна 2010. године, а разбијена је два дана по откривању. Учиниоци нису познати. Трећи пут је истоветна спомен­плоча поставља­ на 29. јуна 2013. години, а разбијена је деветнаест дана касније. Данас се на простору на коме се налазила, могу наћи само њени трагови – каже професор Беговић, подсећајући да је Логор „Слана” био један од најстрашнијих на просторима југоисточне Европе у 20. веку.

– У њега су довођени људи само са једним циљем – да буду убијени. Крајолик тог логора, такав је да се може описати крајње једноставно – „камена пустиња“, управо онако како га је описао хрватски књижевник Анте Земљар. Осетили сте и ви тај „љути пашки камен“ прошле године када сте заједно с нама подигли крст на простору некадашњег логора. Док је Шаранова јама на Велебиту, још једно страшно подручје, окружена љупким крајоликом, на Пагу, на подручју логора „Слана“ и сам крајолик описује суштину. Ту је убијено не мање од 8.020 људи за мање од два месеца у лето 1941. године. Срба и Јевреја. Зато што су били Срби или Јевреји.

Нисте ваљда писали то писмо да Председницу само обавестите о свим тим стварима? Ваљда је и она упућена у те историјске чињенице?

Претпостављам. Но, понекад није лоше подсетити људе на те ствари, лако се заборављају. Ипак, кључни део писма су наши захтеви. Од Председнице смо затражили неколико ствари: да хрватска држава обнови спомен ­плочу у ували Слана у оном облику у коме је она постављена још 1975. године и безуспешно обнављана, да снагом правне државе обезбеди да та спомен плоча трајно остане ту и у оном облику у коме је постављена, да хрватска држава обезбеди уређење спомен ­подручја „Слана”, којим би се свима који желе да га посете олакшао приступ, укључујући и изградњу мањег пристаништа у ували Слана, и да на простору логора „Слана” постави прикладан споменик свим његовим жртвама.

Такође смо истакли да сматрамо да би било веома прикладно да Председница лично открије обновљену спомен ­плочу, будући да би тиме свима послала веома јасну и снажну по­литичку поруку.

Од хрватске државе тражили смо да обезбеди уређење спомен-подручја „Слана” на Пагу, на простору логора у коме је 1941. за мање од два месеца убијено 8.020 Јевреја и Срба. Из кабинета Колинде Грабар Китаровић нам је посредно стигао одговор да се обратимо ресорним министарствима

Да ли је стигао било какав одговор? Званичан не. Ми смо наше писмо предали амбасадору и од њега је требало да добијемо званичан одговор. Уместо тога смо неформалним путем добили писмо, чију нам је копију из Уреда Председнице прибавила хрватска амбасада. Тај одговор је наводно упућен удружењу „Јадовно 1941”. Но, Уред није имао адресу удружења Јадовно, будући да смо ми наше писмо предали амбасадору и уред га је добио од амбасаде. Наравно, никакав одговор није стигао на адресу Удружења. Ипак, верујем да се ради о административном пропусту Уреда.

Независно од формалног статуса тог одговора, какав је његов садржај? Шта Вам поручује хрватска председница?

У том писму, које је у име Председнице потписао предстојник њеног уреда, претпостављам да је то генерални секретар, Домагој Јуричић, изражава се уверење Председнице да ће „ресорна министарства размотрити ваш захтев када буде упућен и у сарадњи са општином Новаљом (градић на Пагу на чијем подручју је логор „Слана“) подузети потребне поступке ради уређења тог спомен подручја“.

Дакле, Председница нас упућује на шалтер 16 на коме треба да предамо наш захтев, претпостављам у три примерка. Мислим да се ради о, нај­блаже речено, великом неспоразуму. Нисмо ми писали захтев за добијање урбанистичко-­грађевинске дозволе, већ смо послали јасан политички захтев да се Република Хрватска почне бавити и својом прошлошћу на подручју комплекса логора Госпић–Јадовно–Паг и тај захтев смо упутили првој особи те државе.

Да је било макар нешто политичке воље Председнице, она би сама решила све ове ствари код „ресорних министарстава“, она би сама отишла на Паг у увалу „Слана“. Да бар положи цвеће на место на коме је некад била спомен ­плоча. Да пошаље политичку поруку дистанцирања од усташтва, и то не само оног из 1941. године.

Нико то не може да уради за њу, осим ње саме. Никакво „ресорно министарство“!

Дакле, ипак Вам је Председница одговорила. Упутила Вас је на „ресорно министарство“. Подсећа ли Вас и на позивање на „институције система“?

Да, одговорила је својим нечињењем. Својим игнорисањем нашег захтева, игнорисањем блиске прошлости своје нације и игнорисањем злочина које су учинили њени сународници. Да, добили смо одговор! Али имамо и ми одговор на тај одговор. Ми из удружења „Јадовно 1941.“ спомен ­плочу на Пагу нећемо обнављати. То је посао хрватске државе. Уколико она неће да га ради, ми ћемо је наново подсећати. Ми обележавамо на други начин, уз благослов владике Герасима, Епископа горње-карловачког.

Прошле године смо подигли крст на Пагу, ове године смо планирали да почетком јула подиг­немо крст изнад Катине јаме, пред којом је пре 75 година погубљен и у ту јаму бачен владика Сава Трлајић, тадашњи епископ горњо-карло­вачки.

Ми из удружења „Јадовно 1941.“ не заборављамо. Ни злочине, ни жртве.

Аутор: Александар Апостоловски

Извор: ПОЛИТИКА, уторак 24 мај 2016., стр. 8

Везане вијести:

Борис Беговић: Три четвртине века | Јадовно 1941.

Достојно обиљежити мјеста страдања у усташким логорима

Фељтон Политика: Пут дуг два дана ћутања (1)

Фељтон Политика: Заборављена увала ужаса (2)

АВАНГАРДА НАЈМРАЧНИЈЕГ ПЕРИОДА | Јадовно 1941.

ОБНОВИТИ СПОМЕН-ПЛОЧУ НА МЈЕСТУ ЛОГОРА „СЛАНА …

Хрватска још не признаје пашке жртве | Јадовно 1941.

Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, од 01. – 02. Јула 2016, поводом седамдесет и пете годишњице од страдања, биће обиљежен:

„Дан сјећања на Јадовно 1941-2016.“

Организатори сабрања су удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке и Београда и Епархија горњокарловачка.

Молитвено Сабрање почиње у петак 01. јула у поподневним часовима окупљањем код Храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком. Исто вече биће одржано предавање на једну од тема везаних за страдање Срба у комплексу логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

У суботу 02. јула 2016, над Шарановом јамом на Велебиту, са почетком у 10 часова, биће служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић – Јадовно – Паг.

Након тога, кренућемо возилима до мјеста Брушане одакле ће кренути литија Мученичком стазом Св. Саве Горњокарловачког до Катине јаме гдје је бачено његово измучено тијело љета `41. Уз саму јаму ће бити постављен Часни Крст и служен парастос.

Одатле нас пут води према селу Ступачиново гдје је љета `41. постојао истоимени сабирни логор у чијој близини је пет јама (највећа међу њима је јама Бадањ на Попратњаку) које су кориштене за убијање жртава. На том мјесту биће, по први пут, служен кратки помен жртвама.

На повратку, обићемо Меморијални центар Никола Тесла у Смиљану.

Због ограниченог броја мјеста за смјештај-ноћење у Плашком и Јосипдолу, за учеснике сабрања биће организован бесплатан превоз са по једним аутобусом из Београда и Бањалуке.

Сви они који у петак 01. јула намјеравају доћи у Плашки властитим превозом, требају сами обезбиједити смјештај.

Учеснике који намјеравају доћи и судјеловати на Сабрању само у суботу, позивамо да дођу на Велебит код Шаранове јаме прије 10 часова.

Молитвено сабрање на Велебиту је пријављено и одобрено од стране полицијске станице Госпић чији ће радници обезбјеђивати скуп.

Заинтересовани за пут са подручја Бање Луке, Приједора и Новог Града, треба да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 51 333 588 или 051 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com и изврше уплату приликом резервације мјеста.

Заинтересовани за пут са подручја Р. Србије, треба да се јаве Милораду Милошевићу, предсједнику удружења Јадовно 1941. у Србији, на телефон: +381 65 3181 375 или путем електронске поште: milorad.milosevic@jadovno.com .

Заинтересовани за пут са осталих подручја Српске, БИХ, као и са подручја Хрватске, Аустрије, Словеније, Италије и даље, могу да се јаве на број телефона удружења Јадовно 1941. у Српској: +387 51 333 588 или +387 51 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com ради координације плана путовања.

Због ограниченог буџета и трошкова финансирања Сабрања, молимо све оне који могу помоћи, да то и учине.

Пођимо на Јадовно, јер нисмо заборавили!

За 132 дана постоjања првооснованог система логора у Независноj држави Хрватскоj 1941 године “ Госпић-Јадовно-Паг“ на монструозне начине убиjена су 40132 човjека.

О њиховом страдању мало се говорило, а породице жртава са циjелог простора тадашње НДХ покушавали су сазнати гдjе су им одведени наjближи чланови породица. Након година ћутања удружење Јадовно 1941 кренуло jе у интензивну акциjу на освjетљавању дешавања о страдању Срба у овом систему логора.
У посљедњих пет година организуjу се и ходочаснички обиласци потомака и поштовалаца жртава овог страдања.Ове 2014. године ходочаснички пут прошла jе и екипа РТРС, Плашки, Смиљан, Шаранова jама, Јадовно и Паг…

Везане виjести:

Документарни запис РТРС „Стан’ Неретво“

РТРС – документарни филм „НИНА“ – Свjедочанство о покољу у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац

Јадовно – Дан сjећања 2012-видео листа

Видео: Дани сjећања на Јадовно 1941-2014.

Драгим нашим суграђанима желимо сунчане дане и леп провод у Лиjепоj нашоj. Ценимо њихов модеран животни став и правазилажење свих примитивних националистичких граница. Издигли су се из мноштва своjих затуцаних и фашистичких сународника, коjи никада неће изаћи из деведесетих.

Поникли у земљи продаваца кромпира, отрцаних шаjкача, зноjавог фолклора и превазиђене ћирилице, направили су младалачки искорак ка Западу.  За Југославиjу опет има наде – драги и никад прежаљени Тито би био поносан на поjедине младе Србиjанце. Желимо им леп провод и срећан пут, да их уживање и радост прате током целог аранжмана.

Додали бисмо неколико ситних и необавезних предлога Вама коjи летуjете. Док будете пролазили своjим колима поред Саве, застаните негде на 5 минута само. Протегните се на равничарском ваздуху, освежава. Не било Вам тешко, сагните се и пољубите земљу под коjом лежи 500.000 убиjених Срба, Јевреjа и Рома, мале деце и стараца, наших предака.  Да, баш ту у близини су их Усташе закопале jер нису били достоjни да живе у Независноj држави Хрватскоj.  Да, ту близу jе логор Јасеновац, где су наши преци последњи пут из jаме погледали небо и сунце, лагано умирући. Исто урадите и ако пролазите кроз Херцеговину, поред Мостара, Требиња…

Брзо се стиже до прелепог плавог мора хрватске обале. Са нестрпљењем  се залећете преко ситног песка и ускачете у таласе Лиjепе наше. То сви радимо кад угледамо море jер то jе тако нормално. Мало даље од обале отиснувши се, можда ћете чути неки хук из дубина и неки ветар коjи га носи по мору. То jе хор Срба и Јевреjа побиjених у логору Слана на Пагу и побацаних у море. Они ту заувек леже. То су сва она деца и старци коjи су последњи пут ушли у лепи плави Јадран, бачени са острва где се данас туристи проводе, бачени да никад више не изроне. Поздравите их и реците им да има jош људи коjи их памте. Можда Вам jе баш неко од њих рођак или предак.

После романтичне вечере у неком од  ресторана на риви, ако затекнете своj аутомобил изгребан, избушених гума, не љутите се. Ви сте модерни и знате да свуда има хулигана. Чак и онаj графит “Србе на врбе” може само употпунити аутентични доживљаj модерном туристи. Један Немац за исте паре добиjе много мање од вас. Њему нема ко да исече гуме, пљуцне у чашу пива, опсуjе маjку српску. Његов доживљаj ниjе потпун, он не зна шта пропушта.  Ипак, увек наручуjте kavu и kruh, научите хрватске изразе, да не бисте упали у веће неприлике. Ви то можете и умете, то захтева  толико мало труда, а даjе сигурност.

На повратку у Србиjу, угледаћете у даљини по неки  трактор док скупља сено на ливади. На моменат, али врло мали моменат, милисекунду, сетите се свих оних сународника коjи су на истим тракторима бежали у Србиjу, у Београд, у Нови Сад. Бежали су главом без обзира. Само их се на трен присетите. Они су такође градили ту обалу и те градове где сте провели диван одмор. Они се неће љутити. Чак ће им бити мило што сте прошли њиховим родним краjем у коjи се никада не смеjу вратити.

Ето тако, драги наши суграђани. Ово су мали савети како да оплемените одмор у Лиjепоj нашоj. Увек будите тако безбрижни и модерни, то jе будућност и лепота постоjања. За несрећом других се не треба пуно окретати.  Зато смо вас и саветовали да све радите на jедан кратак трен, на jедну милисекунду, jедан безначаjан траг у времену коjе се вас не тиче. Чисто узгред, ако се сетите.  Живи били.

Извор: СРБИН ИНФО

Везане виjести:

Постављен крст на Сланоj!

Tesla at Jadovno

Брендирање Јадовна – Jadovno 1941.

Метаjнска литиjа 2015. – Jadovno 1941.

НИН: Без имена и спомен-обележjа

Ми вас нисмо заборавили!

Комплекс Јадовно – Јадовно 1941.

Хрватска Влада донијела је одлуку о истраживању, ексхумацијама и уређењу гробишта из Другог свјетског рата, а мјеста страдања српског народа стављена су у исти ранг са другим мјестима страдања домобрана и усташа, наводи предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Ј. Басташић

Приредио : Миломир САВИЋ

Предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Ј. Басташић истиче да страдање српског народа у вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ не само на подручју Хрватске, већ БиХ и Срема, има све елементе геноцида.

„То су у својим иступима потврдили и неки од највиших хрватских званичника, као што је бивши хрватски предсједник Иво Јосиповић“, наводи Басташић за Срну поводом обиљежавања 75 година од злочина у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг 1941. године.

Басташић напомиње да, иако данашња Хрватска оспорава да је правни сљедбеник НДХ, није могуће да за злочин нико није одговоран, ако је познато да се тај злочин десио и да се тијела жртава налазе на подручју које покрива данас Република Хрватска.

„Геноцид се десио и, кад-тад, пошто тај злочин не застаријева, то питање ће се морати ставити на дневни ред“, поручује Басташић.

Говорећи о историјском контексту страдања Срба у комплексу логора смрти Госпић-Јадовно-Паг 1941. године, Басташић прецизира да је у овом комплексу логора за само 132 дана убијено укупно 40.000 људи, од чега 38.000 Срба.

Басташић наглашава да је историчар Ђуро Затезало у свом двотомном дјелу „Јадовно“, поред седам сабирних логора на подручју комплекса логора Госпић-Јадовно-Паг евидентирао и 32 крашке јаме на подручју Личког поља и Велебита у које су бацане жртве.

Он подсјећа да је прије неколико година хрватска Влада донијела одлуку о истраживању, ексхумацијама и уређењу гробишта из Другог свјетског рата, а којом су мјеста страдања српског народа изједначена са свим другим мјестима страдања Хрватске војске, коју су чинили домобрани и усташе.

Према његовим ријечима, недавно је тим поводом ексхумирано 2.000 тијела Хрвата која су уредно сахрањена уз спомен-обиљежја са музејом, али до данас није познато да су негдје ексхумиране јаме у које су бацани Срби и Јевреји.

Басташић каже да из тог разлога постоји оправдана потреба да се институције Републике Србије и Републике Српске укључе и успоставе контакте са Владом Хрватске да би се ексхумирале кости српских жртава, о чему нема никаквих информација.

Он подсјећа да је Удружење током протеклих седам година у више наврата апеловало да се ексхумирају јаме које је евидентирао историчар Затезало, али да, упркос томе, нема никаквог одговора од хрватских власти нити од политичких представника Срба у Хрватској.

„Не можемо да прихватимо да јаме наших страдалих мученика буду гробови, јер оне то нису. Срби своје мртве сахрањују и обилазе.

Ми сваке године над отвореним гротлима јама на Велебиту служимо парастос за покој душа наших пострадалих, а вољели бисмо да то буде у некој крипти у кругу неког од храмова Српске православне цркве на подручју Хрватске“, наглашава Басташић.

Када је ријеч о овогодишњем, седмом, обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941. године, Басташић истиче да је од 2013. године тај дан увршћен у календар значајних историјских догађаја Републике Српске, уз подршку Владе Републике Српске.

„Очекујемо да ће ове, као и прошлих година, званичници највиших институција Републике Српске заједно са нама бити на Јадовну и Велебиту“, каже Басташић за Срну.

Он наводи да ће ове године, са благословом епископа горњокарловачког Герасима, од 1. до 2. јула бити обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941-2016“.

Молитвено Сабрање почиње у петак 1. јула у поподневним часовима окупљањем код Храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком, док ће исто вече бити одржано предавање на једну од тема везаних за страдање Срба у комплексу логора смрти Госпић-Јадовно-Паг.

Басташић додаје, да ће у суботу, 2. јула над Шарановом јамом на Велебиту у 10.00 часова бити служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић-Јадовно-Паг.

Након парастоса из мјеста Брушане кренуће литија мученичком стазом Светог Саве Горњокарловачког до Катине јаме, гдје је бачено његово измучено тијело љета 1941. године, гдје ће бити постављен часни крст и служен парастос.

Басташић је рекао да ће затим бити служен кратки помен жртвама у селу Ступачиново, гдје је у љето 1941. године постојао истоимени сабирни логор, у чијој близини се налази пет јама, док је по повратку за учеснике сабрања предвиђен обилазак Меморијалног центра „Никола Тесла“ у Смиљану.

Због ограниченог броја мјеста за смјештај, ноћење у Плашком и Јосипдолу за учеснике сабрања организован је бесплатан превоз са по једним аутобусом из Београда и Бањалуке. Сви они који у петак 1. јула намјеравају доћи у Плашки властитим превозом треба да сами обезбиједе смјештај.

Басташић је позвао заинтересоване за пут са подручја Бањалуке, Приједора и Новог Града да се јаве на телефон Удружења „Јадовно 1941.“ у Српској 051 333 588 или 051 333 500 или путем електронске поште: udruzenje@jadovno.com.

Заинтересовани са подручја Србије треба да се јаве Милораду Милошевићу, предсједнику Уружења „Јадовно 1941.“ у Србији на телефон 00381 65 3181 375 или путем електронске поште: milorad.milosevic@jadovno.com.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Душан Ј. Басташић: Треба нам ново Начертаније | Јадовно 1941.

Душан Басташић – И Слана је Јадовно | Јадовно 1941.

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем, али свој народ не остављам“!

Oвај смирени и скромни, испуњен многим врлинама, епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим оценама завршивши Правни факултет у Београду и одбранивши Правосудни испит у Загребу.

Пожелевши да као свештеник послужи Цркви и роду, ђаконски чин примио је на Богојављењег, а презвитерско посвећење на Светога Саву 1909. године. Непуне две деценије службовао је као парохијски свештеник у Башаиду. Као савестан и одговоран клирик, изабран је почетком 1927. године за референта, а потом и секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Као удов свештеник, примио је монашки постриг 1929. године, у деспотској Крушедолској лаври, где је произведен за архимандрита и постављен за настојатеља манастира. Мудро руководивши братијом и у свему унапређујући Благовештењску свету обитељ, промисао Божија је овога светога и врлинскога свештеномонаха повела још узвишенијом стазом служења Цркви и роду. Изабран је за викарног епископа Сремског и хиротонисан 30. септембра, 1934. године у Саборној пркви у Сремским Карловцима, руком такође мученога за веру, патријарха србског Варнаве. Као викар сремски, епископ Сава је до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке и свега неколико месеци дужност председника Црквеног суда Архиепископије. Као одговоран, трудољубив и марљив посленик на њиви Господњој изабран је за епархијског архијереја упражњене горњокарловачке епископије са седиштем у Плашком, где је и устоличен 4. септембра 1938. године.

Богом повереном епархијом са љубављу је управљао чувајући хитон Светосавске цркве, не реметећи и не угрожавајући слободу народа других вероисповести. У народу је упамћен као тих, скроман и побожан епископ, увек спреман да жртвује себе ради ближњих. Посебно се са светитељем Николајем жичким, истакао у борби против Конкордата, што му касније нису заборавили идејни творци НДХ.

Други светски рат затекао је овог марљивог епископа у престоном Плашком, у коме су се већ 21. маја, 1941. године окупиле десетине усташа, како би власт над градом преузели од Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца „нове католичке државе Хрватске“. Усташе су већ 23. маја упале у епископски двор, насилно иселили епископа Саву и сав намештај превезли у Огулин. Злогласни логорник, усташа Јосип Томљеновић, тражио је насилну предају епархијског новца и вредности, наређујући епископу Сави да напусти просторије, јер „његово присутство није ни пожељно ни потребно“. Уз то му је наређено да одмах напусти Плашки и иде у Србију, што је овај храбри епископ Цркве одбио, рекавши да је законити епископ горњокарловачки и да не сме и не може напустити своју Богом поверену епархију и паству.

Остајући непоколебљив и не напуштајући епископско седиште, свештеномученик Сава ухапшен је 17. јуна 1941. године, са тринаест угледних Срба и свештенпцима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом. Затворени су и страховито мучени у штали Јосипа Томљеновића, особито епископ Сава.

Дана 19. јула, 1941. године усташе су извеле заробљенпке, сврстали их по двојицу у ред и одвели на железничку станицу у Плашком у намери да их отпреме у Госпић. На железничкој станици провели су више од седам часова.

Епископа Саву су везаног и ланцима зверски малтретирали, не дозвољавајући му ни да седне ради предаха. У госпићком затвору у који су депортовани, новомученици доведени из Плашког су страховито мучени.

Половином августа 1941. године из госпићког затвора изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица и одведени су путем ка Велебиту. Међу тим мученицима био је и свештеномученик Сава. Италијански новинари су сведочили да је на Велебиту током августа 1941. године убијено преко осам хиљада Срба, међу којима се предпоставља да је пострадао и епископ Сава.

Постоји још једно сведочење о мученичкој смрти епископа Саве, забележено руком свештеника Јована Силашког и објављено у Банатском веснику, а које је епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије Јевтић, записао у књизи „Српска Црква у другом светском рату“. Сведочење свештеника Силашког гласи:

„Године 1941. у горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем, али свој народ не остављам“! Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: „Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли“. Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то са поносом истицао.

„Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?“ – упитао је непознати Сараволца – „Чуо сам да је био свештеник у Башаиду.“

„Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао.“

„Одкуд познајете владику?“

„Био сам непосредни сведок његовог страдања“ – одговорио је незнанац. „Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многоборојних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа“.Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име …“.

Свештеномученик Сава је са другим свештеномучениппма и мученицима, уписан у Диптихе Светих, током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора, Србске Православне Цркве, 1999. године. Литургијски се спомиње 4. јула (по јулијанском односно, 17. јула по грегоријанском календару).

Свештеномучениче Саво, епископе горњокарловачки моли Бога за нас!

Извор: „Нови сведоци васкрслог Христа: свештеномученик Сава епископ горњокарловачки, са пострадалим свештеномученицима: житија, служба, акатист“, Димитрије З. Плећевић, са благословом његовог преосвештенства епископа Горњокарловачког г. Герасима (Поповића). Издаје Епархија Горњокарловачка, издавачка установа ,,Мартириа“, Београд Карловац, 2010.

Везане вијести:

19. јун – 02. јул 2016. – Крстоносни пут Свештеномученика Саве горњокарловачког

Пођимо на Јадовно!

Главу дајем, ал’ свој народ не остављам | Јадовно 1941.

Часни крст ће ако Бог да, проћи места од родног Мола и Башаида у Бачкој, преко манастира Крушедол, Сремских Карловаца, Патријаршије у Београду, Карловца и Плашког до Катине јаме у Лици у коју је бачено тело тадашњег Владике горњокарловачког Саве Трлајића.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске православне Цркве и благослова Његовог преосвештенства епископа Горњокарловачког г. Герасима, удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке организује поводом 75-годишњице страдања српског православног свештенства и народа у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг, пролазак Часног крста кроз места и Храмове где је службовао Свети Свештеномученик Сава горњокарловачки.

Часни крст ће ако Бог да, проћи места од родног Мола и Башаида у Бачкој, преко манастира Крушедол, Сремских Карловаца, Патријаршије у Београду, Карловца и Плашког до Катине јаме у Лици у коју је бачено тело тадашњег Владике горњокарловачког Саве Трлајића.
Ту, уз само гротло јаме, Часни крст ће бити постављен 2. јула 2016. уз присуство бројних потомака и поштовалаца жртава пострадалих од 1941. до 1945. године од стране Независне државе Хрватске.

Пут Часног крста

19. јун, недеља – Мол – родно место Св. Саве горњокарловачког – Освештање Часног крста у Цркви Св. Саве у току или након Свете литургије.

19. јун, недеља – Башаид – Храм Св. Оца Николаја – вечерња.

20. јун, понедељак – Башаид – јутарња.
20. јун, понедељак – Манастир Крушедол – вечерња.
21. јун, уторак – Манастир Крушедол – цео дан.
22. јун, среда – Манастир Крушедол – јутарња.
22. јун, среда – Ср. Карловци – Саборни храм Св. Николе – вечерња.
23. јун, четвртак – Ср. Карловци – Саборни храм Св. Николе – јутарња.
23. јун, четвртак – Храм Св. Саве на Врачару – вечерња.
24. јун, петак – Храм Св. Саве на Врачару – цео дан.
25. јун, субота – Храм Св. Саве на Врачару – цео дан.
26. јун, недеља – Храм Св. Саве на Врачару – цео дан.
27. јун, понедељак – Капела српске Патријаршије – јутарња.
28. јун, уторак – Карловац – Саборни Храм Св. Оца Николаја- цео дан.
29. јун, среда – Карловац – Саборни Храм Св. Оца Николаја – јутарња.
29. јун, среда – Плашки – Храм Вав. Пресвете Богородице – вечерња.
30. јун, четвртак – Плашки – Храм Вав. Пресвете Богородице-цео дан.
01. јул, петак – Плашки – Храм Вав. Пресвете Богородице – цео дан.
02. јул, субота – Узношење Часног крста, Литија до Катине јаме изнад мјеста Брушане, јужно од Госпића.

Позивамо вјерни народ да својим присуством у Храмовима у којима ће бити изложен Часни крст Светог Саве горњокарловачког, допринесе очувању сећања на Свештеномученика Саву и уз њега 38.000 невино пострадалих Новомученика српских, у комплексу логора смрти Госпић – Јадовно – Паг 1941. године.

Везане вијести:

Пођимо на Јадовно!

Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

Изложба докумената о логору Јадовно, првом усташком казамату основаном у Независноj Држави Хрватскоj /НДХ/ за ликвидациjу Срба и осталих житеља нехрватског пориjекла, отворена jе синоћ у галериjи Културног центра у Сремским Карловцима. 

Изложбу су, уз ауторски тим Удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, у чиjе име jе говорио предсjедник тог удружења Душан Ј. Басташић, приредили Сремскокарловачка уметничка радионица и Друштво новинара Воjводине.

„Изложба под називом `Моjе Јадовно` изазвала jе велику пажњу Карловчана, тим пре што jе ово први пут да jе после пуне 72 године приређена у Сремским Карловцима, одакле су усташе већ почетком 1941. године у логор одвеле 12 наjвиђениjих српских интелектуалаца“, рекао jе Срни предсjедник Друштва новинара Воjводине Младен Булут.

Од свих њих, коjи су трагично завршили своj живот, преживио jе jедино Стеван Ћирић, брат некадашњег владике бачког Иринеjа Ћирића.

Булут каже да излагања Душана Басташића и Данета Ластавице, истраживача усташких злочина геноцида на подручjу Лике, коjи jе као 13-годишњи дjечак био живи свjедок довођења и убиjања логораша, као и друга свjедочење никога нису оставила равнодушним.

„Њихова сећања на ове догађаjе претворила су скуп у своjеврсни помен, коjем jе изношењем других поjединости и чињеница посебно допринео историчар Жарко Димић, директор Архива Српске академиjе наука и уметности, коjи jе говорио не само о jадовничким жртвама, него и о осталим жртвама коjе су пострадале у Сремским Карловцима и околини након чистке коjу jе провео злогласни Виктор Томић у Срему“, рекао jе Булут.

Комплекс усташких логора ”Јадовно” jе први од свих нацистичких логора, jер jе отворен у прољеће 1941. у НДХ. То само говори да jе отварање овог логора смрти брижљиво припремано у годинама коjе су претходиле.

Први логори у нацистичкоj Њемачкоj почињу са радом 1942. Осим тога што су предњачили у времену отварања логора, усташе из НДХ су предњачиле и у монструозности и бруталности убиjања жртава.

У велебитским jамама и на острву Пагу, на наjзвjерскиjи начин животе jе скончало више од 40.000 људи, од дjеце до стараца, свештеника и угледних људи до сељака, од коjих било наjвише православних Срба.

Извор: 

Везане виjести:

ИЗЛОЖБА „МОЈЕ ЈАДОВНО“ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ПРВЕ ЖРТВЕ УСТАШКОГ ТЕРОРА И ГЕНОЦИДА…  

ЗАШТО СУ КАРЛОВЦИ ЗАБОРАВИЛИ СУГРАЂАНЕ СТРАДАЛЕ ТОКОМ ОКУПАЦИЈЕ НДХ?

Положаj Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положаj Јевреjа и Цигана, после обjављивања „Законске одредбе о расноj припадности“ и „Законске одредбе о заштити ариjевске крви и части хрватског народа“ почетком маjа 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, броj 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе jе прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреjа и Цигана упорно jе ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радиjа и на скуповима. Они су окривљивани за сва постоjећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“.

Срби су jош називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа jе обjавила као „научно утврђену чињеницу“ да Хрвати потичу од jедног готског племена и да су према томе германског порекла, дакле припадници више расе, док су Срби Словени и као такви припадници ниже расе. Министарство здравља НДХ у Загребу расписало jе чак и наредбу о утврђивању расне припадности (бр. 13397) коjа jе достављена Градском поглаварству у Сремским Карловцима.

Под утицаjем ове пропаганде знатан део хрватских грађана Сремских Карловаца изменио jе понашање према своjим суграђанима Србима, коjи су са неверицом доживљавали то што их њихови доскорашњи суседи и приjатељи поздрављаjу фашистичко-нацистички испруженом руком и поздравом „за дом спремни“, или што се на улици праве да их не виде или не познаjу. Почела су затим привођења Срба у усташку полициjу без оправданих разлога и њихова саслушања. Тако су нпр. Хапшени стариjи ђаци Карловачке гимнациjе и саслушавани само због тога што су на улици виђени са своjим школским друговима коjи су долазили из Београда да у гимназиjи подигну своjа сведочанства. Тада jош нису посебно хапшени комунисти, све до напада Немачке на Совjетски Савез (Ђорђе Васић: „Сремски Карловци у народноослободилачком рату“, рукопис, Нови Сад, 1970.). Још краjем априла 1941. jе поглавник НДХ Анте Павелић издао наредбу о забрани употребе ћирилице (Народне новине бр. 11 Загреб, 25. IV. 1941.).

Строгим спровођењем наредбе током маjа 1941. уклоњени су сви натписи, фирме и др. писани ћирилицом, чак и посвета на фасади Карловачке гимназиjе: „Браћа Анђелићи српском народу“, па се убрзо то писмо могло наћи jедино на споменицима на гробљу. Краjем маjа 1941. су свим Србима у Сремским Карловцима конфисковани радио-апарати, тако да им jе онемогућено слушање вести из савезничких земаља, пре свега Радио Лондон. Почетком jуна 1941. почела jе кампања усташких функционера и чланова владе, током коjе су на зборовима по градовима НДХ они износили програм усташког покрета у Хрватскоj, коjи jе у свом говору у Загребу 21. V 1941. наjавио Павелић. Такође jе краjем маjа 1941. прокламован савез католичке и исламске вероисповести против „њиховог наjљућег и наjопасниjег неприjатеља православља“ (Нови лист бр. 31. Загреб, 29. V 1941.).

Председник законодавног повереништва НДХ Милован Жанић jе током наведене кампање изjавио на збору у Новоj Градишки: „Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе коjу ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да jе очистимо од Срба. То jе политика ове државе и то кад извршимо извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима“. (Хрватски народ, бр. 109, Загреб, 3. VI 1941.). У свом говору у Вуковару 8. VI 1941. Миле Будак, министар богоштовља и наставе и доглавник НДХ jе рекао: „Што се тиче Срба коjи овде живе, то и нису Срби него дотепенци (дошљаци, прим. А.) с истока, коjе су као слугане довели Турци. Они су уjедињени само православном црквом, а ми нисмо успjели да их асимилирамо. Међутим, нека знаjу да jе наша лозинка: или се поклони, или се уклони“. (Нови лист, Загреб. 9. VI 1941. и Католички тjедник бр. 26. Сараjево, 29. VI 1941.). Будак jе овим говором већ наjавио геноцид над Србима, коjи jе касниjе програмски разрадио. У Карловцима се своjим говорима против Срба истицао усташки логорник Иво Боjановски.

Карловце су тада почели да посећуjу поjедини функционери из Загреба и да држе састанке са локалним усташким властима. Свакако да jе раниjе наведени предлог Вjекослава Голубовића о претварању Карловца у хрватски национални центар био на дневном реду тих састанака. У Карловцима су почели да круже гласови да ће Срби бити терани у логоре, као што су за време Првог светског рата интернирани у Арад и друге логоре у Мађарскоj. Међутим, већина карловачких Срба ниjе у то веровала имаjући у виду да се ничим нису замерали своjим суграђанима Хрватима.

У Карловце jе са посебним задатком дошао 19. VI 1941. шеф усташке полициjе жупе Вуковар Јураj – Јуцо Рукавина. Те вечери и у току те ноћи похапшено jе 18 карловачких грађана што jе обавио усташки водник Јаша Кренаjз са наредницима усташке полициjе Томиславом Хорватом и Андриjом Полужанским и другим карловачким усташама. Сви ухапшени су спроведени у зграду црквено-народних фондова, где су саслушавани од Јураjа Рукавине, Еугена Ђурића котарског предстоjника среза Сремски Карловци, Вjекослава Голубовића градског начелника и истовремено опуномоћеника главног усташког повереника за Славониjу и Срем, Боjановски Ивана усташког логорника и њихових сарадника. Хапшење ове групе Карловчана извршено jе по налогу Вjекослава Голубовић (Историjски архив ПК СКС Нови Сад, документ. Бр. 3032-68 и изjава усташког логорника Боjановски Ивана на његовом суђењу 1946. год.). Тада су ухапшени следећи карловачки грађани:

Аврамовић Стеван, парох Горње цркве

Божић Карапанџа Милан, виноградар

Гостоjић Милан, кроjач

Грбић Стеван, шумар

Јовановић Печула Илиjа, пензионер

Красоjевић Боривоj, чиновник

Матеjић Борислав, економ

Матић Александар – Шаца, трговац

Маноjловић Александар, трговац

Пауковић др. Богдан, адвокат

Пишћевић Миленко, професор

Поповић Тадић др. Јован, лекар

Просенц Радован, професор

Сабољевић Лазар, парох Доње цркве

Симеоновић Чокић др. Стеван, адвокат

Теодоровић Стеван, чиновник

Ћирић Стеван, председник Народне скупштине

Штрасер мр. Павле – Паjа, апотекар

У току ноћи пуштен jе кући др. Богдан Пауковић по кога су дошла два немачка официра, коjи су становали у реквирираном стану у његовоj кући, а коjе jе он замолио приликом хапшења да се заинтересуjу за њега ако се не врати кући пре поноћи. Др. Пауковић jе био активан члан Демократске странке. Касниjе су пуштени кући: Стеван Теодоровић, Стеван Грбић, Илиjа Јовановић – Печула, прота Стеван Аврамовић, прота Лазар Сабољевић и Милан Гостоjић. Међутим Милан Гостоjић jе већ после недељу дана на свиреп начин убиjен од карловачких усташа, оба свештеника Аврамовић и Сабољевић су убрзо били протерани из Карловаца, а Илиjа Јовановић – Печула jе после месец и по дана ухапшен и отеран у логор Јасеновац, где jе убиjен. Осталих 11 Карловчана, коjу су задржани, одведени су у Петроварадин, где су затворени у тврђави, а одатле су сутрадан пребачени у Вуковар и затворени у  згради Жупаниjе. Из Вуковара су пребачени у Осиjек, а затим у Копривницу и тамо затворени у логор Даница.
У овоj групи карловачких грађана, коjа jе прва ухапшена од усташа и отерана у логор, налазили су се Срби прваци поjединих политичких странака и други утицаjни грађани, пре свега интелектуалци. Могуће да су на избор поjединаца  за протеривање у логор утицали и неки лични мотиви усташких функционера коjи су у томе одлучивали.
♦ Милан Божић Карапанџа (47 год.) био jе одушевљени присталица и првак Земљорадничке странке и њен кандидат на изборима 1938. године. Тада jе рањен од jедног кортеша Југословенске радикалне заjеднице (ЈРЗ) и до краjа живота jе носио револверски метак краj срца, коjи се ту зауставио. За време Првог светског рата био jе добровољац у српскоj воjсци, као комита.
♦Др. Стеван Симеоновић Чокић (52 год.) правник и политичар, истакнути стручњак за црквено право. Пре Првог светског рата био jе члан Српско-хрватске коалициjе, члан Хрватског сабора и делагат тог сабора у Мађарском парламенту у Пешти. Тада jе био уредник „Српске мисли“, органа Српске и бавио се проучавањем спрских привилегиjа у Воjводини, а рад о томе му jе штампан у књизи Воjводина II, издању историjског друштва у Новом Саду 1940. године. Исцрпан некролог му jе написао др. Милан Костић, а штампан jе у Зборнику Матице српске (Матица српска, Зборник за друштвене науке, бр. 36, Нови Сад, 1963. стр. 118-122).
♦ Стеван Ћирић (55 год.) познати политичар и веома утицаjан члан странке Југословенске радикалне заjеднице (ЈРЗ). Ћирић jе био градоначелник Карловаца, народни посланик, министар просвете и председник Народне скупштине Краљевине Југославиjе.
♦ Боривоj Красоjевић (45 год.) чиновник, син др. Ђорђа Красоjевића, вође Српске радикалне странке за Воjводину. Он се ниjе бавио политиком, али jе наjвjероватниjе био жртва старе мржње праваша и франковаца против његовог оца и његове странке.
♦ Др. Јован Поповић – Тадић (45 год.) лекар. Он jе као омладинац био за време Првог светског рата прогањан од аустро-угарских власти. У Карловцима jе поред приватне праксе био и лекар Социjалног осигурања. Ангажовао се на друштвеном раду као председник патриотско – културног друштва „Карађорђе“. Био jе покретач и уредник карловачких новина Глас народа, настоjећи да допринесе бољем уређењу свог родног града и функционисању његових служби. Био jе члан Народне националне странке.
♦ Борислав Матеjић (60 год.) пензионисани чиновник и економ. Истакао се приликом ослобађања Карловаца 1918. године помажући српскоj воjсци, а jедно време jе вршио дужност команданта града. Био jе члан Самосталне демократске странке.
♦ Радован Просенц (41 год.) Словенац православне вере, професор музике у Карловачкоj гимназиjи у коjоj jе посебно унапредио хорско певање. Он jе страдао као жртва геноцида само због своjе православне вере. Јавно jе осуђивао усташке поступке према Србима.
♦ Миленко Пишчевић (32 год.) професор историjе Карловачке гимназиjе. Био jе добар педагог, вредан и веома перспективан научни радник. Ради своjих проучавања наше средњовековне историjе одлазио jе у Хиландар, а проучавао jе ту грађу и у иностраним библиотекама. Био jе члан Југословенске радикалне заjеднице.
♦ Александар – Шаца Матић (45 год.) био jе трговац и економ. Отворен jе и речит, он се ниjе плашио да говори против неправди коjе се чине Србима у НДХ. Његова породица води порекло од првог начелника карловачког Магистрата, трговца Јована Матића из половине XVIII века, чиjе су се генерациjе бавиле трговином.
♦ Александар Маноjловић (41 год.) трговац коjи jе у Карловцима отворио прву продавницу техничке робе. Завршио jе Карловачку гимназиjу и био дописник Политике из Карловаца. Бавио се као аматер историjом и штампана му jе књига о фрушкогорским манастирима.
♦ Мр. Павле – Паjа Штрасер (52 год.) апотекар, потиче из немачке породице коjа се доселила из Треншчина (Судетски део Чешке) и у Карловцима отворила апотеку 1804. године. Породица Штрасер jе кроз пет генерациjа водила апотеку и стекла у Карловцима завидан углед. Женећи се Српкињама Штрасери су се веома зближили са Србима, тако да jе jедан део њихове породице задржао католичку веру, а други су се по маjци определили за православну веру. Паjа, чиjа jе супруга Анђа била кћи православног проте, остао jе у католичкоj вери, али се претежно дружио са Србима, па се код њега често окупљало српско друштво. Због тога, а можда и због зависти неких утицаjних усташа, био jе у немилости код усташких власти.

Ухапшени су сви сем двоjице били Срби познати по добрим односима са Хрватима. Међутим, то њима ниjе била олакшаваjућа околност, jер су усташе сматрале непожељним добре односе и приjатељство између Хрвата и Срба те су се трудиле да сеjањем мржње између њих ископаjу што дубљи jаз. Одвођење у логор прве групе виђених Срба, и њихових приjатеља, охрабрило jе карловачке усташе да отворено отпочну са провођењем терора и геноцида над Србима. За извршење злочина одабран jе Видовдан 28. VI 1941., а за жртву Милан Гостоjић (53 год.) кроjач коjи jе ухапшен са наведеном групом Карловчана и пуштен после саслушања.

Гостоjић jе био одушевљени присталица учења Васе Пелагића, па jе учествовао и на оснивачкоj скупштини друштва Пелагићеваца на Стражилову 1919. године. Групу усташа коjа га jе те ноћи ухапсила сачињавали су Јаша Кренаjз, Стипа Поповић – Вла, Крешимир Грашић, Звонко Шофер и Јаша Банић, коjи су изjавили да га воде на саслушање. Они су га прво претукли тако да jе био сав крвав и при томе су му сломили десну руку, а затим га тако измрцвареног одвели на Дунав на место некадашњег пристаништа и тамо под командом Јаше Кренаjза пуцали у њега из пушака. После извршеног злочина бацили су га у Дунав. (Музеj Срема Инв. бр. 2614/62 и Истор. архив ПК СКС бр. 3032-16 и -39.). Његов леш jе Дунав избацио 12.VII 1941. на месту злочина. После овог убиства, коjе jе веома узнемиравало Србе у Карловцима, карловачке усташе више нису презале у вршењу геноцида и терора.

Логор Даница у коjи су дотерани Карловчани 22.VI 1941., налазио се у селу Дрње, удаљеном 3 км од Копривнице у згради напуштене фабрике плавог камена Зорка. Логор jе отворен jош краjем априла 1941. као сабирни центар за Србе и Јевреjе. Први логораши су били из Загреба и околине, а касниjе су у Копривницу стизали теретни вагони препуни похапшених људи из свих краjева НДХ. У логору jе владала глад, jер логораши по неколико дана нису добиjали храну, а батинање jе било свакодневно. Стрељања логораша су вршена поjединачно и то ноћу, тако да су поjедини људи само нестаjали (Милан Булаjић: Усташко злочин геноцида и суђење Андриjи Артуковићу 1986. год., Р. О. Рад, Београд 1988. – стр. 240). Убрзо после доласка Карловчана у логор извршена jе смена управе логора и стање jе постало нешто подношљивиjе, како jе у своjим белешкама навео Стеван Ћирић. У логору се налазило око 1000 затвореника, а некада и више. Из логора Даница су транспорти логораша у почетку отпремани возом за Госпић и одатле на Јадовно, а касниjе од августа 1941. за логор Јасеновац.

Породице Карловчана отераних у логор Даница брзо су сазнале да су они тамо и упутиле су им поштом пакете са храном. У jедноj дописници, коjа jе породици др. Јована Поповића  стигла од њега из Копривнице, он између осталог jавља да логорске власти не дозвољаваjу посете логорашима, сем са посебним одобрењем дозвољаваjу посете логорашима, сем са посебним одобрењем министарства из Загреба. Карловчани су остали сви заjедно у логору Даница до краjа jуна 1941. Тада су деветорица њих: Красоjевић Боривоj, Матеjић Борислав, Матић Александар, Маноjловић Александар, Пишчевић Миленко, Поповић Тадић др. Јован, Просенц Радован, Симеоновић Чокић др. Стеван и Ћирић Стеван, са стотинама других логораша утоварени у теретне вагоне на копривничкоj станици. Ту се изгубио траг Милану Божићу Карапанџи. У логору Даница jе од Карловчана остао само мр. Павле Штрасер. Сви остали су сабиjени у теретним вагонима, без воде и хране, после 30 сати путовања стигли у Госпић.

Приликом спровођења од госпићке станице до затвора, коjи се налазио у згради суда и казнионице, усташе су их обасипале потврдама и тукли кундацима. Наjвише су се окомили на Стевана Ћирића за кога су од спроводника транспорта сазнали да jе он бивши министар. У казнионици су их угурали у jедну претрпану ћелиjу, а одатле су касниjе извели Стевана Ћирића са саслушање код логорника. То jе, у ствари било батинање од коjег се он онесвестио, па су га у таквом стању вратили у ћелиjу. Сутрадан су Ћирића и jош неке испребиjане, коjи нису могли да ходаjу, натоварили на камион коjи се упутио на Велебит до концентрационог логора Јадовно. Остали Карловчани су у дворишту казнионице везани жицом по двоjе за руке, а сви заjедно повезани у поворку jедним дугачким ланцем и тако потерани пешице преко насеља Оштре и Трновца за логор Јадовно, удаљено 26 километара од Госпића.

Ћирић, коjи jе раниjе стигао у логор камионом, описуjе да jе после поноћи приспела колона од неколико стотина људи у коjоj су били и Карловчани. Сви су били повезани за дугачки ланац жицом коjа им jе скоро исекла руке, страховито жедни и уморни после дугог пешачења и испребиjани од успутног батинања. Логор jе био усред шуме у jедноj плиткоj овалноj вртачи званоj Ћаћина долац или драга чиjи jе промер износио свега око 50 са 30 метара. У том логору су затвореници лежали на земљи под ведрим небом испод примитивних заклона од грања – сеница, коjе су сами начинили. Око целог логора, на уздигнутом бедему вртаче, подзиданом каменом, налазила се ограда од високих дрвених стубова са неколико редова бодљикаве жице, а иза ње шира стражарска стаза поплочана каменом. На плићем делу вртаче био jе jе улаз за логор са капиjом, а поред њега дрвене бараке за стражаре и усташку управу логора. У средини логора jе током целе ноћи горела ватра да би осветљавала логор и омогућавала стражарима да пазе на логораше.

Сутрадан по доласку у логор Карловчани су себи начинили сеницу од грања, као што су то урадиле и друге групе логораша. Сеница их jе дању штитила од од jаког сунца, али ниjе ноћу од хладноће, коjа jе била велика на надморскоj висини од око 1200 метара, на коjоj се налазио на Велебиту логор Јадовно. Као храну логораши су добиjали jедном дневно топлу воду са нешто брашна у њоj. Она им jе сипана у мале дрвене валове, сличне онима за храњење живине, уз то нису добиjали никакав прибор за jело. То jе био начин не само изгладњивања, него и понижавања логораша. Млађи и jачи људи међу логорашима су одвођени из логора да под стражом секу дрва у шуми, а стариjи су терани да сакупљаjу камење и голим рукама изравњаваjу терен по логору. Убрзо су се двоjица Карловчана разболела: професор Миленко Пишчевић, коjи jе био хром и страшно намучен пешачењем од Госпића до Јадовна и Александар Маноjловић, коjи jе био лечен од плућне туберкулозе, коjа се, вероватно, у тим условима активирала.

Усташки стражари су имали обичаj да оне логораше коjи би упадљиво онемоћали изводе из логора „у болницу“. Одведени логораши се више никад нису враћали у логор jер су их усташе бацале у оближње jаме. Тако су из логора одвучени од стране усташа, по усменом исказу Стевана Ћирића, тешко болесни и немоћни Пишчевић и Маноjловић и више никаквог трага о њима нема.

О збивањима у логору Јадовно постоjе сведочења jедног логораша коjи jе побегао приликом сече дрва и jедног коjи jе, иако рањен, успео да побегне приликом jедног од масовних ликвидирања логораша, коjе jе описао у своjоj изjави. Њихови описи логора се слажу са оним коjи jе дао Ћирић. Ликвидирања Срба на Јадовном почела су одмах после проглашења НДХ, када jе и формиран логор, што указуjе да jе Јадовно одређено од стране усташких вођа из тог краjа jош пре њиховог доласка на власт, за губилиште Срба, Јевреjа и свих других непожељних. На успостављању логора Јадовно и у његовом функционисању ангажовале су се усташке вође: Еуген Кватерник, Миjо Бабић, Јураj – Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стjепан Рубинић, Славко Пудић и Руде Риц (Дане Павлица: Пакао на Велебиту, Политика 10. V 1989.).

Они су одабрали Јадовно jер у том тешко приступачном делу Велебита, коjи jе под шумом, има много крашких jама, провалиjа, пећина и понора коjи су у вези са сливом реке понорнице Јадове, па се бацањем побиjених и живих људи у њих трагови масовних злочина тешко могу открити. Недалеко од логора налазиле су се две дубоке jаме: Шаранова jама и jама на Гргином брегу. Усташе су групе логораша, повезаних међусобно жицама, одводили из логора Јадовно до jама и провалиjа и тамо их над њима убиjали. У току лета су и по два пута дневно из Госпића пристизали транспорти од више стотина људи на Јадовно. Пошто jе логор био недовољан за прихватање тако великог прилива затвореника, усташе су биле стално у журби око ликвидирања логораша да би направили места за нове. Њима jе уобичаjени начин убиjања жртава маљем или хладним оружjем изнад отвора jама био спор за брза масовна ликвидирања великих група па су жртве „косили“ митраљезима не само краj наведених jама, него и поред других провалиjа у коjе су их потом бацали. Постоjе чињенице коjе указуjу да су многи транспорти коjи су одвођени пут Јадовна убиjани без претходних смештања у логор, а пре свега транспорти жене и деце коjи су ноћу камионима одвођени из Госпића, а никада нису приспели у логор.

Логораш коjи jе успео да се спасе приликом ликвидирања његове групе, Серђо Пољак, Србин из Шубуљина (Трибањ) код Карлобага, ухапшен jе од усташа изjутра 22. VI 1941, са групом Срба мештана. Они су сви повезани по двоjе жицом и отерани преко Велебита у Јадовно где су у току ноћи стигли у логор. У изjави коjу jе дао он наводи да су у логору Јадовно затекли преко хиљаду људи збиjених на скученом простору са мноштвом колибица од сувог грања. Сваког дана у логор jе пристизало из Госпића мноштво ухапшених људи па jе требало ослобађати простор за приjем нових заточеника. Усташе су то постизале одвођењем сваког jутра већих група логораша „на рад“ са кога се они више нису враћали. После недељу дана Серђо jе изjутра са своjим мештанима повезан жицом и укључен у велику групу коjа jе изведена из логора „на рад“. Све jе то вршено у журби и он jе успео да приликом везивања жицом подметне десну руку на коjоj jе раниjе несрећним случаjем изгубио шаку.

После jедног сата хода одвели су их на врх брежуљка и ту су велику групу изделили на мање групе по 50 људи. Серђо jе са првом групом изведен на jедан плато иза коjег се налазила крашка провалиjа. Када су заштектала четири митраљеза и људи почели да падаjу као снопље, он се брзо ослободио жице, потрчао до ивице платоа и скочио у провалиjу. Ниjе дуго падао, него се задржао на гомили заглављених лешева са коjих jе, иако рањен у лиjеву руку, успео да пређе на jедно избочење на стени и да се ту приљуби уз зид провалиjе. Усташе су изнад њега убиjали из шмаjсера преостале и гурали их ногама у провалиjу са платоа. То се понављало са осталим групама све до мрака. Серђо jе тада, кад су се сви разишли, успео да се извуче из провалиjе и спасе. (Павле М. Бабац: Велебитско Подгорjе 1941.-1945., Београд 1963/83, стр. 22-27).

Бекства из логора Јадовно ниjе било, сем у три позната случаjа, иако су групе логораша коришћене ван логора за сечу дрва и доношење воде. Разлог томе био jе велики броj стражара коjи су на њих пазили, али и то што су логорашима обjавили да ће им у случаjу бекства побити целу породицу. У та три случаjа бекства сви бегунци су били Срби Личани из оближњих села, младићи коjи су коришћени за сечу дрва, а бекства су извршена краjем jуна 1941. Мане Чанак jе побегао тако да његово бекство ниjе ни примећено, а за Бранком Цетином и Савом Зироjа су усташе пуцале и организовале безуспешну потеру те расписали уцену за њих. Ипак jе та усташка потера стигла до њихових кућа и породица пре њих.

Сва троjица су се прикључили устаницима, а њихове приче о страхотама логора Јадовно и масовном убиjању логораша над jамама и провалиjама допринеле су да се људи више нису без отпора предавали усташама. („Бекство међу живе; сведочанство о логору Јадовно“ разговор са Бранком Цетином, Политика 5. IX 1967. и „Једини живи сведок пакла Јадовна“ Илустрована Политика бр. 1646, 22. V 1990.). У своjим изjавама Серђо Пољак и Бранко Цетина опширно износе сву страхоту режима коjем су заточеници логора Јадовно били подвргнути. Њима ниjе била преостала ниjедна друга могућност да се избаве из логора сем бекства. Међутим, у свом запису – некрологу из 1946. године, коjи jе касниjе штампан, др. Милан Костић наводи да су из логора Јадовно пуштани логораши Хрвати и Словенци са „црвеним цедуљама“ и добиjали решења о ослобођењу из логора (Др. Милан Костић: Усташки логор на Јадовном – Др. Стеван Симеоновић Чокић, Матица српска, Зборник за друштвене науке бр. 36, Нови Сад 1963, стр. 121).

Стеван Ћирић, коjи jе према расположивим подацима jедини Србин коjи jе пуштен из логора Јадовно, у своjим белешкама о томе износи да jе jедног дана из сенице у коjоj jе био са Карловчанима премештен у „хрватску сеницу“ и да му jе саопштено да ће сутра бити упућен у Госпић. Иако у белешкама не наводи датум свог изласка из логора Јадовно, он jе усмено дао податак да jе то било 17. VII 1941. Записао jе да jе приликом његовог напуштања Јадовна у логору остало око 700-750 затвореника Срба, међу коjима и 6 Карловчана, затим око 30-40 Јевреjа и исто толико Хрвата и осталих. Из Госпића га jе jедан усташки официр спровео аутом у Загреб, а из Загреба после опоравка у болници Св. Духа jедан немачки официр, коjи jе специjално послат по њега, одвео га у Београд.

Ћирић jе записао да су за његово ослобађање заслужни „неки фактори коjи стоjе изнад НДХ“, не наводећи их, али да веруjе да jе томе допринело то што jе он био функционер Интерпарламентарне униjе. Католички надбискуп Алоjзиjе Степинац jе на суђењу 1946. године у своjоj одбрани навео да jе „лично интервенисао код поглавника како би се постигло ослобађање из концентрационог логора господина Стевана Ћирића, бившег jугословенског министра, брата „православног“ бискупа“. (Владимир Дедиjер: „Ватикан и Јасеновац“, Р. О. Рад, Београд 1987, стр. 737). Познаваоци тих догађаjа сматрали су да су за Ћирићево спасење били пресудни његови добри односи са поjединим дипломатским представницима у нашоj земљи коjи су постали веома утицаjни и заузели се за његово ослобођење из логора. У тоj акциjи jе учествовао и Ћирићев секретар, Карловчанин коjи jе живео у Београду, а том приликом jе из госпићке казнионице спасен и секретаров зет професор Мирослав Јерков, од кога су добиjени подаци о судбини осталих Карловчана из логора Јадовно.

Те податке, не именуjући професора Јеркова, износи др. Стевану Симеоновићу Чокићу, писаном 1946. године (Матица српска, Зборник за друштвене науке бр. 36, Нови Сад, 1963., стр. 122). Професор Јерков jе ухапшен од усташа у Загребу краjем jуна 1941. са групом ратних заробљеника када су се враћали из заробљеничког логора из Немачке, одакле су пуштени као држављани НДХ. Све Србе из те групе усташе су отерале у логор Јастребарско, а затим у Госпић у казнионицу, одакле им jе предстоjало упућивање у логор Јадовно. Ту у Госпићу jе Јерков био затворен са jединим инжењером Словенцем, коjи jе пуштен из логора Јадовно и чекао да буде враћен у Загреб. Таj Словенац се добро сећао др. Стевана Симеоновића Чокића са коjим jе више пута разговарао у логору. Он jе Јеркову испричао да су сви Срби, око 600 њих, а са њима и Карловчани, одведени 25. VII 1941. изjутра из логора Јадовно и да се више нису вратили. Сутрадан jе дознао од jедног усташког стражара да су сви Срби побиjени негде на Велебиту, а код другог усташе jе препознао Чокићеву табакеру. Тако су негде у околини логора Јадовно, можда у Шарановоj jами или некоj другоj провалиjи завршили заjедно др. Стеван Симеоновић Чокић, др. Јован Поповић – Тадић, Боривоj Красоjевић, Александар Матић, Борислав Матеjић и Радован Просенц, а пре њих Александар Маноjловић и Миленко Пишчевић.

И док су на Јадовном у логор смрти свакодневно из Госпића допремани транспорти Срба повезаних жицом и ланцима, министар богоштовља и наставе, доглавник НДХ Миле Будак jе изабрао баш Госпић да у њему 22. VII 1941. jавно изложи усташки програм геноцида над Србима. У том програму он jе изнео три начина за искорењивање Срба: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате“ (Хрватски народ бр. 166, Загреб, 30. VII 1941). Над Карловчанима jе на Јадовну извршен геноцид на први начин по Будаку, три дана након његовог говора у Госпићу.

Истом свирепошћу усташе су на Јадовну вршиле и геноцид над Јевреjима. Тако су на Јадовну побиjени сви jевреjски омладинци из Загреба између 18 и 23 године старости коjи су покупљени 30. V 1941. ради наводног упућивања на радну акциjу. (Билтен Удружења Јевреjа из бивше Југославиjе у Израелу, Тев Авив, год. 41. бр. 1/1994, стр. 25).
Породице страдалих Карловчана jош нису знале где су они одведени из Копривнице, нити да су побиjени, па су ангажовали адвокате, писали молбе за њихово ослобођење из логора и покушавали да их сами пронађу у логорима Јастребарско, Стара Градишка и Јасеновац, што се могло трагично завршити.  Кад jе апотекар мр. Павле Штрасер после 6 недеља боравка у копривничком логору Даница пуштен кући, физички веома оронуо и депресиван, од њега су чули да су остали Карловчани, сем Милана Божића, отпремљени возом за Госпић. Такође су чули да у логору Даница нису примили ниjедан пакет са храном коjе су им породице слале. За Милана Божића Карапанџу Штрасер jе касниjе причао да jе пркосно изазивао усташе, сматраjући да jе боље да га одмах убиjу, него да то учине после мучења по логорима. То се према Штрасеру и десило приликом поjединачних ликвидирања коjе су вршиле усташе. Штрасер jе jош у логору донео одлуку да са своjа два сина пређе из католичке у православну веру, што jе остварио одмах после завршетка рата.

Краjем августа 1941. се сазнало да се Стеван Ћирић налази у Београду код своjих рођака. Његове прве изjаве да jе за собом оставио у логору Јадовно све Карловачке живе, оставиле су jош мало наде њиховим породицама. Покушаj да се о њима нешто више сазна преко Међународног комитета Црвеног крста био jе безуспешан. Истина о страхотама усташких логора се полако ширила и нада да су Карловчани преживели логор Јадовно се постепено гасила.

Логор Јадовно jе престао да функционише у августу 1941. Постоjи више претпоставки о разлогу затварања те фабрике смрти коjа jе веома ефикасно функционисала на спровођењу усташког плана геноцида над Србима и Јевреjима. По jедноj верзиjи логор Јадовно jе функционисао од 24. августа 1941., када су Италиjани ушли у Госпић и забранили даље одвођење затвореника на Јадовно. Према изjави Драга Свjетличића, већ одређени транспорт логораша за Јадовно, у коме се он налазио, добио jе друго одредиште и 24. VIII 1941., упућен jе у логор Јасеновац, одакле jе успео да побегне. (Атанасиjе Јевтић: Од Косова до Јадовна, ГРО Просвета, Београд 1984., стр. 38). Друго обjашњење за престанак рада логора износи др. Јаков Блажевић у преписци са аутором у своме писму од 12. XII 1989. извештаваjући „о намjераваноj акциjи ослобађања сужања Јадовног“. Ту акциjу jе наводно он „лично припремао као тадашњи руководилац КПХ и КПЈ“ и пише: „Имали смо везу са људима око логора и за ликвидациjу страже логора доста снага. Међутим, неко jе издао (подвукао Ј. Блажевић) пред саму акциjу и усташе покосише митраљезима и пушкама све логораше. Сjећам се добро те ноћи, пуцања циjеле ноћи на Јадовном, jер просторно нисмо били далеко. Били су ми то и нама свима жалосни дани.“

Блажевић ниjе навео датум тог догађаjа, нити шта jе било са лешевима око хиљаду логораша коjи су тада побиjени у самом логору. Да ли су их покопале усташе, или су их тако побиjене оставили да леже у логору у журби да се што пре извуку из шуме у коjоj jе било много наоружаних побуњених Срба? Да ли су их покопали ти побуњеници коjе jе тада КПХ организовала у партизанске jединице? Или су их покопали Италиjани после 24. VIII 1941. када су преузели те области од усташа; За ово последње говоре фотографиjе масе побиjених људи коjе су снимили припадници италиjанске воjске наводно на Јадовном, а коjе су доспеле 1941. до избеглица у Београду. Међутим, такве фотографиjе су могле да се начине 1941. и следећих година на многим местима у НДХ.

Пошто jе о Јадовну релативно мало писано, а комплекс Јадовна остао недовољно истражен, овде ће бити изнето стање логора какво jе затечено после рата и резултати истраживања коjа jе, на основу заjедничке молбе породица жртава логора Јадовно извршила комисиjа Владе НР Хрватске на месту логора и његове наjближе околине. Логор на Јадовну jе 1947. године jош одговарао опису преживелих логораша и око њега jе била већим делом очувана ограда од стубова са бодљикавом жицом. У средини логора су се налазиле две овеће хумке зарасле у коров и шибље, а из њих су понегде вирили остаци одеће или обуће. По логору и на стази око њега видело се много разасутих чаура од испаљених метака и више дрвених валова. Недалеко од логора, око стабла jедне букве била jе наслагана гомила разних шешира и капа, а мало даље око другог дрвета гомила разноврсних судова и порциjа.

Прилаз Шарановоj jами коjа се налази у шуми, било jе тешко пронаћи jер jе зарастао у шибље и папрат. Неки мештани из села Јадовна су тврдили да су у логору под хумкама и око њега покопани посмртни остаци последње групе логораша коjи су се затекли у логору приликом његове ликвидациjе (Сербиа и коментари, књига II за 1990/91., Зборник Задужбине Милоша Црњанског, Београд, БИГЗ 1991; Коста Поповић: Прве жртве погрома, стр. 355-366). После тог болног сазнања о запуштености места где на Јадовну леже посмртни остаци жртава, породице страдалих Карловчана су више пута подносиле заjедничке молбе Српском културном друштву „Просвjета“ у Загребу и Савезу бораца НОР Хрватске да покрену и организуjу акциjу за ексхумациjу жртава на Јадовну, њихово достоjно сахрањивање и подизање заjедничког споменика.

Пошто су те молбе остале без резултата, породица др. Јована Поповића jе на десетогодишњицу њиховог страдања 25. VII 1951. сама организовала помен и поставила крст са одговараjућим обележjем на месту логора Јадовно. Ту jе опело свим страдалима одржао прота Душан Арамбашић, тада jедини православни свештеник у доњоj Лици и архиjереjски намесник коме су усташе 1941. године убили три ћерке, супругу учитељицу и њену маjку. На металноj плочи причвршћеноj за дрвени крст, поред података о др. Јовану Поповићу, угравирано jе да су ту страдале хиљаде невиних жртава и жеља да се „никада не угаси успомена на све њих“.

Упорно настоjећи да се издеjствуjе ексхумациjа, сахрана на гробљу у Госпићу и подизање заjедничког споменика жртвама логора Јадовно, супруга др. Јована Поповића jе преко огласа у Политици 9. IX 1951. позвала породице жртава страдалих на Јадовну да jоj се придуже у тоj акциjи. Заjедничка молба jе упућена влади НР Хрватске 25. X 1951. са наведеним жељама и описом запуштеног стања у коме се налази бивши логор на коме су хумке, као и тежак приступ неограђеноj Шарановоj jами. Од председништва владе НРХ стигао jе допис преко НО општине Сремски Карловци на име Олге удове др. Јована Поповића, од 24. VI 1952. под бр. 6638 – 1952 потписан од главног таjника владе Хрватске Д. Диминића, са обавештењем да jе посебно формирана комисиjа 8. III 1952. испитала стање гробова жртава фашистичког терора погубљених на Јадовну, могућност ексхумациjе жртава и њихове сахране у заjедничку гробницу.

Комисиjа jе утврдила да се на пола метра испод површине земље налазе лешеви коjи су наслагани jедан на другом и да има више jама у коjима су жртве у гомилама закопаване. Лешеви у горњим слоjевима су у стању распадања, од средине jама па наниже тек у почетном стању распадања, а дубље као конзервисани, због тога што jе на врху шуме Јадовно и лети хладно, зими велики снег, а сама земља више иловача… Комисиjа сматра да jе „уопће немогуће и замислити било ма какав пренос лешева“ из хигиjенских разлога и због техничких услова, коjи би захтевали „прављење jедне огромне заjедничке гробнице и пренос лешева у плехнатим сандуцима“.

На краjу дописа таjништва Владе НР Хрватске наводи се: „Обзиром на горње Предсjедништво Владе НР Хрватске одлучило jе да се за сада не врши ексхумациjа лешева, већ да се постоjећа гробља уреде, ограде и да се постави спомен плоча на гробу, коjи jе наjближи месту на коjем се налазио логор. Осим тога, закључено jе, да се jама у коjу су жртве бацане огради и да се над њом постави спомен плоча. Извршење горњега повjерено jе Главном Одбору Савеза бораца Народно ослободилачког рата Хрватске, коjи ће ускоро почети с радовима. Радови мораjу бити готови до конца љета. Другарица Поповић бит ће правовремено обавиjештена о довршењу“.

Међутим, у току следећих година обећани радови нису вршени, нити jе стизало о томе неко обавештење. Једини догађаj коjи се десио у вези са Јадовном jесте то да jе 1958. године неко уклонио крст са металном плочом са места бившег логора. Ближила се већ 1961. година и двадесет година од њиховог страдања. После уклањања крста са Јадовна било jе jасно да се постављање неког траjниjег обележjа на Јадовну може остварити jедино у сарадњи са Савезом бораца НОР, под чиjим покровитељством jе планирано обележавање двадесете годишњице страдања у логору Јадовно и подизање споменика жртвама фашизма у Госпићу.

Тада су чланови породица Карловчана страдалих на Јадовну, уз сагласност и у име Савеза бораца НОР из Сремских Карловаца, сами из своjих средстава дали да се излиjе бронзана спомен – плоча са именима страдалих Карловчана, коjа jе пренета у Госпић и постављена на Јадовну. На спомен плочи су се налазила имена деветорице Карловчана страдалих на Јадовну, укључуjући и Милана Божића, страдалог на путу за Јадовно.

Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. VII 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и геноцида. На Јасиковцу краj госпићког гробља откривен jе споменик са скулптуром Личанке, маjке коjа оплакуjе жртве, посвећен жртвама фашистичког терора из Лике и других краjева побиjених од усташа на Јадовну. На плочи испод споменика jе наведено да jе „њихово страдање допринело победи револуциjе, братству и jединству под руководством Комунистичке партиjе“. У говорима политичара jе истицано да jе крвљу жртава Јадовна и других стратишта „цементирано братство и jединство наших народа“. Из логора на Јадовном уклоњене су хумке, а поред логора jе дрвеном оградом ограђено  jедно од места на коме су покопане жртве. На скромном споменику краj логора, уз податак да jе ту био злогласни концентрациони логор Јадовно, напис се завршавао са: „Нека jе слава палим борцима“.

Тако су жртве геноцида на Јадовном проглашене за пале борце. Једним стубићем обележен jе прилаз Шарановоj jами коjа jе ограђена зидом на коме jе постављена спомен плоча Карловчанима, а на самоj стени спомен плоча жртвама из Грубишног поља и спомен jедном страдалнику из Оточца.

Приликом обиласка Јадовна 1967. на њему jе затечено све запуштено: дивље раслиње jе прекрило места на коjима су око логора покопане жртве, а дрвена ограда jе иструлила и пала. Пут коjи jе 1961. био посут туцаником испрале су кише те jе био неупотребљив за аутомобилски саобраћаj. Очигледно да се нико ниjе бринуо за одржавање тог комплекса. Уследиле су молбе за интервенциjу СКД „Просвjети“ у Загребу и Удружењу бораца НОР у Госпићу. Председница Савеза удружења бораца НОР у Госпићу Десанка Почуча одговорила jе у писму (бр. 223/70) 27. IV 1970. да jе таква жалосна ситуациjа њима позната, али да jе Јадовно и цео терен око њега под заштитом државе уписан код Регионалног завода за заштиту споменика у Загребу (под ред. броjем 328, као категориjа 2) и да су они већ ургирали код завода за сређивање комплекса Јадовно. Она jе саветовала да се породице жртава из Карловаца обрате такође са молбом тоj установи, што jе и учињено. Сем тога, она jе у свом писму навела да jе Савез бораца ангажовао спелеологе из Загреба коjи су се спустили у Шаранову jаму и jаму на Гргином брегу и том приликом су констатовали да jе ту од усташа убиjено око 35000 људи.

Међутим, на основу података о свакодневном пристизању више стотина ухапшеника у Госпић, о терању великих поворки затвореника из Госпића пут Јадовна и изjава ретких преживелих логораша о масовним ликвидациjама, jасно jе да jе само део жртава бачен у Шаранову jаму и jаму на Гргином брегу. За брзе масовне ликвидациjе и уклањање жртава, узани улазни отвори jама нису били довољни усташама, па су ликвидациjе вршили и краj других провалиjа и jаруга у широj области Јадовна и околини. Питање jе да ли ће икада бити предузета детаљна истраживања ради откривања тих масовних гробница расутих по Велебиту.

Запуштено стање на Јадовну затечено jе и 25. VII 1971. на тридесету годишњицу страдања жртава геноцида и терора. Регионални завод за заштиту споменика из Загреба ниjе одговарао на молбе и представке, иако jе у ту акциjу био укључен и Савез jевреjских општина Југославиjе у Београду. На Јадовну jе 1983. године краj Шаранове jаме постављена jош jедна спомен плоча посвећена „Архиjереjима, свештеницима и вjерницима Српске православне цркве пострадалим на Велебирту у jамама Јадовна 1941. године“, са именима митрополита Петра Зимоњића, епископа Саве Трлаjића и четрдесет девет свештеника. Тада jе одржано и опело краj Шаранове jаме.

Наjзад jе Општински одбор Удружења бораца НОР из Госпића своjим писмом (бр. 47) од 30. IV 1989. известио да су отпочели радови на уређењу Јадовна. Вероватно да jе на предузимање тих радова утицало приближавање педесете годишњице трагичних догађаjа коjи су се на Јадовну десили 1941. године. Даљи подаци о Јадовну нису стизали, ни одговори на писма заинтересованих породица карловачких жртава.

Уместо обележавања педесете годишњице страдања жртава на Јадовну, страдала jе 1991. године постоjећа државна заjедница. Прве информациjе о Јадовну под новом државом, републиком Хрватском, стигле су 1994. године преко Билтена Савеза jевреjских општина Југославиjе. У овом jевреjском прегледу информациjу jе обjавио Координациони одбор jевреjских општина Хрватске, коjи извjештава да jе упутио председнику Републике Хрватске, председницима оба сабора и председнику Владе Хрватске писма следећег садржаjа: “Упозорили смо да су демолирана спомен обележjа на месту некадашњег концентрационог логора Јадовно и другим поприштима усташких масовних злочина над припадницима наше и других националности.

Протествовали смо и због учесталих искривљавања историjских чињеница путем рехабилитациjе злочиначке НДХ и одавањем разноврсних почасти неким њеним протагонистима коjи су утврђени ратни злочинци“. На то писмо ниjе било одговора, па Координациони одбор упозорава „да се у Хрватском jавном животу множе поjаве коjе изазиваjу нашу забринутост и негодовање: у листовима се распируjу национална нетрпељивост и мржња и директно се вређаjу jевреjски народ и други народи“ … (Билтен Савеза jевреjских општина Југославиjе – Јевреjски преглед, година II, броj 9, септембар 1994, стр. 10). Тако jе историjа почела да се понавља.

Др Коста Поповић

СIР – Каталогизациjа у публикациjи
Библиотека Матице српске, Нови Сад
940.53/.54:341.485 (497.113 Sremski Karlovci) „1941/1944“
940.540.56 (497.113 Sremski Karlovci=861) „1941/1944“

СПОМЕНИЦА грађанима Сремских Карловаца жртвама немачке агресиjе и усташког терора и геноцида од 1941- до 1944. године / уредник Коста Поповић. – Сремски Карловци : Издавачки фонд Св. Максима Епархиjе сремске, 1997 (Сремски Карловци : Српска манастирска штампариjа). – 250 стр.; 24 см.