Загребачки „Вечерњи лист“ сриjедом, од 14.5.1975. до 4.6.1975. у четири наставка обjавио jе фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг.
Фељтон jе настао из разговора са Антом Земљаром у чиjоj се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци коjи су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дjела сазнању истине о овом страшном мjесту геноцида над Србима и Јевреjима отjелотворен jе и у наставцима коjе вам представљамо.
За свега три мjесеца усташке владавине на Пагу 1941. године у логору „Слана“ поубиjано jе 10 до 15 тисућа људи.
Талиjани коjи су након разграничења с Павелићевом НДХ окупирали Паг открили су након одласка усташа масовне гробнице невиних људи. О томе jе у свом извjештаjу вишоj команди члан комисиjе талиjанске окупаторске воjске поручник Санта поднио посебан извjештаj.
У почетку извjештаjа поручник Санта наводи: „Већ смо у зони у коjоj се брод усидрио, а jош више у близини гребена уз коjи смо пристали осjетили тежак задах, карактеристичан за органске материjе у распадању. Успевши се путићем по крашком терену до 400 метара надморске висине наишли смо на jаму дужине 32 метра, широку 2 метра, а дубоку 1.5 метара. Идући путељком били смо присиљени употриjебити плинске маске, jер jе задах био неподношљив, а успињање нас jе присиљавало да снажниjе дишемо.
Јама смjештена паралено с долиницом коjом смо прешли пут, затворена jе на краjевима с два суха зидића. Дно jаме jе крашко. На удаљености од око 15 метара и друга jама у тангентном положаjу према првоj дужине 15 метара, jеданко широка и дубока као и прва. У околишу jама опажа се да jе уклоњена земља покривена камењем, како би се изазвао доjам уобичаjеног пеjзажа. Из терена jе избиjао врло jак смрад материjе у распадању, а из помакнуте земље, извирале су згрчене руке, већ jако трули ножни прсти и људска тиjела, тек мало покривена земљом. У предjелу терена коjи jе показивао необичну еластичност ископавањем само неколико центиметара дубине открили смо и леш жене.
Након jош 400 метара – врхунац долине коjа се спушта у друго удоље названо Карлобашки малин смjештен у правцу Карлобага. Прошавши jош око 300 метара у потпуно каменитоj зони, гдjе нема никаква пута дошли смо на ходник помакнуте земље покривене камењем због маскирања терена и овдjе онаj карактеристичан и нама већ познати задах смрти. Мjестимично су из земље извирале згрчене руке и ноге.
Санитетска jе екипа радила врло методично. Одмицала jе све камење и лопатама се опрезно уклањао слоj земље по читавоj дужини гробнице. Призор jе био стравичан. Након уклањања првих 5 до 120 цм земље указале су се броjне често везане руке и босе ноге, главе лицем окренутим према горе, или само шиjе убиjених људи“ пише у извjештаjу поручник Санта.
„Дошли смо до закључка да се укоп обављао на оваj начин: одређени за укоп везаних горњих удова у групама од 2 или 3 били су постављени на хумку откопане земље испред jаме у коjу су онда покошени митраљезом падали мртви или су потом jош хладним оружjем били дотучени.“
И с подручја Херцеговине, у исто вријеме када и из других крајева НДХ, Срби су транспортовани, преко Мостара, Сарајева, Славонског Брода, Загреба и Карловца, у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овај пут је прешао велики број Срба и Јевреја из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких насеља.
У вријеме капитулације Краљевине Југославије, 16. и 17. априла, у Мостару је успостављена усташка власт. За усташког повјереника је постављен Иван Хочевар, дотадашњи гардијски официр. Истовремено је формиран усташки стожер, на чијем челу се налазио Станко Шарац, а чланови су били: Ђуро Спужевић, судија, Стјепан Барбарић, судија, постављен за логорника, Петар Врдољак, професор, Мато Бунтић, директор занатске школе, Мирко Удиљак, геометар, Шимун Бунтић, трговац, Крижан Остојић Калаба, шофер, Анте Жличевић, чиновник, Јозо Бабић, директор учитељске школе, Славко Зовко, професор гимназије у Коњицу и Ахмед Баџак, трговац. Савјетодавци и инспиратори усташких злочина над српским народом у стожеру били су др Иво Кордић, адвокат из Мостара, др Драго Марушић, љекар, и фра Радослав Главаш, професор гимназије у Широком Бријегу, родом из Љубушког. Почетком јуна, за жупана Велике жупе Хум у Мостару постављен је Јосип Тројер, за котарског предстојника Крешимир Крталић, бивши полицијски чиновник, а казнени референт у котарској области је постао Петар Будак. Усташки стожерник у Мостару је био Иван Зовко.
Усташко руководство је први злочин у Мостару организовало и извршило у ноћи између 31. маја и 1. јуна. Ухапшени су др Теодор Лукач, управник банске болнице, Михајло Бланић, Лука Кулаш, Милан Вујадиновић и Љубо Кулаш. Ову петорицу Срба су усташе одвели до села Отријеша на обали Неретве, гдје су четворицу убили, док је Теодор Лукач, за трен заваравши усташе, скочио у ријеку, заронио и неозлијеђен испливао на другу обалу, иако су за њим пуцали.
Усташки стожерник Иван Зовко је 23. јуна објавио наредбу о кретању Срба и Јевреја, коју су грађани са зебњом читали, јер је налагала да „више од 2 Србина или 2 Јевреја не смију се кретати градом заједно“, да „послије 8 сати увече Срби и Јевреји морају бити у својим кућама“, да „Срби и Јевреји при куповању у радњама морају чекати док Хрвати подмире своје потребе“,да „Срби и Јевреји не смију ићи на шеталиште нити смију сједити на Тргу слободе“, да „Срби и Јевреји не смију плесати у јавним локалима“, а „сваки прекршај казнит ће се најстроже на лицу мјеста без изузетака.“[1]
Само три дана касније, 26. јуна, објављена је и на јавним мјестима истакнута нова наредба усташког стожера: „Наређујем да се од момента објелодањења ове наредбе не смију Срби и Јевреји кретати по улицама или на исте излазити до даљње наредбе. Прекршитељи ове наредбе бит ће на лицу мјеста кажњени. За дом спремни! Усташки стожерник Иван Зовко.“[2] О ономе шта се даље догађало постоје бројна потресна свједочанства и документи. За српски и јеврејски народ у Херцеговини настали су трагични дани. Већ 18. априла, пред својом кућом је убијен Ђуро Борозан, отац деветоро дјеце. Убрзо је убијен и његов син Драго, затим и други син, 16-годишњи Лазо. Пет Борозанових кућа на Бијелом Бријегу усташе су запалиле. Услиједио је погром над српским и јеврејским породицама. У уторак 24. јуна, око 4 сата изјутра, усташе су похватали већи број Срба, углавном интелектуалаца. Одмах по хапшењу, 24, 25. и 26. јуна, убијали су их у околини Мостара, на мјесту званом Скакала, на мостовима Неретве, а највећи број су одвели у Читлук и бацили у јаму Голубара. Касније су их хватали у кућама, на спавању, у канцеларијама, на улицама, дању и ноћу, све до Видовдана. Убијали су их у селу Илићима и у руднику, употребљавајући ножеве, тупе предмете или ватрено оружје. Имовину 150 тако усмрћених усташе су опљачкали и раздијелили међу собом.[3]
Усташко редарство из Загреба је 19. јула телефоном упутило наређење Великој жупи Хум у Мостару да почне са упућивањем Срба у логор Госпић, захтијевајући да се хапсе људи у селима и засеоцима у којима живи православно становништво, а да упућивање у концентрациони логор буде свакодневно. Препоручује се да се приликом хапшења поступа тактично и пристојно, како преплашен народ не би почео бјежати у шуме.[4]
Половином јула, из Загреба је у Мостар дошао усташки сатник Иво Херенчић, који је савјесно и са одушевљењем проводио наведено наређење. Организовао је усташку бојницу и наставио с хапшењем, убијањем и упућивањем Срба у логор Јадовно. Масовна хапшења у Мостару и цијелој Херцеговини трајала су од 17. јула до 13. августа. У том времену је из ових крајева у Јадовно упућено неколико жељезничких композиција пуних заточеника.
Из постојеће документације је тешко закључити колико је композиција и у које вријеме из Мостара упућено у Госпић. Заправо, немогуће је разлучити композиције које су биле попуњене жртвама из Мостара и његове ближе околине од оних којима су допремани људи из других градова Херцеговине, па преко Мостара упућивани даље. Но, на основу архивских извора, са сигурношћу могу тврдити да је након масовног хапшења у Мостару 19. и 20. јула и ноћу између ова два дана, одавде упућена композиција са 186 Срба, који су у Госпић стигли након пуна четири дана, набијени у три теретна вагона, везани, без хране и воде.[5]
Судбину ових заточеника је дијелио и православни свештеник у Мостару, Душан Крњевић, који је, везан жицом и цијелим путем немилосрдно мучен, на себи осјетио све изопачености времена и расистичких наредби НДХ.
У овој композицији се налазило и 27 Срба допремљених у Мостар из Житомислића, међу њима и ученик седмог разреда гимназије Александар Гало.
Сви су у казнионици Окружног суда у Госпићу мучени, а онда маљевима убијени изнад Шаранове јаме на Велебиту.
Тих дана су усташе похватали још 174 Србина, које су из Основне школе „Краљица Марија“ 22. јула у 6,30 сати ујутро упутили у Госпић.
Иво Чорић, столар из Мостара, ухапшен 19. јула, у својој изјави од 5. јуна 1946. године свједочио је о одвођењу ове групе и боравку у казнионици: „Док сам се налазио у затвору у школи ’Краљица Марија’, усташе су стално доводиле нове ухапшенике који су били крвави и испребијани на путу. Мене је претресао усташа Иво Сердановић, а након тога ми је наредио да ошамарим Оскара Мандлбаума. Пошто ја то нисам хтио да учиним, наређено је Мандлбауму да он мене удари што је овај учинио, тако да сам се од његовог удара скоро онесвијестио. Усташе су у школи хапшенике страховито тукли а и наређивали да се међусобно туку. Исти Иво Сердановић наредио ми је да православном попу Краљевићу пољубим палац ноге па да више нећу бити католик и да ће ме поп прекрижити да постанем православац. Ја сам то наређење извршио, али сам Сердановићу ипак одговорио да сам католик и да ћу као такав умријети. Судију Мују Пашића усташе су тешко испребијале тако да је сав био обливен крвљу. Њега су тукли стога јер се он прије рата декларисао као Србин. Затим су му наредили да своју властиту крв лиже и да не смије ни једна кап крви на поду да остане. Док је Пашић лежао још онако крвав и испребијан, наишао је Иван Херенчић, усташки сатник, па је питао Пашића одакле та крв и је ли злостављан. Пашић му је одговорио бојећи се посљедица да није тучен. Херенчић је наредио присутним усташама да не смију никога злостављати, али ја сам опазио да је при томе усташама дао један примјетан знак оком.
У уторак 22. јула исте године све нас хапшенике у основној школи, а било нас је укупно 174, везали су два по два жицом и то десну руку првога за лијеву руку другога па су нас спровели на жељезничку станицу. Спроводио нас је Фрањо Судар, доцније усташки пуковник, с још 20 наоружаних усташа, те су нас укрцали у три особна вагона једне путничке композиције. Тако смо путовали од Мостара од 6.30 ујутро, а стигли смо у Босански Брод у 1.30 ујутро. Кроз то вријеме усташе нам нису давале никакве хране нити пића већ су поједине хапшенике успут тукли. У Босанском Броду изашли смо из наших вагона те смо морали пјешке прећи преко једног понтонског моста у Славонски Брод. Успут су нас усташе ударањем кундацима тјерали да идемо брже, а неки цивили, на које смо успут наишли, довикивали су: ‘Бацајте их у Саву.’ У Славонском Броду један њемачки капетан питао је нашег спроводника Фрању Судара што је са овима, а Судар му је одговорио да смо ми сви четници и комунисти из Херцеговине.
У Славонском Броду поново су нас укрцали и то сада у марвинске вагоне чија су врата бломбирали и решетке на прозорима су такођер затворили са капцима тако да нам ваздух није долазио. Никакву храну за пут ни воду нису нам дали. Из Славонског Брода кренули смо у сриједу ујутро око 3.30 сати, а у Госпић смо стигли у четвртак у 4.30 сати поподне. По доласку у Госпић усташе су нас транспортовали у један ограђени простор (на жељезникој станици, прим. аутора) и ту су нас чували неколико сати. Премда смо били изнемогли од жеђи наша је група добила једну канту од 15 литара воде. Приликом искрцавања из вагона усташе су нас тукли кундацима, ногама, а пошто смо били везани, ми смо падали један преко другога, тако да су многи хапшеници били испребијани. Учитељ Леовац из Мостара разбио је том приликом ногу, а Четко Вукосав сломио руку. Стари фабрикант Витковић био је тако премлаћен да више није могао ходати. Истог дана по доласку усташе су нас везане жицом по два спровели у Госпић у судски затвор. Ту смо затекли најмање хиљаду људи које су усташе довели из разних мјеста и то Србе, Хрвате, Муслимане и Јевреје, али је већином било Срба. Двориште затвора као сам затвор, био је претрпан хапшеницима. На прозорима затвора као и дворишту били су постављени митраљези и јаке усташке страже. Ту смо преноћили у затворском дворишту, а сутрадан видјели смо да су усташе одвојили једно 250 Срба које су повезали једним дугачким ланцем, тако да су сви били рукама причвршћени за ланац.
Ова група није понијела своје ствари, већ их је оставила у затвору, а усташе су им рекли да ће ствари за њима послати. Међутим, чим су ови људи одведени из затвора, усташе су одмах приграбили њихове ствари и међусобно су дијелили па су чак и нама који смо остали, бацили неку слабију ћебад. Ови одведени људи се више нису вратили у затвор. Сви су они убијени и бачени у јаме на Велебиту, што сам ускоро сигурно установио. Кад су везали групу Мостараца, и ја сам се хтио њима прикључити мислећи да их воде у неки радни логор. У задњи момент мене је упозорио затворски кухар, неки Прпић, са ријечима: ‘Измакни се, земљаче’, што сам ја и учинио, а послије ми је Прпић рекао кад сам му дошао у кухињу, да сви ови везани људи иду у јаме. Сви одведени људи из затвора били су везани ланцима, али се ланци никада нису враћали. Тако да су за сваку групу узимали нове ланце и нове локоте, па када су исти нестали, хапшеници су везани жицом и спровођени у Велебит, Јадовно и оток Паг.
У затвору сам успио да се приближим усташи спроводнику Милици (Миле Вркљан, прим. аутора), иначе месару из Госпића, који је спроводио хапшенике из затвора. Радио сам за њега неке столарске радове па сам га једнога дана упитао гдје су они моји Мостарци који су одведени из затвора. Он ми је на то одговорио да то више никада не питам, јер ако желим могу и ја с њима отићи, а да је за мене боље да останем у радионици. Из тога сам недвојбено закључио да су сви ови моји земљаци побијени. Тако исто ми је дао до знања неки Јуре Рукавина, пословођа столарске радионице, да су сви одведени људи побијени, па да је за мене боље да останем у затвору. Усташе су у затвору стално вршили неко одвођење хапшеника по вјерама, па су Србе свакодневно одвајали по групама из појединих мјеста и на описани начин их изводили из затвора, који се више нису враћали. Јевреје су одвојили и спровели у логор Максимовићеве штале (логор Овчара, прим. аутора), три километра од Госпића, док су католици и Муслимани, којих је био мањи број, остали у затвору. У Госпићу смо ми посљедње групе остали око 26 дана. Кроз то вријеме у Госпић је свакодневно долазило по неколико стотина па и хиљаду људи, великом већином Срби и сељаци, који се уопште нису задржавали у затвору, већ су их одмах по доласку спроводили на Велебит, Паг и Јадовно, гдје су их поубијали, како сам то у затвору могао сигурно да утврдим.
Како је који транспорт долазио, усташе су их одмах даље спровели, јер су усташе говорили да нема за њих хране, па нека иду даље.“[6] Чорић наводи да је за 26 дана његовог боравка у казнионици Окружног суда у Госпићу кроз овај град прошло око 50.000 људи, можда и више, што потврђују Мате Светић, његов син Мишо и Ивица Алар из Госпића.
Похапшене Србе, привремено затворене у затвору усташке бојнице и у Основној школи „Краљица Марија“, усташе су транспортовали из Мостара 23. јула ноћу, у жељезничкој теретној композицији састављеној од 10 вагона, у којима је било набијено око 700 заточеника. У изјави од 14. априла 1945. године Јованка Јањић наводи: „Дана 20. јула 1941. године мени непознате усташе одвели су мог мужа Стојана са жељезничке станице у усташку бојницу, одакле је трећи дан отпремљен с једним великим транспортом заточеника, њих око 700, у Госпић.“[7] Хапшења су настављена крајем јула и почетком августа, а већина похватаних је затварана у већ поменутој школи „Краљица Марија“, гдје су људи мучени батинама, глађу и жеђи. Једна већа скупина повезаних заточеника је спроведена ноћу 1. августа у Јабланицу. Даница Реповић, сестра Јове, предрадника у жељезничкој ложионици Мостар, у својој изјави од 14. априла 1945. године је навела: „Дана 1. августа 1941. године одвеле су усташе мога брата Јову с посла на жељезничкој станици заједно с Момом Круљем у затвор у усташку бојницу. Хапшењем Срба на жељезничкој станици руководио је Мирко Бухач, жељезничар, а интернацијама и отпремањима у логор усташки сатник Иво Херенчић. Ту исту ноћ су са једним транспортом похапшених Срба повезани два и два отпремљени у Јабланицу. У Јабланици су били око шест дана затим су отпремљени према концентрационом логору Госпић. Нисмо никад од никога добили гласа.“[8]
Сљедећа група заточених у школи „Краљица Марија“ је транспортована у Јабланицу 2. августа, а наредног дана су усташе у Јабланицу упутили и трећу групу, а једну директно у логор Јадовно. Стака Вулић из Мостара у изјави од 18. октобра 1945. наводи да је у групи која је 3. августа упућена у Госпић био њен супруг Душан, са оцем Гаврилом, старим 65 година, и сином Миодрагом, старим 14 година. Њих тројица су намјеравали да избјегну у Београд управо тога дана, у вријеме масовних прогона, убијања и одвођења Срба у логоре, но већ на првој станици послије Мостара, усташе су их ухапсили и отпремили у затвор усташке бојнице, а одатле су сва тројица наведеним транспортом, ноћу, везани жицом, у теретним жељезничким вагонима упућени у Загреб. Стака помиње да јој се супруг јавио из Загреба једном цедуљом, коју јој је донио усташа Баџак из Буне, њихов спроводник до Загреба и Цапрага. Из њене и изјаве Ивана Чорића сазнајемо да је ова група мостарских Срба била пребачена из Загреба у логор Цапраг, гдје је попуњена новим заточеницима и 7. августа упућена у логор Јадовно, у којем су сви убијени.[9] Из Мостара у Јабланицу су 5. и 8. августа спроведене још двије скупине заточених Срба.[10] Било је предвиђено да 8. августа и посљедња група заточених у Основној школи „Краљица Марија“ у цијелости буде упућена у Јабланицу. Међутим, усташе су тог дана у 17 сати већину транспортовали са жељезничке станице Мостар, преко Сарајева, Брода и Загреба, у Госпић, а тек мањи број у Јабланицу. Усташе су супругама, мајкама и кћерима ухапшених, које су им тога дана донијеле ручак, саопштиле да им храна више није потребна, јер ће те ноћи сви они кренути на пут у Србију.
Како би се увјериле у истинитост вијести, жене су се обратиле усташком сатнику Ивану Херенчићу. Он им је вијест потврдио и додао да се и оне с дјецом спреме, па ће и оне ићи са својима. При том их је упутио да са собом могу понети новаца и по 50 кг робе по сваком члану, запријетивши им да ће сви бити постријељани уколико тако опремљени не буду у 11 сати навече на жељезничкој станици. Жене су повјеровале и замолиле сатника да им мужеве пусти кућама, како би могли да се спакују за пут. Што је обећао, то је и извршио.
Око 17 сати, већина мушкараца се вратила у своје станове и куће, спаковали су оно што су могли понијети собом како су знали и могли, а све друго је морало остати, јер по Херенчићевом наређењу нису смјели никоме ништа оставити нити продати. Закључавши домове, кључеве су предали полицији. У одређено вријеме, мушкарци, жене и дјеца су били на жељезничкој станици, с надом у спас, јер одлазе у Србију. И овог пута, иако су имали неколико сати на располагању да од својих кућа побјегну, вјеровали су у оно што су им усташе говорили да им власт неће учинити ништа нажао, јер су јој били послушни. Међутим, умјесто за Београд, одвезени су у Госпић, затим транспортовани у логоре Јадовно и Слана, гдје су побијени.[11]
Из Мостара је у Јабланицу, у пет наведених композиција, одвезено 750 Срба, међу којима су били људи не само из Мостара, него и из Љубиња, Стоца, Требиња, Дубровника, Коњица и неких других мјеста. У Јабланици су остајали само неколико дана и за то вријеме били присиљавани да сами себи копају раке. Да би их лакше и брже уморили, усташе су планирали и да их побију струјом.[12] Ипак, то нису остварили, захваљујући једном Муслиману, кафеџији из Јабланице, који је, са још неколико комшија, отишао у Сарајево и интервенисао у њемачкој команди, тражећи од Нијемаца да спријече масовни погром у њиховом крају. На његову интервенцију је 6. августа у Јабланицу дошла комисија њемачке команде, која је спријечила убијање Срба над већ ископаним гробницама. Овога пута Нијемци нису дозволили усташама да убијају цивилно становништво, јер им ничим нису могли доказати да су ти људи „четничко-комунистичка банда“, како су тврдили, која се супротставља властима и угрожава НДХ. Том приликом су Нијемци фотографисали јаме и избезумљени народ. Спрјечени овом интервенцијом да их ликвидирају, усташе су све похватане Србе од 8. до 13. августа транспортовали из Јабланице у логор Јадовно, гдје су их побили.
Зорка Радовановић је била у транспорту који је 8. августа из Јабланице упућен у Госпић. Она је детаљно описала муке које су заточеници у овом привременом логору трпјели до доласка њемачке комисије у Јабланицу: „Дана 2. августа 1941. године послије подне дошао је усташа Делић Нико с још двојицом, тројицом усташа и тражио да води мог мужа и синове јер су тих дана водили све Србе из Мостара. Међутим, ја сам била сакрила мог мужа у Хасандедића кућу а синове Славка код Хафифе Јакировића, а Ђорђа код Мухамеда Хаџиосмановића у комшилуку. Поменути усташа Нико Делић, који је иначе био моја дућанска муштерија и коме сам много добра учинила, био је киван на ме што сам ја склонила мушкарце па је повео мене у бојницу. Кад ме је повео, истрчао је мој најмлађи син Младен од 11 година, полетио к мени, али га је Нико ударио кундаком у прса, на што је мали запомагао. У бојници сам била тај дан до навече, а онда су ме с још масом интернираних и ухапшених Срба отпремили у Јабланицу, гдје смо остали осам дана.“[13]
Драгиња Рељин је свједочила о хапшењу свога супруга и одвођењу мостарских Срба у Јабланицу: „Усташе су 2. августа 1941. године узеле мог мужа Јову, жељезничара, са жељезничке станице и заједно са осталим тад похапшеним Србима повезали у жицу, прикупили их у усташкој бојници и ноћу транспортовали за Јабланицу. У Јабланици се скупило око 750 људи. Ту су им усташе припремили један заједнички гроб а усташа Иван Грил, ауто-механичар из Мостара, као стручњак, припремио је електричне водове да електричном струјом побије све.“[14]
Олга Покрајчић је 19. октобра 1945. године пред Градском комисијом за испитивање ратних злочина окупатора и његових помагача за град Мостар описала хапшење свог супруга: „Мој муж Драган стар 42 године био је машиновођа Државних жељезница у Мостару. 2. августа 1941. године усташе су га са осталим Србима одвеле и стрпале у затвор усташке бојнице. Тај дан су га најприје тражили код куће и то дошао је у кућу усташа жељезничар Мирко Бебек, довезао је био и ауто којим је шоферирао неки Омер, међутим га код куће нису нашли него су га одвели у 6 сати из жељезничке радионе.
У затвору усташке бојнице остао је три дана, док се је прикупила једна већа група Срба па су их затим ноћу повезали и отпремили у логор за Јабланицу. Ту, у привременом сабирном логору, остао је седам дана са осталим хапшеницима и то претежно онима који су похапшени у Мостару, затим је отпремљен у Госпић. Из Госпића ми се јавио по Сави Хрњезу и тражио да му пошаљем пропусницу. Иако сам му ја послала три пропуснице, ипак од тога свега није било никакве користи јер се из Госпића више никад није јавио, нити повратио.“[15]
Загорка Лалић је у изјави од 25. јуна 1945. године описала како су усташе ухапсили њеног оца Симу, мајку Милу и њу, отпремили их у Јабланицу, па у логор Јадовно: „Дана 8. августа 1941. године непознате усташе одвеле су мога тату Симу са станице, гдје се налазио на својој редовној дужности. Ко га је одвео, не знам, само знам да је одведен у школу ‘Краљица Марија’ гдје се налазио затвор усташке бојнице којим је руководио и заповиједао усташки сатник Иво Херенчић. Кад му је мама однела ручак, Херенчић јој је рекао да се и ми спакујемо да ћемо са татом заједно у Србију. Тата је остао у бојници три дана одакле је транспортиран за Јабланицу, а у међувремену смо и ми стигли у Јабланицу и мјесто да кренемо у Србију, како нам је то било казано, отишли смо у концентрациони логор ’Госпић’. Ту смо са татом били четири дана, а тада су нам рекли старјешине логора да се мушкарци издвоје од женских, да иду у Србију а да ћемо ми касније. Како су га тада одвели, са још много интернираца, више га никада нисмо видјели, нити се када јавио, сигурно је убијен у Велебиту. Исти дан кад су ми тату одвели, и нас су пребацили за Башке Оштарије.“[1] Транспорти упућивани из Јабланице су стизали у Госпић након два или три дана. По доласку на жељезничку станицу, по већ утврђеном поступку, усташе су одвајали мушкарце од жена и дјеце, па су и оне који су стизали из Јабланице тако распоређивали. Мушкарце, углавном Србе, са жељезничке станице су директно одвозили у логор Јадовно и тамо убијали. Жене с дјецом су у мањем броју затварали у казнионицу Окружног суда, а углавном их смјештали у логор Овчара, одакле су их одвозили у логор Слана на Пагу или у логор Ступачиново код Башких Оштарија.
Од 750 мушкараца, жена и дјеце доведених у Јабланицу да буду уморени, Нијемци су 50 спасили на тај начин што су им дали пропуснице и упутили их у Србију, тако да је у четири наведена транспорта у логор Госпић упућено 700 људи, жена и дјеце. Ово су били посљедњи транспорти за Јадовно из Мостара. Но, хапшења и одвођења у логоре нису престала. Усташе су 13. и 15. августа похватали око 2.500 Срба, углавном жена и дјеце, и овог пута на превару. Предстојник мостарског редарства Крешо Крталић упутио је свим становницима српске националности позив, заведен под бр. 1119/41, да се сакупе на жељезничкој станици у Мостару, одакле ће бити спроведени у Србију, те да због тога требају понијети са собом до 50 кг пртљага, новац и драгоцјености, а станове или куће закључати и кључеве предати предстојништву редарства, у собу бр. 5. У позиву је запријетио свима који се не одазову да ће бити „најстроже кажњени“. Прогласом је свим грађанима било забрањено да пружају помоћ Србима, било да преузму и сачувају нешто од ствари, или на неки други начин. И у Сарајеву је, у „Новом листу“ од 16. јула, објављено упозорење у којем је запрећено грађанству: „У поводу чињенице да се неки Срби и Јевреји на редарствено предстојништво обраћају због разних разлога, упозоравају се сви Срби и Јевреји да се убудуће не смију обраћати на власт, јер осим тога што се неће удовољавати њиховим тражењима, бит ће још томе приведени казни.“[2]
Срби који су 13. августа транспортовани из Мостара одвезени су у логор Цапраг, а тек један мањи број је, захваљујући опет Нијемцима, доспио у Земун. Наредна, далеко већа композиција, упућена је из Мостара 15. августа, преко Цапрага, директно у Глину. Ту су довезени и они који су били смјештени у Цапрагу. Распоређени су у Глини и Двору на Уни, као и у селима Брђани, Ораховица и Дивуша, гдје су, заједно с тамошњим сељанима, радили на пољима под паском усташа, да би након више од два мјесеца, захваљујући томе што су Италијани 7. септембра преузели власт у Мостару, добили њихове пропуснице и преко Босанског Новог се вратили у Мостар и друга мјеста из којих су потицали.[3]
Током трајања италијанске власти у Мостару, прекинуто је масовно хапшење Срба и обустављено њихово исељавање. Италијанска војска је тада извршила и реокупацију Лике и забранила убијање Срба и Јевреја у комплексу усташког логора Јадовно. Због тога су Равнатељство за јавни ред и сигурност у Загребу и његов државни тајник Кватерник послали 16. августа у 21,40 сати свим „подручним властима“ телеграм са налогом да се „одмах обустави свако одашиљање заточеника у Госпић“. За Србе у Мостару и његовој околини било је касно. Они су у великом броју већ били побијени, расељени или су чекали смрт у усташким логорима. Ово потврђује и Предстојништво градског редарства Мостар у свом извјештају од 26. августа 1941. упућеном Великој жупи Хум, у којем је обавјештава да је од 5.000 грађана српске националности који су живјели у Мостару, остало само 852, у које нису урачунати они из мјешаних бракова, као и они који су до тог времена силом прешли у католичку вјеру.[4]
Истовремено с хапшењем Срба и Јевреја у Мостару и његовој околини, усташе су отпочели да пљачкају, хапсе, одводе у логоре и убијају Србе у Фочи и околини. Под надзором трговца Узеира Хакибобића, организацију злочина су проводили логорник Алија Гогалија, по занимању лађар, затим таборник Миле Кукавица, старјешина среског суда Хајловић, те кафеџија Мујага Лукарић. Муслиманске усташе су проваљивали у српске куће и пљачкале вредније предмете, живежне намирнице, стоку и друго. Они су у Фочи и околини похватали 56 Срба, одвели их у Сарајево и жељезницом транспортовали у Госпић, односно Јадовно. Поред ових 56, у самој Фочи су 12. јуна ухапсили 60 Срба, које су мучили и убили у једном подруму, а убијене одвезли и бацили у Дрину.[5]
У Стоцу и његовој околини су хапшења Срба почела 29. маја. Ухапшене су затварали у једну шталу усташког логора, гдје су их злостављали тукући их пендрецима и кундацима. У њој су многи подлегли батинама, међу којима и Вељко Михић и Ристо Михољевић. Једну групу људи су 20. јуна извели из стаје логора-прихватилишта и негдје их поубијали, док су Славка Михића одвели у оружничку станицу и тамо га убили. Србе из Стоца су усташе 21. јуна позвали на присилни рад. Мушкарци су, као у Огулину, Винковцима, Бијељини и другим градовима, чистили улице или рушили старе куће, док су жене рибале подове и обављале низ других тешких послова, трпећи увреде и понижења. Србе које су похапсили 22. и 23. јуна, усташе су повезали жицом и у два камиона их одвезли у Љубиње, гдје су их побили и бацили у једну јаму, како наводи њихов спроводник Мујо Реџић који их је возио камионом. Сљедећу групу Срба, које су похватали у Стоцу и селима Ошањићима и Попрати, привели су 25. јуна у затвор среског суда и начелства, гдје су их мучили и тако што су им давали да пију слану воду, како би умирали од жеђи. У затвору су подлегли Илија Поповић и Михо Ружић, док су Бранка Радана и Перу Биберчића извели из затвора и убили у шуми званој Дубраве. Све остале, онако полумртве, одвезли су камионима и побили на Видовом пољу код Стоца. У претходно већ ископане јаме, усташе су након клања побацали, што мртвих што полуживих, 275 Срба из Стоца и његове околине.
Три стотине усташа из Стоца и Љубушког, на челу с логорником Марком Чавићем, 27. јуна је опколило српско село Берковиће и ножевима усмртило све које су похватали. Тада су заувијек ишчезле цијеле породице: Милана Вуковића, са шест чланова, Душана Хајловића од пет, Трипе Биберчића од 17, Марка Васковића од пет чланова… „Душана Хајловића, трговца из Берковића, исјекли су на комаде и кували месо у котлу, те нагнали његову жену и дјецу да једу месо а послије и њих заклали. Усташе су Србима вадили очи и те очи су доносили у Столац и показивали другима, те се хвалили колико су српских очију извадили у селу Берковићи. Мјештани читавог села су крвави. Усташе су чешће тако одлазили у друга сусједна српска села и вршили покоље и пљачке а када би се с пљачком враћали у Столац, онда су се враћали с пјесмом: ’Бој се бије за слободу Хрватске’ или ’Марширала, Павелића гарда’. Тако су усташе поклале и већи број српског становништва у селу Опћани, Ошањићи, Попрате, Влаховићи и Дубраве.“[6]
Усташе су 27. и 28. јуна похватали и Србе из села Прењ, побили их и бацили у Вучкову јаму.
И 31. јула је у Стоцу и околини похапшен велики број Срба, који су сљедећег дана свирепо побијени у шуми код села Дубраве, крај Стоца.
Све до Илиндана, усташе никога из овог краја нису транспортовале у логор Госпић. Међутим, Србе похватане на сам Илиндан, 2. августа, око стотину мушкараца, жена и дјеце, под изговором да их воде на покрштавање, стрпали су у затвор среског суда, одузели им кључеве од кућа и станова, новац, накит и друге вредније предмете и у ноћи између 2. и 3. августа одвезли их у Мостар, гдје су придружени похватаним мостарским Србима, а затим сви транспортовани у Загреб. Одавде су упућени у Цапраг и Нову Градишку, гдје су задржани од 6. до 8. августа, а затим враћени у Загреб, да би у затвореним теретним жељезничким вагонима били транспортовани у логор Госпић, гдје су стигли 9. августа. На жељезничкој станици су мушкарци, по редовном поступку, повезани жицом и ланцима, те пјешице одведени у казнионицу Окружног суда, а жене с дјецом у сабирни логор Овчара. Већина ових жена и дјеце из Стоца, Мостара, Љубиња, Требиња и Дубровника, као и оне које су у Госпић допремљене послије 10. августа, одвезени су из логора Овчара 16. августа око 15 сати. Натрпани су у четири камиона и кренули у правцу Карлобага, упућени у логор Слана на Пагу, у који никад нису стигли. Наиме, у логору је управо боравила нека комисија састављена од њемачких и усташких официра. Да Нијемци не би видјели масу нових заточеника, доспјелих у логор са женама и дјецом, усташе су све који су се налазили у два од ова четири камиона одвезли из Карлобага, и кроз Пашка врата их одвели до мјеста на којем су биле ископане јаме ровови, и ту их поклали, а један број су побили још у току превожења и бацили у море. И сви други Срби који су тих дана из Госпића упућивани у Слану, због присуства ове комисије, убијани су путем, а једним дијелом, прикривено од Нијемаца, пребацивани у Ћаску, село до Барбата, и тамо нестајали заувијек. Након масовних убистава жена и дјеце, која су обављали ноћу, усташе су у свануће дана долазили на пристаниште Слана пјевајући.[7]
Трећи камион је такође стигао у Карлобаг, али је из наведених разлога враћен у Башке Оштарије, а четврти се покварио на путу, 4 км од Башких Оштарија, па су се заточеници из њега вратили пјешице. Усташе су све жене и дјецу затворили у штале. Овдје је од батина умрла старица Анђа Таминковић из Стоца, која је била у камиону који се из Карлобага вратио у Оштарије. Њу су усташе окривили да је уза се имала бомбе, па су је, онако стару и изнемоглу, ударали кундацима и штаповима док је нису усмртили.
У овим шталама су жене с дјецом провеле два мукотрпна дана и једну ноћ. Мара Церовина, Јованка Грубјеша, Аника Новокмет, Фимија Тохољ, Анђа и Душанка Биберчић у својим изјавама описују свој боравак у шталама: „За вријеме ноћи коју смо ту провеле, дошле су усташе у шталу, пролазиле кроз те просторије, газиле нам ноге и руке немилице. Говорили нам невјеројатно безобразне ријечи и питали гдје су те лијепе жене и дјевојке, гдје су лијепе Српкиње, звали их да изађу напоље и говорили такве ријечи да их ми не можемо понављати. Нама је застао дах. Збиле смо се једна до друге, а све млађе дјевојке и жене посакривале су старије, тако да су на њих легле и сакриле их својим тијелима. Кроз прву просторију прошле су усташе не палећи своје електричне лампе. У другој просторији су освијетлили и даље на исти начин безобразно позивали жене и дјевојке. Претрнуле смо од страха помишљајући на најгоре. Срећом спасила нас је на свој начин једна од наших сапатница.“[8]
У вријеме боравка жена и дјеце у овим шталама, усташе су из казнионице Окружног суда Госпић у два камиона довезли Србе очеве, браћу, дједове заточених жена и дјеце, и искрцали их на само 30 метара од њих. Једни другима нису смјели прићи, нити ријеч проговорити. Нијемо су се посматрали, знајући да се посљедњи пут виде. Уз псовке и батине, усташе су искрцане одвели тек нешто даље, у Ступачиново, гдје су их маљевима побили и бацили у јаму Бадањ. Свједокиње наводе да су међу приспјелима препознале Симу Биберчића из Љубиња, са сином Озреном, Аника Новокмет је видјела оца и брата, Душанка Биберчић брата Душана, Јованка Грубјеша свога Гаврила и Владу, Фимија Тохољ супруга Ристу и тако редом. Препознале су и Јована Тошовића, књижара из Дубровника, и његова два сина, Душана и Богдана, те Милана Милушића, трговца из Мостара, Милана Месаровића, Миху Ножића и друге.[9]
Стана Марковић, која је из Мостара упућена у Госпић 8. августа, била је у групи жена и дјеце у Башким Оштаријама коју усташе нису доспјели побити због доласка италијанске војске. Она је у својој изјави навела: „Недалеко нас скинули су људе с камиона, међу њима и мога сина Жарка, одвели су их између двије куће и више их никада нико није видио.“[10] Истим камионима којима су у Башке Оштарије довезли мушкарце, усташе су жене и дјецу које због наиласка италијанске војске нису успјели побити вратили у логор Овчара. А одатле су их, заједно са осталима из Госпића, пребацили 21. августа, трећим по реду транспортом, у логор Јастребарско и друге логоре.
Поред оних које су транспортовали у Јадовно, усташе су један број Срба које су крајем јула и почетком августа похватали у Стоцу и оближњим српским насељима бацили у јаму на Бивољем брду, удаљеном 3-4 км од села Домановића.[11] Из ове јаме, у коју је 4. августа бачено 46 Срба из села Опличића, успјели су се извући Јово Пере Пелкић и Мирко Саве Љачић. Сљедећег дана, усташе су у истом селу ухватили још 14 Срба, побили их и бацили у јаму Какауша.[12]
По одласку Италијана, крајем маја, у Љубиње су дошли усташе из Требиња, које је Мехо Козлић дочекао поздравним ријечима пуним пријетњи српском народу. За усташког повјереника је постављен гимназијалац Јуре Бороје, а за његовог замјеника Јуре Грандић из Љубушког. Требињске усташке су помогли љубињским у организацији власти у Љубињу и одмах отпочели да хапсе Србе и претресају њихова домаћинства. Међутим, у првим данима нису имали видљивих успјеха, јер су мушкарци из овог краја побјегли у оближње шуме. Због тога су њихове супруге и дјецу увјеравали у добре намјере власти, како би оне своје људе наговориле да се из шума поврате кућама. Но, пошто то није успијевало, тежећи да на сваки начин остваре свој циљ, усташе су у селу Капавица убиле усташу Муслимана, иначе сакатог просјака старог 18 година, и огласили да су то учинили Срби — четници. Овај гнусни злочин над својим човјеком узели су као повод за хапшење и убијање Срба у селима око Љубиња. Похватане су одводили до јаме Голубинка, усмрћивали их ножевима и суновраћивали у њу. Бијегом из овог пакла спасио се Вукан Климент, који је први обавијестио народ у овом крају о оном што се дешава похватаним Србима. У пет дана мјесеца јуна, усташе су похватали већи број људи из села Капавица, Ранковац и Влаховић и побили их у „част“ рођендана поглавника Павелића.[13]
Тада је, заједно са 49 Срба из Љубиња, у јаму Голубинка бачен и срески начелник из Стоца, Мико Заковић, по националности Хрват. Муслиманске усташе ни њега нису поштједели, јер је био поштован од свих људи, без обзира на њихову вјерску и националну припадност. Српски народ је обузела паника. Мушкарци су избјегли у шуме остављајући све своје, спасавајући голе животе. У жељи да поврате оне који су избјегли у шуме, усташе су за неко вријеме обуставили хапшења, објашњавајући да је то поглавникова наредба. Ишли су по селима и увјеравали српско становништво да се ничег не боји говорећи да се избјегли домаћини могу слободно вратити кућама, јер им не пријети никаква опасност уколико мирно обављају своје послове. Народ су убјеђивали и помоћу бројних плаката, на којима је писало да ће сваки поданик хрватске државе, ма које вјере био, уживати сва права и нико га неће дирати, само ако је лојалан. Истовремено, Србе су позивали да добро отворе очи и пазе шта раде, јер ће у противном случају слиједити одмазда и за сваког убијеног усташу ће бити побијено стотину Срба мушкараца.
„Добронамјерне“ усташе су вршљали по селима, наговарајући жене да оду по своје супруге и поврате их домовима, гдје им нико неће наносити зло. Јавно су оглашавали рокове до којих се они могу слободно вратити кућама. Да би што увјерљивије исказали своју добру вољу и намјеру да никоме ништа нажао не учине, скидали су униформе и без оружја пролазили српским селима. Нажалост, опет је велик дио српског становништва повјеровао да су све патње и страхоте прошле, повратио се кућама и оплакујући своје мртве, наставио редовне послове на пољима, будући да су пољски радови били у највећем јеку. Но, они опрезнији нису вјеровали лажима, па су искористили вријеме „мира“, набавили пропуснице и пребјегли у Србију. Они који су се вратили кућама, у миру су поживјели само неколико дана. Из телеграма Велике жупе Дубрава Дубровник од 5. августа, упућеног Павелићевом опуномоћенику у Мостару Владимиру Лакси, сазнајемо да је, по наређењу усташког повјереника за Босну и Херцеговину Јуре Францетића, тајни број 378 од 31. јула 1941, управо у вријеме „мира“, на подручју Љубиња ухапшено 235 лица православне вјере, од којих је 145 упућено у логор Јадовно, међу њима 80 % жена и дјеце, док је 90 особа, углавном жена и дјеце, исељено, под изговором да се о њима нема ко старати, јер су мушкарци ухапшени.
У допису котарске области Љубиње од 18. августа наводи се да су усташе, према окружници Државног равнатељства за понову, пописали сву имовину преосталу иза Срба транспортованих у логор Јадовно и да је велики број крупне и ситне стоке усташки логор у Љубињу самовољно раздијелио Хрватима цивилима или поклао за своје потребе.[14] Тих дана, посебно 1. августа и на Илиндан, 2. августа, Срби су се поновно увјерили да су преварени, да су сва усмена и писмена обећања мирног живота била само мамац да се што више избјеглих врати кућама. Усташе су их изненадили, масовно хапсећи све мушко, женско, дјецу, здраве и болесне.[15]
Као и у другим наведеним херцеговачким мјестима, свима су приликом хапшења говорили да их селе у Србију и да собом могу понети новац, злато, накит и друге вредније предмете. Оне који при себи нису имали ништа, а имали су имовину код куће, одводили су до њихових станова како би узели оно што су могли понијети са собом. На своје запрепашћење, многи су у становима затицали усташе како прекопавају по њиховим стварима и пљачкају, претварајући се да праве попис инвентара. Ради увјерљивости, усташе су им говорили да их је поглавник помиловао и да ће бити одвезени у Србију у замјену за неке Хрвате из Србије, чије ће куће и имања добити, а ти Хрвати ће ући у њихове. Међутим, умјесто у Србију, похватани Срби су око 16 сати изведени из љубињског затвора и укрцани у камион, те одвезени према Мостару. Ту се нашло девет породица из Љубиња, укупно 38 глава. Усташе су их само на кратко задржали у Мостару, а затим превезли у логор у Јабланицу. Ту су затекли око 300 мушкараца, жена и дјеце из Мостара и оближњих мјеста. Фимија Тохољ у изјави каже да су их по доласку „смјестили у касарну у којој су прозори били заковани даскама, тако да је у собама и по дану био мрак. Сутрадан је била недеља. Нас нису пуштали из соба. Но, кад је из Сарајева стигла њемачка војна комисија, извели су нас у двориште пред њу. Нијемци су нас фотографисали, прегледали просторије у којима смо били смјештени и наредили усташама да дигну даске с прозора, а нас да пуштају на чист ваздух на двориште. Када су Нијемци отишли, усташе нису дизали даске с прозора и ми смо даље остали у мраку и без довољно зрака.“[16]
Тог 2. августа је пред читаоницом у Љубињу остало око 200 мушкараца, жена и дјеце из 54 српске породице. Они нису упућени у Госпић, већ су побијени негдје у околици Љубиња.
У Требиње је дошла и једна чета домобрана, у чијем саставу је било и осам усташа из Загреба. Да би нашли повод за хапшење и убијање Срба, они су 31. маја око 22 сата пуцали по граду, а становништво обавјестили о тобожњем нападу четника на Требиње. Послије тога су кренули да обилазе српске куће, пљачкају и убијају. Тих дана су убили Милана Брковића, Васу Бабића, Влатка Паликућу, Душана Ногулића, Владу Поповића, Илију Кукурића, Шћепу Бурића, Милована Лечића и неколико других. Тада су тражили и Стевана Бретића, који је имао трговину, али је он дан раније успио побјећи у Црну Гору. Његова супруга се склонила у стан полицијског стражара Хакије Шарана, који је становао у њиховој кући. Међутим, бојећи се за себе, он ју је присилио да изиђе из његовога стана на улицу, гдје је наишла на леш Шћепе Бурића Жутог, месарског помоћника у њеној радњи. Као поремећена памећу, заређала је по селима, обавјештавајући људе да бјеже, јер ће их усташе побити. Захваљујући њој, један број људи, жена и дјеце успио је побјећи у Црну Гору.
Јованка Тешановић у својој изјави свједочи о тим збивањима: „Била сам у кући моје пријатељице Стоје Брковић, мајке петоро дјеце, којој су убили мужа Милана. Посјетила сам је заједно с неким другим женама док је леш њезиног мужа још био у кући. Она ми је причала да су усташе провалиле пред зору у њихов стан и извршиле претрес. Тражили су војничке ствари, оружје и друго. Нису ништа нашли јер ничега није ни било. Међутим, она је видјела како је један усташа извадио из џепа неколико пушчаних метака и турио их у фијоку ноћног ормарића. На то су јој оштро подвикнули како говори да нема ништа од оружја, када су ето нашли те патроне. Послије тога су из пушке убили јој мужа и отишли.“[17]
Тих дана су усташе у Требињу и околним селима похватали 120 Срба. Већину су одвели до мјеста између села Придворци и Тодорићи и побацали их у Придворичку јаму, претходно их усмртивши маљевима. Организатор овог злочина, који се догодио 23/24. јуна, био је Мухамед Шарић, усташки таборник у Требињу, родом из Стоца. Становници овог краја су за масакр сазнали тек неколико дана касније, када су им се из Црне Горе јавили Јефто Шкоро и још тројица њихових мјештана, који су, иако рањени, успјели побјећи из јаме. Они су описали злочин над јамом и направили попис побијених људи. Према њиховом свједочењу, осим маљевима, усташе су их усмрћивали и ударањем каменом у главу. У исто вријеме, усташе су похватали 161 Србина из села Мркоњићи, Туље, Дријењани, Драчево, Чваљина, Попово поље, Сливница, Дубљани и Шћепанов До. Затворили су их у школу села Величани, гдје су их страховито мучили, потом одвели у Ржани До, побили их и бацили у јаму Блатина, која се налази уз пут Столац-Требиње. С мјеста злочина су побјегли Божо Пандо, Ђуро Косовић, Јово Кораћ, Перо Нисита и Поповић из села Дријењана. Они су оставили свједочанство о преживљеним страхотама.[18]
Све до Илиндана, као и у другим мјестима, усташе нису одводили Србе из Требиња у логор Госпић. А на празнични дан су похватали неколико мушкараца и четири жене, међу којима Јованку Тешановић и Милеву Перковић, одвезли их у Мостар и затворили у школу „Краљица Марија“. У овој групи је посебно мучен Душан Рајковић, који је молио да га не туку „јер је прешао на католичку вјеру и да је Хрват“.[19] Истог дана пред ноћ, усташе су их из Мостара, заједно с другим ухапшеним Србима, отпремили у јабланички логор, а одатле у Госпић. Тих дана су усташе хапсили Србе и у Коњицу и Дрнишу. Из ових мјеста су у Мостар, Јабланицу и Госпић отпремили око 56 мушкараца.[20]
У Дубровнику усташе хапсе Србе појединачно од 17. априла, а током јуна, јула и августа масовно, као и у другим крајевима НДХ – мушкарце, жене и дјецу. Хапшења, мучења и пљачкања се проводе у организацији Ђ. Ивковића, шефа усташког редарства, Иве Ројнице, стожерника, Младена Каштелана, усташког логорника, Мирка Живковића, шефа полиције, и њихових највјернијих помагача Анте Ројнице, Пере Кристанића, Антуна Главана, Влахе Матичевића, Антуна Дужевића, Виктора Подгорског, Мате Буразина, Нике Ђураша, Анте Тасовца, Марцела Бркана, Иве Бркана, Трипе Мјештанека, Мате Ђураша, Карла Шифера, Томе и Иве Модромија и других.[21] Србе похватане у Дубровнику спроводе 26. јуна у Сарајево, у пратњи усташких агената Виктора Подгорског и Мије Балаћа, привремено их затварају у Хасан-кулу, одакле их након 12 дана, заједно са Србима из Сарајева, транспортују у логор Даница. Ту су били заточени око осам дана, а онда, у једној од пет жељезничких композиција, упућени у логор Јадовно.[22]
У Дубровнику је већи број Срба похапшен у времену од 27. јула до 5. августа. Група Срба похватаних 1. августа, у којој су били Јово Тошовић, његови синови Душан и Богдан, супруга Милка, Корчуланин, приватни чиновник, са супругом и кћерком, један поморски капетан из Цавтата и неколико Срба католика, сељака из околине Дубровника, отпремљена је, повезаних руку, ударана кундацима, једним камионом за Мостар. Овдје су их задржали два дана, а потом, заједно с једном већом скупином заточеника, транспортовали у логор Јабланица, да би их у једној од пет жељезничких композиција, преко Славонског Брода и Загреба, упутили у логор Јадовно.[23]
Милка Тошовић је прошла мученички пут ухапшених Срба из Дубровника и Херцеговине и у Башким Оштаријама видјела како испребијане и осакаћене људе искрцавају из камиона, да би их пјешице одвели у Ступачиново, гдје су побијени и бачени у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У својој изјави од 25. фебруара 1942. она је навела: „Послије слома Југославије Дубровник је запосјела италијанска војска и док је год она тамо била, био је мир и ред. Усташе су и тада били у Дубровнику, али су били мирни, јер нису смјели од италијанске војске чинити никаква злодјела.
Дана 28. јуна 1941. ушла је у Дубровник хрватска војска и преузела власт, а кратко вријеме послије тога усташе су почели прогонити Србе, како православне тако и католике. Сви ми ухапшени 1. августа стрпани смо у један камион са везаним рукама на леђима и спроведени у Мостар. Пригодом везања у Дубровнику мој муж се је жалио да су му јако стегнули руке, а један усташа га је зато руком ударио по устима тако снажно да му је цурила крв из уста. И мене је тада један усташа ударио по лицу…“[24]
У Дубровнику су усташе сљедећу групу Срба похватали 3. августа. Изненађени, ноћу су ухапшени Милка, Милан, Гојко, Босиљка и Петар Иванковић, Загорка Тошовић, породица Спаравало, породица Чорлија и неколико других. Тада су усташе ухапсили Спасу Иванковића, његову супругу Марију, мајку Еуфинију, и дјецу Бориса и Љиљану и све их затворили у гаражу куће Банац на Плочама. Око 4 сата изјутра, одвезли су их аутобусом у Мостар и предали усташком сатнику Ивану Херенчићу. У Мостару су Спасу Иванковића и његову породицу пустили на слободу по молби његове супруге, која је по националности била Хрватица. Она је успјела да ослободи своју породицу преко родбине и познаника, под условом да сви пређу у католичку вјеру. Сви остали су одвезени из Мостара већ 4. августа увече. Заједно с другим ухапшеним Србима, у једном жељезничком транспорту, у сточним вагонима, преко Босанског Брода и Загреба, упућени су у Госпић, односно логор Јадовно. Божица Тошовић је од своје мајке Загорке 11. августа примила посљедњу дописницу из Госпића. „Иза тога никаквог гласа од мајке нисам добила.“ То потврђује да је овај транспорт Срба стигао у Госпић и да су људи побијени у логору Јадовно или у неком од помоћних логора на Велебиту.[25]
Према расположивим изворима, усташе су у ноћи између 4. и 5. августа у Дубровнику и околини похватали још једну групу Срба. И њих су превезли у Мостар, а затим устаљеним путем, уз злостављања, жеђ и глад, у теретним вагонима, заједно с другим заточеницима, преко Сарајева, Босанског и Славонског Брода и Загреба, отпремили у логор Јадовно. У овом транспорту је био и Благоје Вукићевић, чија је сестра Зорка примила његову дописницу из Госпића, датирану 12. августа. Ни он се послије тога није више јавио. Убијен је на Велебиту.
* * *
Из овог кратког прегледа начина на које су хапшени људи с подручја НДХ и потом транспортовани у усташки логор Јадовно, израђеног на основу архивских и бројних других извора, које сам успио сакупити истражујући злочине у овом комплексу логора, може се са сигурношћу закључити: усташка, квислиншка и клеро-фашистичка творевина НДХ је од првог дана успостављања, 10. априла 1941. године, свакодневно, досљедно и свестрано, проводила знатно раније осмишљени план геноцида над српским и јеврејским народом, у циљу њиховог потпуног истребљења у Хрватској. Логор Јадовно на Велебиту, са својим помоћним логорима и безданим велебитским јамама, био је први логор масовне смрти у НДХ. У њему су усташке власти организовано и систематски злостављале невине људе, мучећи их на неописиве начине. Хватали их и затварали у свим крајевима НДХ, садистички се иживљавајући за вријеме хапшења, у затворима, приликом транспортовања, а посебно прије но што би их усмртили над ископаним или природним безданим јамама.
Нажалост, на основу расположиве документације нисам могао да са сигурношћу утврдим зашто су усташе транспортовали хиљаде и хиљаде Срба и Јевреја у Госпић, на Велебит и на оток Паг. То питање се поставља тим прије што су их готово свакодневно хапсили и убијали у мјестима у којима су живјели, у њиховим домовима, или у околини, а лешеве бацали у оближње ријеке, јаме или ископане масовне гробнице.
Навео сам примјер да су и грађани у Шиду питали: „Куд их возите кад их можете и овдје побити?“ Такође у Госпићу, кад су на жељезничкој станици добацивали: „Куд сте их довезли кад сте их и тамо могли побити?“
Какав се закључак може извући из чињеница у расположивој архивској грађи, свједочења преживјелих и изјава злочинаца? Усташке власти су се користиле многим лажима, преварама, обманама, лицемјерством и подвалама како би што брже и на што ефикаснији начин похватале што више српског становништва и затрле му трагове у НДХ. Због тога су једне убијали у њиховим и оближњим мјестима, а друге транспортовали што даље, на Велебит и оток Паг, објашњавајући да их пресељавају у Србију, одводе на рад у Њемачку или на покрштавање, како би након преласка у католичку вјеру мирно живјели и радили. Многе су тиме заварали, па су и цијеле породице долазиле на означена мјеста ради покрштавања, одласка на рад у Њемачку или пресељења у Србију. Све је текло брзо и по плану, а најмасовније у јуну, јулу и августу 1941, када су се свакодневно многе теретне жељезничке композиције, накрцане Србима и Јеврејима, слијевале у Госпић.
Усташке власти су остваривале више својих циљева. Људи су вјеровали обећањима да им се ништа зло неће догодити, јер ни за шта и нису криви, па су се најчешће одазивали и усташе би их лако хапсили. Они који су остајали код кућа такође су вјеровали да су се њихови најмилији „пресељењем у Србију“ и „одласком на рад у Њемачку“ спасили сигурне смрти. Веома је значајно и то што су усташке власти у комплекса логора Јадовно имале најјефтиније губилиште на свијету. Ту није било ни зграда, кухиња, санитарних чворова… Гладне, жедне и изнемогле људе су убијали једноставно, без превелике употребе ватреног оружја и утрошка муниције, ударајући их мацолама, ножевима, сјекирама, батовима. Сурвавали су их у природне бездане јаме, које су могле прогутати неограничен број жртава. Највећи издатак који је држава морала издвојити за усмрћивање хиљада Срба и Јевреја у логору Јадовно и његовим губилиштима представљао је превоз жељезничким композицијама, уз неколико бунтова бодљикаве жице и мању количину живог креча, којим су посипали лешеве да отклоне задах распадања.
Из свих свједочанстава о хапшењу, затварању, пљачкању, убијању и транспортовању жртава у логор Јадовно видљиво је да су Срби прогањани свакодневно. Ипак, најмасовнија страдања су услиједила у вријеме православних празника: на Ђурђевдан, 6. маја, на Видовдан, 28. јуна, и на Илиндан, 2. августа. Илиндан 1941. је за српски народ у НДХ био један од најтрагичнијих дана. Тада је хрватска војска била посебно активна, масовно хватајући, затварајући, мучећи, одводећи и убијајући невине људе. Звјерства почињена у овом логору су била толико стравична да их је готово немогуће описати. Успомена на мртве завријеђује да буду бар забиљежена.
[1] Записник ЗКРЗ од 31. јула 1945, инв. бр. 55802, Историјски архив Мостар.
[2] Менсур Сеферовић, Трг слободе без Срба и Јевреја, „Борба“ бр. 39, 7. фебруар 1990.
[3] Исто.
[4] АВИИ, а. НДХ, к. 189, рег. бр. 21/1.
[5] Записник ЗКРЗ, бр. 359, од 27. јуна 1945, Историјски архив, Мостар.
[6] Изјава Иве Чорића од 5. августа 1946, АБиХ, к. Мостар, бр. 55807.
[7] Изјава Јованке Јањић од 14. априла 1945, АВиХ, к. Мостар,
[8] ХАК, кут. Мостар.
[9] Изјава Стаке Вулић од 18. октобра 1945, АВиХ, к. Мостар.
[10] Записник од 19. октобра 1945, ХАК, к. Мостар.
[11] Записник од 18. априла 1942, ХАК, к. Мостар.
[12] Исто.
[13] Изјава Зорке Радовановић од 18. јуна 1945, АБиХ, к. Мостар.
[14] Изјава Драгиње Рељин од 18. октобра 1945, АБиХ, к. Мостар.
[15] Изјава Олге Покрајчић дата Градској комисији за ратне злочине за град Мостар 19. октобра 1945, АБиХ, к. Мостар.
[7] Хисторијски архив Ријека, Паг, кут. 2207. Изјава злочинаца Јосе Докозића, Анте Кустића, Шиме Датковића и других. Они спомињу имена већег броја извршилаца злочина, међу којима Ивицу Томљеновића и Ивицу Дошена из Луковог Шугарја, Ивана и Николу Матијевића из Призне, Гргу Врбана и Милу Смојвера из Цесарице (Грга Врбан је 1945. доспио у партизане, прим. аутора); ХАК, ф. Окружни суд Госпић, Изјава Ане Фајдић из Госпића од 13. септембра 1947. Ана и њена сестра су биле оптужене да помажу комунисту Јакова Блажевића. Њих двије је, као Хрватице, још на Пагу избавио усташа Зубовић и вратио их у затвор у Госпић. Ана у изјави наводи: „Српкиње су одведене на једно брдашце. Чуле смо на броду јаук. Усташе су се повратиле на брод ујутро око 3 сата уз весеље, како су све оне Србе поклале.“
[10] Изјава Стане Марковић од 16. маја 1945, АБиХ, кут. Мостар.
[11] Записник ЗКРЗ Столац од 11. јула 1946, АБиХ, Сарајево. На Бивољем брду, у махали Кевчићи, усташе су 25/26. јуна, те јула и августа 1941, у јаму звану Голубиње бацили више стотина Срба, а затим су јаму затрпали.
[13] „Јавност“, Сарајево, бр. 8, 8. децембар 1990. У јаму Голубинку је бачено и 500 Срба из села Пребиловаца, укупно око 860 Срба, од којих су 300 били дјеца. „Поломљене жртве су се сурвавале до дубине од 50 метара. Сретније међу њима, оне који су били бачени први, смрт је задесила истог момента када су се распрснули на каменом дну јаме. Несретнији међу њима умирали су полако зароњени међу удове својих претходника.“
Загребачки „Вечерњи лист“ сриједом, од 14.5.1975. до 4.6.1975. у четири наставка објавио је фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг.
Фељтон је настао из разговора са Антом Земљаром у чијој се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци који су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дјела сазнању истине о овом страшном мјесту геноцида над Србима и Јеврејима отјелотворен је и у наставцима које вам представљамо.
У досадашњним смо наставцима описали мјесто умирања – логор „Слана“ на Пагу. Усташе су у том логору за само три мјесеца своје владавине отоком поубијали 10.000 до 15.000 људи. Над тим звјерствима згрозили су се и војници талијанске војске који су окупирали оток по одласку усташа. Талијани су формирали посебну комисију за преглед логора односно онога што је од њега остало, а то је била – гробница. Из извјештаја те комисије доносимо само неке детаље.
У извјештају пише: „У тим случајевима, кад врло вјероватно смрт још није наступила, било је срушено највеће камење из подножја сухих зидова, које је у паду повукло за собом земљу, па је тако укоп био извршен с мало муке и брзо. Да су укопани били смртно рањени, али још живи, свједочи изобличен израз лица већег броја лешева. Извлачење лешева из гробница било је мучно, јер нису били смјештени по неком реду, него набацани, с главама према доље, згрчених удова.
На неким су мјестима лешеви чак у пет слојева један изнад другог, на другим их је мјестима мање, већ према томе како је допуштала дубина јаме с каменитим дном.
Сви лешеви мушкараца имали су везане горње и доње удове. У близини јаме нађене су чахуре, пушчане муниције а на многим су се лешевима могле констатирати смртне ране од хладног оружја, и то на прсима, леђима и врату. На тијелу младе жене оштрим оружјем потпуно су одрезане дојке. У једним смо јамама нашли само убијене жене и дјецу, у другим мушкарце, жене и дјецу.
Ступањ одржаности лешева био је различит у разним зонама, јер су укопи били обављени у различито вријеме, тако су неки лешеви могли бити стари око мјесец дана, други опет два или три мјесеца. Кад смо извадили који леш, употребом трозуба поставили смо га на импровизиране носиљке и пренесли на дрвене ломаче у ту сврху приправљене, гдје је био обилно натопљен горивим текућинама и спаљен. Свака ломача служила је за спаљивање око 20 лешева.“
Тако су се постепено уклањали трагови усташког логора „Слана“ на отоку Пагу, стравични трагови онога што су починиле усташе. Потресно је свједочанство поручника дра Стазија Санте. Он, је извјештавајући команду В корпуса талијанске окупаторске војске – не устручавајући се – врло детаљно описао оно на што су наишли он и чланови санитетске екипе на мјесту гдје је био логор.
Ни најбујнија машта не би могла вјерно дочарати све оно што се збивало у усташком логору Јадовно, у његовим помоћним логорима, над бројним безданим јамама и на стратиштима. Готово је немогуће описати шта су све усташки зликовци радили с недужним народом.
Сачувани су многи документи, записници, извјештаји, објављене бројне изјаве, саслушања злочинаца и преживјелих из јама, али су све то само блиједе слике језиве збиље. Злочини почињени над невиним српским и јеврејским народом у комплексу логора Јадовно по својој бруталности превазилазе оно што и упућени познавалац људске психе може претпоставити да је хумано биће у стању да направи.
Када се погледа број жртава у Јадовном, у комплексу његових логора, који су се развијали нагло и трајали од средине априла до половине августа 1941. године, дакле само четири мјесеца, онда читалац може себи предочити размјере зла и бар наслутити окрутност којом је провођено.
Свакодневно, из свих крајева НДХ, ухапшени су довожени у Госпић, гдје су углавном задржавани и мучени, а онда отпремани у логоре Јадовно и Слана, односно на губилишта, или су пак упућивани директно на стратишта. Успут су опет премлаћивани, да би изнемогли и полуживи били убијани, или чак живи бацани у прождрљива гротла велебитских јама. Многобројни документи, изјаве преживјелих и самих злочинаца детаљно приказују злостављања којима су људи били изложени од момента хапшења, током боравка у логорима и на самим губилиштима. Сва свједочанства јасно говоре да је при ликвидацији већ изнемоглих и изнакажених људи, усташама био уобичајен, а како изгледа и омиљен начин убијања ударање маљем, тзв. мацолом.
Мацолу, тежине око три килограма, користили су за убијање већине жртава, без обзира на узраст и пол, али најчешће усмрћујући жене и дјецу, уколико их не би живе побацали у јаме. Мушкарце су, осим мацолом, убијали и ножевима. Током превожења из Карлобага на Паг, у логор Слана, усташе су употребљавали камење прво би везивали повећи камен за тијело жртве, оптерећујући га како би потонуло у море, а затим су жртву ударали другим каменом у главу. Многи су лешеви данима плутали површином мора, јер тијела нису била довољно оптерећена или се одријешио утег. Кад би се из понора на Велебиту зачули јауци оних који су још били живи, посебно ноћу, усташе су у гротло убацивали бомбе како би их докрајчили.
Прије но што би их убили, усташе су жртве исцрпљивали да би биле што немоћније и неспособне за бијег. Премлаћивање свезаних и немоћних да се бране, одсијецање појединих дијелова тијела, откидање ноката, забијање чавала под нокте, у главу, полијевање врелом водом, стављање соли у разрезане дијелове тијела, копање очију, ломљење ногу и руку, везивање жртава конопцима за клупе да би им растезали ноге на разне стране, некима су на главу стављали трнову „круну“ и по њој тукли, да се трње дубље зарива, и још… све је то била свакодневица засужњених. Наређивали су да брат удара брата, да син мучи оца, да отац убије сина. Запаљеном цигаретом су унакажавали лица, пржили очи, неке пеглали врелом пеглом, жилетима резали табане и… Немогуће је и набројати све што су изопачени умови смислили! Ријетки су били случајеви убиства без претходног малтретирања. Поступак према заточеницима, посебно Србима, међу њима према православним свештеницима, био је свиреп, нељудски. Понижавања и мучења којима су били изложени жене и дјеца, језиви крај који им је био намијењен само зато што су били припадници друге вјере и нације, остају несхватљиви људском разуму. Србе су присиљавали да пљују на своју заставу, да зубима откидају њене комаде и једу их. При том би трпјели ударце у главу, а неријетко морали босим ногама газити по бодљикавој жици прикованој на даске.
Злочини које су усташе вршили над мајкама, дјевојкама, старицама и дјецом непојмљиви су тим прије што су их вршили они који су истицали своју хиљадугодишњу културу. Жене су прије уморства силовали, резали им дојке и из утробе вадили дјецу. Нажалост, у злочинима су задовољавањем својих настраних сексуалних порива учествовали и католички свећеници – дон Љубо Магаш, дон Крсто Јелинић и многи други.
У комплексу логора Јадовно жртве су најрјеђе убијане ватреним оружјем. Претходно би им руке везали жицом, а некима и ноге. Дјецу су обично везивали уз мајке и усмрћивали их прије њих, како би унезверене мајке доводили до лудила.
Ради потврде истинитости наведеног, из сачуване документације ћу изнијети само неке од многобројних примјера мучења – изјаве самих злочинаца и изјаве које су дали заточеници и бројни очевици, који су на својој кожи доживјели злостављање или видјели убијање маљем, чекићем, сјекиром, ножем, каменом…
Стевицу Дукића, госпићког ученика, старог 16 година, његове школске колеге, усташе, претукли су до бесвијести у госпићкој казнионици, одрезали му нос и оба уха и, заједно с још неколико унакажених Срба, одвели на Медачку плантажу крај Госпића, гдје су га убили. На истом мјесту су 19-торицу Срба, које су довели из госпићке казнионице, усташе „исјекли сјекирама, већини одрезали носеве и уши, неке пилили тестерама, а некима уста жицом зашили.“[1]
Професора Михајла Поткоњака Мићана је у казнионици Окружног суда Госпић мучио, посебно се иживљавајући, његов бивши ученик Шпољарић, а усташа Фране Шарић Франић га је у затворској ћелији ножем распорио од „учкура до грла“ и у тијело му насуо со.
Петар Допуђа је на пазарни дан, под пратњом усташа, морао неколико пута проћи пијацом носећи звоно о врату и југословенску заставу у руци, а све вријеме му је низ ноге текла крв из рана начињих ножем.[2]
Максим Димић, из села Острвице, срез Госпић, у својој изјави од 23. фебруара 1943. године наводи: „Гледао сам више пута како су усташе на најсвирепији и најдивљији начин копали људима очи. То су радили тако да је један усташа с леђа држао човјека за руке, а други усташа, стојећи испред њега, притискао му један нарочито заоштрен штап о руб између сљепоочнице и ока тако да је око послије чврстог притиска искочило напоље као орах. Било је и других ужасних мучења, али све то сада не могу ни изнијети, јер се сав од ужаса узбудим и кад на све то помислим, коса ми се подиже на глави.“[3]
Прије но што су 3. маја одведени до бездане јаме на Велебиту, Стеван Пољак и шесторица његових комшија из села Шибуљине, опћина Трибањ, били су три дана и три ноћи затворени у кући Луке Милака у Лукову Шугарју, гдје су их усташе све вријеме малтретирали. „Ударали су нас чим су год стигли, и куд су стигли, стављали су нам оловке међу прсте, па су нам стискали руке, натјеравали нас да пјевамо, па смо у тим мукама морали и пјевати, неколико пута везали су нас сву седморицу па би нас бацали на под, а онда су по нама скакали и кад би њима то додијало, натјерали би дјецу да по нама скачу. Наговарали су нас да се покрстимо па да нас неће убити. Толико смо били изударани и мучени да је свима нама ишла крв на уши, нос, уста, уопће на све отворе, а сви смо били модри од јаких удараца.“[4]
Милка Батало у својој изјави од 18. марта 1942. године свједочи о мучењима која је доживјела: „Гледала сам својим очима како усташе врше ужасне злочине над беспомоћним српским народом. Гледала сам како су усташе усијаним гвожђем палиле дјеци очи а матере су то морале гледати, а затим су палиле очи и мајкама.“[5]
Милан Стаменковић, описујући хапшење Срба у Осијеку и њихово транспортовање у логор Госпић, наводи да су усташе у Осијеку из једне групе Срба одређених за логор Јадовно издвојили осморицу сељака из села Чепин и „…везали их ланцем за теретни ауто, а затим их потјерали према Осијеку, најприје лагано, а онда све брже тако да су људима раскидана тијела и руке су им остале висјети на ланцима аута, а остали дијелови тијела остали су разбацани по цести. Послије тога су усташе покупили комаде њихових тјелеса, натоварили на кола и бацили у једну рупу, засули кречом и одозго набацали земљу. Док сам био у гарнизонском затвору у Осијеку, доведен сам с још двадесеторицом ухапшеника у зграду Соколског дома у Горњем граду и ту смо 14 дана стругали зидове у великој дворани Соколане као и у споредним просторијама од крви. По овоме сам закључио да је у самој згради Соколане извршен велики број мучења и убијања. У Госпићу је надзор над нама имао те вршио расподјелу транспората усташа по имену Миле Вркљан Милица који је по занимању месар. Он је људе везао у ланце, тукао и убијао. И у самом Госпићу је убијено доста Срба од оних који су се налазили у затвору за вријеме док сам се ја тамо налазио.“[6]
Давиду Радаковићу, из села Бубња, усташе су одрезали уши, затим нос и најзад му ископали очи, те га тако изнакаженог водили око 500 метара, наслађујући се његовим јауцима и псујући му мајку српску. Пошто су му одрезали и језик, издахнуо је у најтежим мукама.[7]
Марка Саватовића, судског чиновника из села Острвице, у госпићкој казнионици су ужасно мучили. Док су га батинали, он се у једном моменту истргао из њихових руку, разбио прозор и стаклом засјекао свој врат. Усташе су га те ноћи упутили у болницу, да би га убрзо вратили у затвор и с првом групом заточеника отпремили у логор Јадовно.
Србима доведеним из села Барлете, поред осталог, откидали су поједине дијелове тијела и копали очи, а онда их, тако изнемогле, одвезли до Мацолине јаме, гдје су их побили и бацили у њу.
Димитрију Јерковићу, свештенику из Широке Куле код Госпића, одрали су кожу с главе заједно с косом и почупали браду, а онда га убили над Мацолином јамом.[8] Прије но што је уморен, тешке муке је подносио и свештеник Урош Рајчевић из Могорића. Свештеник Милојко Дошен, иако већ стар човјек, по наређењу усташа у госпићкој казнионици, морао је сваки пут када би у ћелију ушао стражар устати и са осталим затвореницима га поздравити са: „Хваљен Исус и Марија“. На то би стражар одвратио: „Види како поп извршава усташка наређења ј.. му матер и краља Петра.“ Ништа мање мука није поднио ни свештеник из Смиљана, Матија Стијачић. Њега су након страховитог мучења полумртвог бацили у Шаранову јаму, заједно са свештеником из Радуча, Грозданићем, којем су прије тога откинули поједине дијелове тијела.[9]
Митрополит сарајевске епархије, Петар Зимоњић, мучен је од дана хапшења, 12. маја, затим током спровођења у Загреб, у затвору загребачке полиције, у логору Керестинец, гдје му је обријана брада, а врхунац усташког иживљавања је услиједио по приспјећу у казнионицу Окружног суда Госпић, 15. јула, у којем је овај честити човјек морао носити цјепанице на голим леђима, чистити двориште и заходе, уз непрестано понижавање највулгарнијим ријечима. Присиљавали су га батинама да заточеницима држи говоре и проповиједи, које је обично почињао са „Јао, Боже“, склапајући руке, а усташе би га тада прекидали ударцима по тијелу и глави, тражећи да проповиједи говори онако како је то увијек чинио. Њега и владику Саву Трлајића из Плашкога су у логору Јадовно мучили и тако што су их више пута изводили до Шаранове јаме да гледају масакрирање њихових вјерника, да би након извјесног времена обојицу усмртили над истом јамом, ударцима маљем у потиљак.[10]
Доктору Вељку Торбици, ухваћеном у Србу 25. јула, засјекли су лијеву плећку и у рану насули со, зашили је и питали га: „Да ли је докторе операција успјела“.[11] Кад год би затражио да пије воде, усташе су му у уста сипали кухињску со. Умро је у језивим мукама.[12]
Свештенику Николи Богуновићу из Доњег Лапца усташе су чупали длаке из браде и бркова и усијаном иглом га боли по носу и тијелу.[13]
Свештеника Петра Мајсторовића из Дољана су тукли толико да се једне ноћи, не могавши да издржи муке, објесио у казнионици о своје гаће. Његов син Милојко је себи пресјекао Бене на рукама. Њему су усташе забили чавао у главу и тако га усмртили.[14] Свештеника Ђорђа Богића из Нашица су везали за једно дрво, одсјекли му уши, језик и нос и истргли браду заједно с кожом. Затим су му ископали очи, а када су видјели да је још при свијести, распорили су му грудни кош и тек тада је овај млади и снажни човјек пао на земљу. Проко Пејновић, који је тада био скривен у грмљу, чуо је како један усташа каже: „Мајку му влашку још му куца срце, још је жив.“ Затим су пуцали у њега и тако му прекратили муке.[15]
Свештеника Стевана Стеву Ћурчића из Огулина усташе су мучили у Огулинској кули, потом га одвезли у Вргинмост, гдје су га везаног тукли и чупали му браду, а онда тако измрцвареног одвели у загребачку полицију. Одатле је спроведен у логор Даницу, затим у Госпић, гдје је дивљачки мучен, као и други православни свештеници, да би на крају, полумртав, био одвезен на Велебит и бачен у Шаранову јаму.
Усташе су свештеника Спасу Лаврњу из Суваје код Доњег Лапца ухватили на спроводу и пред поворком народа га мучили, а онда одвели у логор Јадовно, гдје су га убили. Потом су отишли његовој кући и заклали његову супругу Љубицу, која је била пред самим порођајем, претходно јој распоривши трбух и извадивши дијете из утробе. Уз мајчин леш је остао њен четворогодишњи синчић. Дијете је три дана плакало уз мртву мајку, а четвртог дана су дошле усташе и заклале га.[16]
Усташе у логору Госпић су смишљали невероватне начине мучења заточених. Према изјави Милана Алексића и Бранка Станића, који су у логору Госпић провели више од мјесец дана, усташе би у појединим ћелијама сакупили онолико заточеника колико је било потребно да, лежећи на поду, својим тијелима покрију цијелу његову површину, а затим би по њима, у војничким ципелама, играли коло све док се не би уморили. Мучења овакве врсте су била редовна, често и на истим жртвама. У свакој затвореничкој соби је, као „старјешина собе“, био распоређен по један православни свештеник. Када би стражар или неки од усташа „по послу“ улазио међу затворенике, они су морали скочити и стати мирно. То нису могли учинити они који су били изнемогли од батина, па су их отпорнији међу њима дизали на ноге и придржавали док се рапорт који је свештеник морао да поднесе не заврши.[17] Често свештеник, изможден мучењем, није био у могућности да обави овај посао, па су га усташе изнова пред свима тукли.
Не само да су злостављани одрасли људи, него и дјеца. Хватајући људе у селу Шушњару на Банији, усташе су покупили и 25-оро дјеце, везали им жицом руке на леђа и поставили их на улаз у сјеник тако да им тијела буду напољу а ноге унутар сјеника. Тада су сјеник запалили и дјеци су изгорјеле ноге до кољена. Затим су упола изгорјелу дјецу бацили на цесту, гдје су издахнула у најстрашнијим мукама.[18]
Похапшене Србе из села Крушчица мушкарце, жене и дјецу, њих 196, усташе су 6. августа повели у логор Јадовно. Знајући да сваког часа може наићи италијанска војска, а у логору је велики број заточеника чекао да буде усмрћен, похапшене су зауставили на крају села Млакве, у засеоку Коса, затворили их у кућу Стеве Глумичића и из ње изводили по 8 до 9 мушкараца и убијали их. Жене с дјецом су затворили у кућу Јове Глумичића, у којој су дјецу натискали у ормаре и каце, а онда пуцали по свима, бодући ножевима већ усмрћена тијела и гласно пјевајући и веселећи се. Ни све ово није задовољило њихову мржњу и садизам, па су у кућу унијели сламу и запалили је. Разлегао се јаук рањених жена и дјеце, од којих је понеко храмљући искакало из запаљене куће, али су их усташе хватали и враћали у огањ. На оне које нису могли лако ухватити, пуцали су и мртве их бацали у ватру. Ипак, из овог пакла су успјели побјећи мали Милеуснић, дјечак стар 14 година, шеснаестогодишња Невенка Глумичић, која је имала седам рана на тијелу, и Мане Бобић, коме су ребра била прогорена.[19]
О свирепости мучитеља сазнајемо много више из њихових сопствених свједочења, у којима су описали почињена злодјела и осликали наказност система једне идеологије, која је не само немилице истријебљивала један народ, него и међу својим припадницима стварала професионалне убице, бестијална чудовишта, којих се не би постидјели ни инквизитори средњег вијека. Из многобројних сачуваних записника, састављених у окружним судовима у времену од 1945. до 1955. године, у којима се налазе свједочанства о злодјелима почињеним у логорима Јадовно и Слана, издвојићу само неколико изјава које су извршиоци дали пред Окружним судом у Задру 1953. године.
Стицајем околности, пред суд правде су тек након пуних дванаест година мирног живота, у вријеме обнове земље, доспјела седморица усташких злочинаца: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јандре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулица и Иван Кеврић.[20]
Они су, са више од 180 припадника I сатније V усташке бојне, којом је у логору Слана на отоку Пагу заповиједао Иван Девчић Пивац, током два мјесеца, од 25. јуна до 25. августа, учествовали у масовном злостављању и убиствима Срба и Јевреја, како у логору Слана тако и у логору Јадовно. Жртве су најчешће убијали над јамама у околини Карлобага, Башких Оштарија и села Ступачиново, на обронцима Велебита. У својим изјавама су навели да су хиљаде људи усмртили на Велебиту и на висоравни Фурнажа, на отоку Пагу. Износе и да су логорске усташе, тј. они који су обезбјеђивали комплекс логора Јадовно, убијали не само заточенике, већ су одлазили и у околна српска насеља гдје су пљачкали и убијали. Заточенике су из логора изводили тако што су им наређивали да се „спреме кућама“, да иду на „рад у Њемачку“, да се јаве „на љекарску“ или за „други логор“, а онда би их одводили у неповрат, над отворена гротла јама, гдје би их свирепо убијали.
Усташа Миле Дидулица, из села Поличника код Задра, одакле је потицало више извршилаца злочина у логору Слана, у својој изјави од 23. септембра 1952. изнио је низ појединости о злочинима над Србима и Јеврејима на Фурнажи и над јамама недалеко од Башких Оштарија. Њихов заповједник и један од најревноснијих у извршавању злочина, Вентура Баљак, током јула је из логора Слана извео више стотина Срба на Велебит. Иако им је било говорено да ће се вратити својим кућама, везивали су их, одузимали им још по неку ситницу коју су успјели сачувати, а затим им наређивали да легну на земљу. Дидулица описује шта су потом радили са заточеницима: „… ми усташе тукли смо их кундацима и ногама по леђима и ребрима само да би били што неспособнији за било какав бијег… Вентура је још на броду заклао двојицу камом те им везао камен о врат и бацио у море. Кад смо дошли у Барић Драгу, мушкарце су усташе одвели на Велебит, женске су остале у Барић Драги, а чували смо их ја, Миле Стрика и друге усташе. Мушкарце су поклали и бацили у јаму, па су дошли по жене и дјецу. Над јамом женске је тукао Вентура маљем по глави онако повезане жицом. Сви смо морали убити по једну жену или дијете, што смо и учинили. Вентура нам је дао мацу (мацола, прим. аутора) и тукли смо. И ја сам убио једну жену мацом која била тешка око три килограма. Затим су тукли редом Славко Баљак, Јандре Стрика, Јерко Фратровић, Лука Барјашић, Бене Барић, Вентура Баљак и други. Жртве су бацали у јаму Мато Јовић, Иван Цинкрета и Иван Кеврић.“[21]
Шиме Маржић, који је заточенике превозио својим бродом, изјавио је да су управо тога пута једног Србина, лугара из села Метка, усташе на броду „Сокол“ држали у кругу и млатили, затим га положили на сувар букапорте и газили, а онда му, тако полумртвом, везали камен око врата и бацили га у море.[22] Маржић наводи и низ других злочинстава: „Када смо превозили заточенике од логора до обале под Велебитом, видио сам да двије заточенице нису могле да ходају па су их усташе близу брода убиле. Никакав пуцањ нисам чуо, већ сам чуо јаук тих жена.“[23]
Јерко Фратровић је изнио да су усташе, под заповједништвом Вентуре Баљка, изводили заточенике из логора Слана обично предвече, у залаз сунца, окупљајући их у групе од 60, па и до 150, и одводили у залив до већ ископаних јама. „Србе смо везали двојицу по двојицу жицом и водили их према заљеву на мјесто (Фурнажа, прим. аутора) гдје је ископан канал дуг око 60 метара. Вентура Баљак је наредио Србима да се положе унутра један до другога, а затим нама усташама да уђемо у тај канал и да их бајонетама избодемо… По јауку и по начину на који су били бодени, било је затрпано и живих људи.“[24] Изјаву Јерка Фратровића допуњава Лука Барјашић, такође родом из села Поличника, који каже да су заточенике везали жицом по двојицу и да су колону пратиле домаће усташе, из Лике и Далмације, и усташе с фесом на глави — Муслимани. Први који су дошли изнад ископаних јама, полијегали су у њих, а Вентура Баљак их је усмрћивао камом, „потом је узео мацу и женске тукао мацом у главу, а само је мушкарце клао. Женама су пуцале лубање. Он је тог пута убио преко 20, а онда је дао својим синовцима Шими и Пери који су наставили. Вило је и цивила из Стариграда и Трибња испод Велебита који су клали горе него усташе. У том клању било је грозно слушати оне заточенике који су гледали што их све чека. Свих ових 400 заточеника је заклано и бачено у јаму.“[25]
Седморица наведених злочинаца су детаљно описивали злочине, највише говорећи о оним почињеним у Велебиту, над Србима које су доводили из логора Слана. Према њиховим изјавама, из овог логора је до 15. августа, поред свакодневних ликвидација на самом отоку и одвођења заточеника бродицама на море, с којих су их бацали у воду, око 4.050 заточеника превезено назад у Карлобаг, затим до Башких Оштарија и села Ступачиново, гдје су их убијали изнад безданих јама. Лука Барјашић, Јандре Стрика, Славко Баљак и Јерко Фратровић износе да су два пута за редом извели по 400 Срба и одвели их у Ступачиново. Везани људи су били приморани да испред јама гледају како усташе ударају њихове најближе мацолама или ножевима и стропоштавају их у понор. Често се дешавало да мушкарци излете из реда у ком су чекали и сами скоче у јаму, да не гледају како им убијају жене и дјецу и не дозволе џелатима да им ножем сијеку врат или их ударају мацолом.
Лука Барјашић је говорио и о овоме: „Сваке ноћи одводили смо по 200 људи везаних жицом до неких јама које су се налазиле на Велебиту. Испред јаме људе смо убијали чекићима или камама, а затим бацали у јаме. Када би имали читаву фамилију у затвору, најприје би поубијали дјецу, затим жену, а када би отац видио да су му дјеца и жена убијени, он би скочио жив у јаму. Укупно смо поубијали и бацили у јаме (Ступачиново, јама Бадањ, прим. аутора) око 2.700 људи, жена и дјеце. Неки дан смо их 1.200 одвели у Карлобаг, па у Оштарије. Кад смо их довели пред јаме – пусте жалости за њих. Али нитко није могао побјећи ни да је крила имао. Тукли смо их и млатили на сваки начин да би шпарали метке. Веће смо групе жицом заједно везали, оне прве на рубу потукли, тако да су цијелу групу повукли са собом. Неки су живи у јаму скакали. Јаме смо циментирали да који не би жив изишао…“[26]
Јерко Фратровић у свом исказу наводи: „Прије поласка с Пага на Велебит Вентура Баљак је за спроводнике 400 Срба заточеника одредио 23 усташе међу којима смо били ја, Дидулица Миле, Славко Баљак, Јандре Стрика, Бене Барић, Лука Барјашић, Јуре Дошен, Дујо Пасторчић, Живко Мариновић, Јерко Ковачевић, Роко Ковачевић, Иве Предован, Руди Цупић, Иван Цинкрета и други.[27]
Баљак је на броду заклао неке који су рекли да су болесни и да неће моћи ходати јер им је прије поласка речено да иду у други логор. Када смо дошли у Велебит, Вентура је доводио повезане два по два и још неки усташе и цивили који су клали пред јамом и бацили у јаму. Први је почео клати Вентура и нама показао како да ми кољемо и пијемо крв. Ми смо прилазили и клали по једнога, ја, Славко Баљак, Миле Дидулица, Јандре Стрика, Бене Барић, Лука Барјашић и други. На концу када смо се сви изредали, Вентура је узео мацу и уз помоћ других потукао што је још остало.“[28]
Фратровић је додао да је приликом овог масакра један заточеник успио побјећи. Међутим, о судбини тог човјека нисам успио ништа сазнати. Лука Барјашић је рекао да је током покоља о коме говори Јерко Фратровић сваки усташа морао пити крв жртве коју је заклао.[29]
Даље је описао како су свега десетак дана послије покоља ових 400 заточеника из логора извели још 400 Срба, повезали их, укрцали на брод, превезли до Карлобага, а онда их из Барић Драге пјешице одвели, уз батинање, на исто стратиште. И ових 400 људи је убијено под истим заповједништвом и од истих руку, ножевима и хицима из пушака, те бачено у понор јаме Бадањ. Описујући Вентуру Баљка, Лука каже: „Ја сматрам да није било човјека опаснијег од њега у Европи, јер је он звјерски људе клао, без милости. Кад би заточеници кукали при клању, он им је псовао матер, говорећи да им јебе матер православну и јеврејску… Било је грозно слушати како дјеца плачу и зову маму, а жене су кукале.“[30]
Барјашић описује и масовна звјерства која су починили на самом отоку, изводећи по 150 Срба и Јевреја, међу којима је било и жена и дјеце, и убијајући их на Фурнажи. „Укрцали смо православце на брод и одвезли их до неког залива а отуд пјешице до мјеста гдје смо их побили. У пратњи ишли смо нас обично 40-50. Кад смо дошли до јама које су биле ископане, наређено је да се сви спусте, њих обично по 40 у те јаме, а затим смо ми усташе добили наређење да уђемо и бајонетима их (повезане) избодемо. Спустили смо се сви усташе тако да нитко није остао ванка. Ја знам да сам убио са бајонетом у стомак два мушкарца. Тај посао трајао је свега око сат и пол и након тога дошли смо натраг у логор.“[31]
Барјашић и његови саучесници су монструозне злочине над српским и јеврејским народом описивали као „посао“!
Усташе су највећи масовни покољ на Пагу извели између 14. и 15. августа, као дар Великој Госпи, којој су се клањали с крвавим ножевима након што су усмртили 800 жена и дјеце. Пошто су обавили овај „посао“, како свједоче злочинац Лука Барјашић и очевидац Јаков Докозић, вратили су се у логор, с ножевима задјенутим за појас, и у весељу прославили Велику Госпу. Тог дана је 60 усташа, предвођених Франком Шљиваром, дошло у мјесто Паг, намјеравајући да заједно с представницима Хрватске сељачке заштите и грађанима учествују у процесији, да Госпин кип пронесу од сланоградске цркве до Пага. Како су у цркву ушли са оружјем и окрвављеним ножевима, настало је негодовање већине присутних становника. Усташе су међу мјештанима изазвали ужас и гађење, па се народ разишао одуставши од „параде“. Но, није изостало
одушевљење крвника, док су се са осмијехом на лицу хвалисали: „Било је ноћас крви поклали смо 800 комада те српске и јеврејске багаже.“[32]
„У овим покољима“, како свједоче Павле Ловрић и више Пажана „учествовали су домаћи дечки стари око 20 година те из околице Карлобага, Поличника, Височана, села код Нина, Барић Драге, појединих предјела Лике и неколико муслиманских усташа.“[33]
Миле Дидулица у својој изјави наводи да су два дана послије злочина извршеног на Велику Госпу Фране Шљивар и Вентура Баљак, који су обично стајали изнад јаме и контролисали обављање „посла“, послали десет усташа до мјеста на којем су поклали заточенике да провјере да ли је све добро прекривено земљом. „Са мном су ишли поред других Иван Алић и Лука Барјашић. Кад смо дошли на мјесто, видјели смо трагове крви. Набацали смо камење на земљу којом су били затрпани да се мање позна. Нашли смо једну ципелу и један женски ручни сат. Задржали смо се око три сата и по завршеном послу ја сам спавао под неком смреком, а Иван Алић и остали играли су карте. Затим смо пошли у логор на ручак.“[34]
Заиста је тешко дати било какав сувисли коментар о онима који убиства жена и дјеце сматрају својим послом.
Маја Марић, која је у Окружном суду Задар 1953. године пратила суђење овој седморици усташа, у чланку „Седам усташких кољача пред судом након 12 година“, објављеном у „Вјеснику у сриједу“ 10. јуна те године, поред осталог, запитала је јавност: „…Зар се из велебитских јама не чује ноћу хропац и јаук, зар то са пашких голети не цвиле поклана дјеца, не урличу избезумљене мајке? Зар то из тамнозелених дубина не зуре надули утопљеници? Зар не црвене старе мрље на крвљу натопљеној земљи, на одијелима и рукама убојица? О како се могло живјети с уморствима на души, међу гробовима жртава закланим властитим рукама, на мјесту злочина? Како се могло јести, пити, спавати? Тако се пита сваки нормалан човјек у коме има још нешто људскога. Тако је оптужене питао и предсједник Окружног суда у Задру друг Јосип Царевић кад се наслушао грозота. Оптуженима се није дизала коса на глави од сјећања, нити је за њих у томе било ишта ненормалнога. Приповједали су и причали с језовитом једноставношћу и једином тежњом да ‘извуку’ што мање, а прикрију што више, да се минималним признањима, колико толико, искупе, да спасу што се спасити даде.
Ниједан од оптужених не признаје више од једног уморства. Неки чак ни то. Сви су они само стражарили и чували затворенике. Сви су они морали клати и убијати, али то нису радили, него само једанпут, а онда су се само правили да раде. Сви су морали пљачкати, кундачити, пити крви, али они то нису могли. Плакали су, псовали Вентуру Баљка и Пивца Девчића, крволочне заповједнике логора, сакривали се изговарајући се боловима у трбуху. Могуће би човјек и повјеровао да искази нису тако контрадикторни. У тој гомили папира, записника, изјава и суочења више се не зна тко је кога убио и колико је убио. Све постаје црвено од крви, а патња недужног људског меса избија на видјело, ужасна у својој голотињи… А кад је већ ријеч о казни присјетих се Баљкова одговора помоћнику јавног тужиоца на питање ’Како је, Славко?’, ’Добро’, одговорио је Славко. И то је тачно. Добро је. Они могу спавати. Слијепо је око савјести.“
Власник кафане на Пагу, Иван Фестини, описао је пред Комисијом за ратне злочине многа злодјела усташа, наводећи и хвалисање Мартина Мараша Жицара о томе како је убијао жене и дјецу. „Живим женама резао сам дојке“, говорио је, додајући да је то „дивна ствар“ кад се човјек једном научи и навикне. Други усташа је приповиједао како је једној трудној жени распорио трбух и из њега извадио дијете, а друго, живо, ставио у утробу, а онда их све бацио у јаму. Фестини није могао вјеровати овим језивим причама, па се једно предвече својом барком прикрао близу Фурнаже и властитим очима сагледао страшну збиљу.
„На велику Госпу ујутро“, казује овај свједок, „нахрлили су у кавану многе усташе, међу њима и већ споменути Мартин Мараш Жицар, сви са траговима крви на одијелима, чизмама и рукама које су биле запрскане и земљом. Причали су међусобно и хвалисали се како су прије тога масакра мучили заточенике, тукли их и присиљавали да легну на бодљикаву жицу.“[35]
Језовит је исказ Јосипа Датковића из Барбата, усташе стражара у овом логору, који износи да су у само три дана убили 3.000 Срба и 600 Јевреја. Наводећи многе појединости, описао је како су недужна дјеца пружала руке и плачући молила: „Жандаре, молим те немој нас клати.“[36]
Свједок Орен Ружић Јегор је испричао: „Усташе би прозвале логораше да се спреме јер иду кућама. Укрцали би их, боље рећи побацали, у штиву брода, који би отпловио тек иза једног рта иза увале Слана гдје би људе искрцали. Намјерно су их искрцали на овом мјесту, гдје је, иначе на том пустом и сасвим кршевитом дијелу отока, ипак било нешто танког слоја земље. Ту би морали властитим рукама да копају јаме, гробове своје, у које би их површно закапали, са тек шачицом земље и којим каменом затрпали, након што су их претходно клали као најобичнију стоку.“[37] Ружић је на овом мјесту био дан послије покоља и видио леш једне жене, из чијег је распореног трбуха вирила глава дјетета. Видио је и одсечене дијелове тијела главе, руке, ноге и мртву дјецу поломљених удова. Био је и очевидац линчовања логораша који су под пратњом усташа одлазили по воду, боси по оштром камену.
Осим на Фурнажи, највећем стратишту, усташе су жртве убијали и у кругу логора, затим ван њега испод мјеста званог Теклић, на Точиљу, код пећине у Густа драги, код Горњих врата, званих Леша, у Горњој Слани, на равници под Широком главицом, у долу иза Мрких стијена у Равној драги, на горњој и доњој страни ове драге, на Малину код воде, на Дражици, у Заглави Метајне, на жалу под Заглавом.. Данас је немогуће утврдити гдје су све на овом дијелу отока расуте српске и јеврејске кости.
Иван Шуљић из Новаље је 24. марта 1945. године свједочио пред Окружном комисијом за ратне злочине за Хрватско приморје: „Срео сам усташу Ивана Бадурину,[38] сина Ловре из Луна, свећеника, у селу Кустићи на Пагу 15. августа 1941. који ми је причао како је клао. На питање како је то могао, рекао је: ’Најтеже је док се закољу три-четири човјека, а онда то иде као да пијеш’. Био је крвавих хлача и ножа. Рекао ми је да је заклао 180 људи.“[39]
Бадурина је том приликом испричао да су у другој половини јула у јаме код Башких Оштарија бацили 450 Срба доведених из логора Слана.[40]
Наведене изјаве самих починилаца показују да је убијање Срба и Јевреја у цијелом комплексу логора Јадовно извршавано углавном без употребе ватреног оружја: ножевима, батовима, разним другим предметима и бацањем живих у природне или ископане јаме. То потврђује и разговор између Јурја Рикера, котарског предстојника у Пагу, с неким Ивом Земљаром, у којем Рикер износи да је усташама било наређено, нарочито од средине јула, да при убијању не користе ватрено оружје, што они углавном ни до тада нису радили. Вјероватно је ово наређење услиједило управо у то вријеме зато што је становништво већ нешто сазнало о масовним убиствима Срба и Јевреја, па су надлежне власти, у намјери да заташкају злочине, забраниле употребу пушака и митраљеза, јер су се пуцњи приликом убијања заточеника чули врло далеко.[41]
У комплексу логора Јадовно су посебно мучене жене. Све облике психичке и физичке тортуре којима су их усташе подвргавали здрави људи никада неће моћи објаснити. Силовали су их пред њиховом властитом дјецом, мужевима, сестрама, мајкама; клали док су им дјеца била чврсто везана уз тијела, бацали у море и у велебитске поноре.
Жупник Јосо Фелициновић, који је послије рата осуђен на 12 година затвора као један од учесника у организацији логора Слана, у својим личним успоменама, писаним 15. јуна 1978, наводи да је у логор дошао други пут одмах након његове ликвидације (први пут је био када је логор изграђен, прим. аутора), прегледао га и међу отпацима „нашао два жалосна папира која свједоче о звјерском поступању са жртвама. У главној усташкој бараци нашао сам на зиду комадић картона на којем се водила евиденција са именима и датумима жена и дјевојака силованих у логору и од којих усташа… На плажи испод шумице, ближе села Метајна, у близини свјетионика, било је покопано у пијеску седам жена, а биле су ту убијене након што су силоване. У близини борића код села Метајна било је покопано више жена убијених након што су силоване. У главном јарку (Фурнажа, прим. аутора) била је трудна жена распореног трбуха из којег је вирила глава њезиног чеда. Друга мајка је држала два синчића у својим рукама, а била је ножем заклана од врата па све до доли. Једној младој жени биле су дојке потпуно одрезане оштрим оружјем, и тако даље.“[42]
Свједоци злочина су преживјели логораши, италијански војници, пастири, рибари, сељаци и саме усташе, који су своја злодјела са одушевљењем описивали по кућама и у гостионицама, пред судовима послије рата, чак и данас. Иако већ у поодмаклим годинама, неки од њих мирно говоре о свом искуству, трујући оне који стасавају, напајајући их идејом да људе друге нације или вјере треба уништити.
Постоји читав низ изјава рибара из времена непосредно послије рата, у којима они наводе да су на површини мора виђали плутајуће људске лешеве и мрежама извлачили поједине дијелове женске или дјечје одјеће, разне предмете који су припадали мртвима, па и дијелове тијела, чак и лубање.[43]
О размјерама и наказности злочина који су усташе починили у комплексу логора Јадовно над српским и јеврејским народом сазнајемо и из извјештаја италијанских војних санитараца, из изјава накланих и бачених у јаме, који су невјероватном случајношћу остали у животу, из описа људи који су присуствовали ископавању и спаљивању њихових тијела, и низа других свједочанстава. Павао Ловрић и Никола Цар, очевици при ископавању лешева на Пагу почетком септембра 1941, кажу да су јаме биле пуне људи, жена и дјеце, којима су руке биле жицом везане на леђима. Видјели су мајке и дјецу повезане заједно. „Према траговима на лешевима, закључили смо да су поубијани убодима ножа, ударцима кундака и камењем. Према изразима лиcа жртве су морале претрпјети страшне муке.“[44]
Павао Ловрић свједочи да су дјеца у јаме бацана углавном жива, јер на њиховим тијелима није било трагова убода, а некима су уста била отворена услијед дављења. Свједок Вилко Марковина, посматрајући лешеве нанесене на гомилу за спаљивање, уочио је да су били згрчени, а на њима су се видјели трагови дубоких рана од убода ножем, најчешће у трбух. То потврђује и свједок Иве Билић, који каже да је видио леш једне жене којој је трбух био распорен и из којега је вирило дијете, а друго је држала у рукама. „Било је много младих жена, голих, којима су биле груди одрезане и све су на себи имале трагова удараца заданих ножем као и тупим предметима, највише камењем.“[45] Овај свједок се готово онесвијестио пред призором лешева младића, студената, када су с њих помакли набацано камење: „Били су везаних руку и ногу, избодени ножевима и изударани камењем.“[46] У својој изјави Павао Ловрић износи и ово: „Видио сам распорен трбух једне жене из којег је вирила глава дјетета старог око 6 мјесеци, док јој је трбух био везан жицом, а само мало даље угледао сам леш мајке који је био везан за четворо дјеце од којих је једно дијете од муке зубима ухватило мајку изнад кољена за дебело месо и овако држећи је остало уз мајку.“[47]
Споменути жупник Јосо Фелициновић је у датој изјави овако коментарисао оно што је затекао у Сланој: „Згражао сам се над овим невјеројатно страшним, крвавим људским злочинима чије жртве сам видио својим властитим очима. Homo homini lupus. Згражали смо се у школи како је Каин убио Абела брата свога, али кад сам видио ове грозоте да је човјек овако звјерски клао на тисуће невине своје браће: мајке, дјевојке и дјецу, мислио сам да ћу полудјети.“[48]
* * *
Навео сам само неколико од многобројних примјера који говоре о мучењима и уморствима у комплексу логора Јадовно и Слана. На слиједећим страницама ће бити представљени искази малобројних заточеника који су успјели побјећи из логора, виђење страхота робијања и сусрета са смрћу неколицине мушкараца и жена који су се, иако неки тешко рањени, спасили из безданих јама. Они су будућим људима оставили изворна свједочанстава о усташким злочинима вршеним у прва четири мјесеца постојања НДХ.
[1] Изјава Јоце Његомира од 3. новембра 1944. године, Комисија за ратне злочине, ХАК, кут. Јадовно.
[2] Изјава учитељице Даринке Ајдуковић из Средње Горе од 23. јула 1942, Записник Ко- мисије за избјеглице и пресељенике, АЈ, фасц. 910.
[3] Записник од 23. фебруара 1943, АЈ, фасц. 910.
[4] Записник Окружне комисије за ратне злочине Окружног НОО Задар, бр. 788 од 22. марта 1945, ХА Задар.
[5] АЈ, фасц. 910.
[6] АЈ, фасц. 910.
[7] Изјава Милице Медић, Записник од марта 1942, АЈ, фасц. 910.
[8] АЈ, фасц. 11.
[9] Изјава Дмитра Обрадовића од 14. маја 1942, ХАК, кут. Јадовно.
[10] Изајава Милана Љуштине од 29. јула 1942. године, Злочиначке акције извршене од стране хрватских власти над црквеном хијерархијом и српским народом на тлу Државе Хрватске до 20. јула 1941, АЈ, фасц. 910 (италијански документи).
[11] Изјава Милана Трбојевића из Плашког од 7. августа 1944, АЈ.
[12] Исто.
[13] Изјаве Јове Обрадовића из Доњег Лапца и Боже Кртинића из села Круге, Записник од 2. јуна 1942, АЈ.
[14] АЈ, Злочиначке акције извршене од стране хрватских власти над црквеном хијерархијом и српским народом на тлу Државе Хрватске до 20. јула 1941.
[15] Изјава Проке Пејновића, ХАК, кут. Јадовно.
[16] Изјава Марка Ђурића, ХАК, кут. Јадовно.
[17] Детаљније о мучењу православних свештеника: Булајић Милан, н. д., 303-347.
[18] Изјава Мирјане Поповић од 6. фебруара 1942, ХАК, кут. Јадовно.
[19] Изјава Томе Радошевића од 8. августа 1945, АХ, ЗКРЗ -47944.
[20] ХА Задар, ф. Окружног суда Задар, Пресудом Окружног суда у Задру, изреченом 30. јуна 1953, осуђени су: Лука Барјашић на доживотну робију; Славко Баљак на смрт; Иван Кеврић на смрт; Јандре Стрика, Јерко Фратровић и Бене Барић на доживотну робију, али им је казна убрзо замјењена са 20 година затвора; Миле Дидулица на 20 година затвора. Врховни суд је потврдио пресуду 24. августа 1953. Славко Баљак је од 15. септембра 1944. до 5. децембра 1953. био у партизанима и у ЈНА. Јерко Фратровић је био у ЈНА од 30. маја 1945 до 1. јуна 1946. И Јандре Стрика је био у ЈНА. Сви су они до 1952. били запослени и живјели мирно, без гриже савјести.
[21] Записник од 2. октобра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[22] Записник од 23. маја 1953, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[23] Исто.
[24] Записник од 15. јануара 1953. и Записник о суочењу Јерка Фратровића и Јандре Стрике од 21. новембра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[25] Записник од 15. јула 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[26] Записник од 14. септембра 1951, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар; Марић Маја, Седам усташких кољача
[27] У документима се од тих „других“ често спомињу: Анте Никшић, Иван, Јуре и Миле Шикић, Божо Томљеновић, Павле Павичић, Иван Бадурина, Иван Буторац, Никола Лулић, Миле и Јосо Матек, Павао Девчић Пивац, Шиме Буквић, Мате Реља, Миле Кеврић, Иван Кеврић, Иве Кеврић Петров, Мате Јанић, Руди Цупач, Бене Жупчић, Јуре Банић, Милан и Анте Чачић, Јуре Прпић, Мате Прпић, Грга Томљеновић, Иван Томљеновић, Никола Томљеновић, Анте Милиновић, Мате Бркљачић, Иван Прпић, Мартин Крмпотић, Јуре Месић, Габре Девчић, Јандрија Бркљачић, Јосо Мажуран, Винко Барић, Миле Бркљачић, Иван М. Томљеновић, Анте Шикић, Стипе Шабан, Петар Левар, Милан Дошен из Дошен Дабра, Милан и Мато Дошен из Дошен Плане, затим Дошени из Дулибе: Фабијан, Иван I, Иван II, Јуре и Мато, надаље Никола Дошен, Мате Бачић, Јаков Прпић и Милан Бабурић из Ступачинова. АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2611/19-22, кут. 27; Пре- суда Окружног суда у Сушаку бр. 288 од 27. децембра 1945, ХА Ријека, Паг, 2207; Пресуда Окружног народног суда за Лику у Госпићу од 21. јануара 1946, ХАК, к. 264; Пресуда од 11. јуна 1945, к. 117; Пресуда Војног суда 11. корпусне војне области, Вијеће код Личке команде подручја, бр. 230, од 26. јуна 1945. и пресуда истог војног суда бр. 337, од 11. јула 1945. године.
[28] Записник са саслушања Јерка Фратровића од 23. септембра 1952, и записник од 29. сеп- тембра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар
[29] Записници од 25. септембра 1952. и 1. октобра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар.
[30] Записник од 15. јула 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар.
[31] Записник од 13. јула 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар.
[32] Марић Маја, н. д.
[33] Изјаве Павла Ловрића, Николе Цара, Томе Катрића, Томе Ловрића и других, ХА Ријека, Паг, кут. 2207.
[34] Записник од 2. октбра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[35] АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/16-45, кут. 12, Логор на отоку Пагу – покољи и мучења.
[36] Исто.
[37] Исто.
[38] Бадурина је касније психички оболио и био на лијечењу у Загребу, да би се 1945. нашао у јединицама 2. поморског обалског сектора.
[39] ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[40] Исто.
[41] АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/16-45. кут. 12, Свједок Фране Саболић.
[42] ХАК, кут. Јадовно.
[43] Изјава Ивана Лончарића, ХАК, кут. Јадовно.
[44] Изјаве Павла Ловрића и Николе Цара, ХАК, кут. Јадовно.
[45] Исто.
[46] Исто.
[47] Исто.
[48] ХАК, кут. Јадовно.
Упркос ригорозним мјерама које су усташе проводили у циљу осигурања логора Јадовно на Велебиту и логора Слана на отоку Пагу, у неколико случајева су појединци или мање групе заточеника покушали побјећи из жице и спасити се. Према расположивим изворима и сазнањима до којих сам дошао током рада, као и на основу изјава преживјелих, да се закључити да је постојала могућност бијега, и то из сваког логора у комплексу Јадовно, па и из самог Јадовна.
Појединци, па и групе, могли су побјећи већ током спровођења од мјеста хапшења до логора или путем ка стратишту. Просто је невјероватно да су тек групице усташа спроводиле по двјеста и више људи, који су послушно ишли на погубљење. Да је њих 50 или 100 јурнуло на њих, усташе не би могли све побити, барем би се дио заточеника спасио. Овако, ријетко је ко од Срба који су доспјели у логор или на стратиште остао у животу.
Данас се многи питају зашто се све дешавало управо тако без покушаја бијега или отпора. На ово питање би се могло одговорити ангажовањем више научних дисциплина. Међутим, досад се ниједна наука није овим позабавила. Тако ни ја не могу проникнути у разлоге покорности која је у то вријеме владала свешћу толиког броја сужања. Но, увјерен сам да је један од битних разлога тај што огромна већина људи похватаних у својим кућама, ноћу на спавању, дању за обједом, у цркви за вријеме молитве, у школи за вријеме извођења наставе, на радним мјестима, на улици, на њиви није осјећала никакву кривицу за било шта! Ти су људи уважавали нову државу и њене органе власти, сматрајући да и њени представници – усташе – говоре истину, те да их воде само на неко „преслушање“ и да ће се одмах вратити својим кућама. Тако су размишљали све вријеме – у часу хапшења, у затвору, у току транспортовања, при уласку у жицу. Чак ни кад су били доведени над само гротло јаме, многи нису могли вјеровати да их могу без суда и саслушања убити, знајући да никоме ни за шта нису били криви. Готово необјашњиво, али тако је било. Дешавало се да су многи очеви одвраћали синове од бијега кад би наслутили њихову намјеру, страхујући од могућих репресалија над остатком породице. Тако су и они најодважнији, да својима не би нанијели зло, остајали заточени, били злостављани и извођени на губилишта, једнако мислећи да их невине неће побити. Људи се трпјели увреде, понижавања, мучења, глад, жеђ, све вријеме се надајући да ће ипак остати живи.
Но, неки појединци су успјели побјећи усташама већ при самом хапшењу, или док су их одводили, затварали, транспортовали, па и из самих логора, неки су се чак извукли и из безданих јама. Готово са сваког масовног стратишта се понеко успио спасити, те у своје крајеве донијети вијести о свирепости усташа, о њиховим злочинима над српским народом. И данас, 50 година послије, још увијек има преживјелих, који су највјеродостојнији свједоци геноцида над српским и јеврејским народом током постојања правно наказне Независне Државе Хрватске. Захваљујући томе што су се појединци живи ишчупали из усташких канџи, спашено је на хиљаде других невиних живота, јер људи више нису вјеровали злочиначкој власти.
Бијег из комплекса логора Јадовно покушало је 17 заточених Срба. Успјели су само: Серђо Пољак из села Шибуљине, о којем је већ било ријечи, Бранко Цетина из села Врепца код Госпића, Сава Зороја и Мане Чанак из села Кузмановаче код Широке Куле, Богдан Лемајић из села Смиљана код Госпића, Радослав Грубор из Турбета, котар Травник, и још тројица, чија имена нисам успио сазнати.
Богдан Лемајић је умакао усташком ножу над Шарановом јамом, послије чега се вратио у своје село и успјешно се скривао кратко вријеме. Међутим, 2. августа је тог стаситог и храброг младића, иначе рањеног у бијегу, затукао усташа Фрањо Девчић, који је с другим усташама учествовао у масовном покољу Срба у Смиљану и Смиљанском Пољу.[1]
Сава Зороја, који је 1. јула успио побјећи из логора Јадовно, погинуо је у борби против фашиста у Народноослободилачкој војсци 1943. године.
Записе о злом времену и масовним уморствима Срба у логору Јадовно оставили су Мане Чанак, Бранко Цетина и Радослав Грубор.
Споменути Серђо Пољак је један од ријетких који се већ у моменту хапшења одлучио на бијег. Иако рањен, успио је изаћи из јаме и побјећи. Било је то маја мјесеца. У јулу су четворица храбрих младића успјели пресјећи логорску жицу, но усташе су их примјетили и побили. Бијег је 1. јула успио Бранку Цетини и његовом другу Сави Зороји.
Данас је Бранко једини живи свједок ужаса у Јадовну. Он ми је 17. јуна 1990. године, управо на мјесту самог логора на Велебиту, приповиједао цијелу историју свог сужњевања хапшење, затварање, одвођење у госпићки затвор, транспортовање у Јадовно, на концу бијег из логора.
„Прије почетка рата, у марту 1941, вратио сам се у родно село Вребац из Госпића гдје сам завршио пекарски занат и до окупације нисам радио. Петнаест дана послије капитулације Краљевине Југаславије усташе су у мом селу оформили усташки стан. У село је дошло око 20 усташа и смјестило се у Соколски дом. Сељанима су наредили да им сваки дан доносе храну. Првих дана су патрорирали кроз село, осматрали и упознавали људе. Послије тога почели су хапсити. Ухапсили су једну групу од 20 младих људи од 22-30 година. Хапшења је било већ по капитулацији, а и прије како су се након расула људи враћали кућама. Младићи су затворени у подрум куће Саве Драгосавца, гдје су уредили затвор. Кућа је била већа и имала је подрум. Два дана су их хапсили и сакупљали, а затим је дошао камион из Госпића, предвече су их потоварили и одвезли у правцу Госпића. Међутим, нису одвежени у Госпић него лијево, према Метку, а побијени су у Медачкој плантажи (борова шума). О њима није било никаквог трага ни гласа. Родбина их је тражила у казнионици у Госпићу, али тамо нису доведени. Послије мјесец дана случајно је откривено да су побијени у Плантажи, јер су били плитко закопани и неки који су туда пролазили, осјетили су јак мирис и пронашли их.
Послије тога похапсили су још неколико људи из Врепца, Завођа и Павловца (засеоци). Мене су ухапсили у Врепцу заједно са још четворицом мјештана: Мандарић Милом, Вучковић Милом, Зороја Савом и Стоисављевић Петром – Пејом. Ухапсили су ме пред трговином мјешовите робе прије подне. Већ тада је Мандарић био ухапшен, а поподне су доведена друга тројица.
У том подруму смо остали седам дана. Подрум је био празна просторија 4х5 метара са неким даскама у ћошку. Храну смо свакодневно добијали од куће. Милу Мандарића су пустили вјероватно на интервенцију његовог оца који се добро познавао са Томашом Жупаном, усташким повјереником, а шта му је за то дао, нико не зна. Из подрума смо горе могли чути разговор породице Драгосавац. Усташе су код њих често свраћале. Испред врата је био један стражар, а ноћу два. Мислили смо да ћемо успјети развалити решетке на прозору и побјећи. У ту сврху нам је сестра Саве Зороје донијела клијешта, али нисмо успјели. Та клијешта смо понијели собом касније и успут бацили.
Седми дан су нас потоварили у запрежна кола и одвели у казнионицу у Госпић. До Госпића смо путовали око 1 сат.
Кад смо дошли у казнионицу, евидентирали су нас и први дан ставили заједно у једну ћелију у којој је било још 8-10 затвореника из околице Личког Петровог Села и Бихаћа, а међу њима је био Стјепан Кучиш. Ако је жив, требало би да је у Загребу. У затвору смо провели 14 дана. Први дан над нама није било насиља.
Сутрадан предвече смо пребачени у ћелију у којој је било још 20-ак људи, али се могло некако. Касније су довели још и набили нас једног до другог, тако да смо једва стајали један уз другог. За вријеме боравка у затвору давали су нам једном дневно храну, а то је било парче хљеба и мало чорбе од пасуља. Други дан су нас извели у шетњу у двориште казнионице. Тада су нас тукли чиме су стигли. Имали су дрвене палице од пола метра којим су тукли као и рукама и ногама. Разлога да нас туку није било, већ се тражио повод да почну тући једнога па онда све одреда. Кривице није било. Једини разлог је био што смо Срби. Често су нас вријеђали национално, говорећи да смо српске псине, четници итд. Усташе су скоро сваку вече долазиле у ћелије и тукли затворенике. Док су нас тукли, ударали су у дворишту у неке металне предмете настојећи прикрити јауке затвореника. Често су долазили пијани и редом су тукли кога би дограбили чим би отворили ћелију, па смо се тискали што даље од врата ћелије. Од оних који су долазили да нас туку никога нисам познавао.
Затвор се пунио сваког дана и људи су свако вече одвожени у непознатом правцу. Приликом утовара чуле су се псовке и галама. У затвору су били углавном мушкарци. Жена тад није било, нити сам их видио у затвору. То је било између 15. и 20. јуна кад сам дошао у затвор, а из њега су нас одвезли 27. јуна 1941. Једно јутро су нас истјерали из ћелија, постројили у дворишту, потоварили у један аутобус и два камиона и одвезли до села Трновац. Приликом утовара питао сам возача Луку Полића, кога сам познавао, куд нас вози. Он је окренуо главу од мене и више ништа га нисам питао.
У Трновцу су нас искрцали, повезали два и два жицом и спојни ланац ставили између нас. У првој тури нас је било око 120. Ту смо чекали око два сата док су довезли још једну групу. Они су већ били везани и ту су додали само спојни ланац за њих. Њих је било отприлике колико и нас. Продужили смо пјешице заједно преко села Јадовно према логору ’Јадовно’ у Велебиту. Након пјешачења од 2,5-3 сата стигли смо у логор. На улазу у логор дочекала су нас двојица усташа који су нас одвезивали, један је пописивао, а читав рад је контролисао управник логора Руде Риц. У логору су нам одредили реон гдје ћемо бити. У логору смо затекли око 500 Јевреја и Срба који су прије нас ту доведени и радили су на ограђивању логора жицом и рашчишћавању терена унутар логора. Тај дан нисмо добили ништа за јело, а сутрадан ујутро смо сваки добили комад дрвета и неколико сјекира да би дрво издубили и од њега направили корито у које смо касније примали храну и воду. За храну смо углавном добијали кукурузну кашу једном дневно, воду такођер, а хљеба није било. Воде за одржавање хигијене није било. Спавали смо на земљи под ведрим небом. Углавном смо се прибијали један уз другог да би издржали хладне велебитске ноћи. Нужду смо вршили унутар логора у једном ћошку. Ухапшен сам у сакоу, панталонама и ципелама. Осигурање је било састављено од усташа и домобрана. То је било 27. јуна 1941. године ујутро.
Улаз у логор је био отприлике три метра ширине, ту је био стражар и капија. Горе лијево од улаза су биле двије бараке у којима су боравиле усташе и управник логора Руде Риц. Ту су се хранили, спавали и разводили стражу око логора. На платоу ван је била једна надстрешница гдје се кувало за логораше, а вјероватно и за усташе. То је била сјеница покривена грањем и окрајцима од дасака. Уносили су казан у логор и ту смо примали храну. Мало даље је била једна осматрачница око три метра у висину и ту је био стално стражар с пушкомитраљезом.
Било нам је забрањено да прилазимо жици ближе од три метра. На то су нас упозорили да ће сваки који приђе ближе, бити убијен. Нужник је био близу стијена. Ископана је рупа и постављено пар дрваца и ту се вршила нужда. Кад смо дошли, ту је био камен и ми смо га чистили и слагали га на гомиле около. Узвишење на средини логора које је сада, није постојало кад сам ја био. Чујем да су ту побијени Срби и закопани. Ово би требало отворити и испитати. Вјерујем да су ту кости.
Предвечер, другог дана мог боравка у логору, усташе су прозвале око 30 људи, подијелили их у мање групе од 8-10 и под пратњом двојице-тројице усташа одвели их стазом којом смо доведени. У групи прозваних био је један човјек из Перушића, стар око 30 година, плав, средњег раста, који је причао да ће га пустити јер са неким има везе. Имена му не знам пошто смо се плашили с њим упознати, сумњајући да је провокатор. Након сат до сат и по времена чула се пуцњава, али из западног правца од логора, негдје из смјера скретања шумског пута улијево (гдје су нас скренули на стазу којом смо стигли у логор). Недуго послије престанка пуцњаве усташе су се вратили. Што је било са оним људима које су отпратили, да ли су их побиле или пустиле, ја заиста не знам.
Мада је свима заточеницима било јасно да их врло вјероватно чека смрт, нико се није одлучивао ни на појединачан, ни на организован отпор, на обрачун са шачицом усташких стражара и на организован бијег. Разговор између појединих група логораша, па чак и међусобни су били забрањени. Уколико би усташа видио да разговарамо нас двојица или тројица, одмах је викао да прекинемо. Једино кад смо одмарали један уз другога онда смо могли шаптати, договарати се и разговарати. У том разговору смо, кад смо видјели да ће нас овдје побити, ја и Сава Зороја одлучили да бјежимо.
Сваки пут кад би усташе формирале групу логораша за сјечу дрва, ја и Сава гурали смо се што ближе како бисмо успјели изаћи ван логора. Трећег дана ја сам се угурао у групу, али пошто није успио Сава, и ја сам се повукао из групе међу логораше. Тога дана логор је посјетио велики жупан Лике и Гацке Јурица Фрковић с још двојицом усташа и једном женом. Сви четворо били су у усташкој униформи, а у пратњи Руде Рица, који им је нешто објашњавао, прошетали су логором. До улаза у логор с њима су дошла још двојица усташа и ту остали у разговору са стражаром.
У једном тренутку док су ови шетали логором, нешто су застали и Сава их је замолио да му даду цигарету, па је један усташа извукао цигарету и бацио му је онако цинички. Тко су биле ове усташе са Јурицом Фрковићем, не знам, а и лик сам им слабо запамтио, осим што се сјећам да је она жена, која је била такођер у усташкој униформи, била средњег раста и широке главе.
Четвртог дана мог боравка у логору ујутро су усташе поименично прозвале групу људи и као ону претходно невезане, под пратњом, некуда одвели. Да ли су их касније изван логора везале и шта је с њима било, мени није познато. За вријеме док сам био заточеник у логору ’Јадовно’, у њему није било жена и дјеце.
Тог четвртог дана, тј. 1. јула, Сава и ја успјели смо да се угурамо у групу која је одређена за сјечу дрва. Повелу су нас на источну страну логора и дали свакој двојици по једну сјекиру па смо на смјену сјекли. Чувала су нас двојица наоружаних усташа, а у непосредној близини био је и стражар, који је са те стране објезбеђивао логор. Оборили смо једно дрво и почели кресати гране. Усташе су у том часу нешто причали и припаљивали цигарете, а пошто нас је крошња обореног дрвета заклањала од њихових погледа, бацили смо сјекире и дали се у бијег. Било је негдје око десет сати прије подне. Трчећи кроз шуму и бујад прешли смо око 300 метара, а да стражари нису примјетили да нас нема. Тек тада смо чули иза себе велику галаму и пуцњаву на што смо убрзали трчање да се што више удаљимо од логора.
Након једног сата трчања кроз шуму застали смо, оријентисали се и кренули у правцу врха Велебита и Карлобага. На врх Велебита избили смо око 12 сати. Одатле смо уочили пут којим смо дошли у логор и село Јадовно. Тако смо се поново оријентисали. Тражили смо воду пошто смо били јако жедни и кад је нигдје нисмо нашли, гризли смо лист да бар мало ублажимо жеђ. Спуштали смо се низ Велебит, ка селу Трновцу. Испред Трновца примјетили смо један извор и наизмјенично, у пар наврата, попили по мало воде, поквасили лице и у шуми се мало одморили. Било је око три или четири сата послије подне.
Пошто смо морали обићи Трновац и прећи доста дуг пут до Дивосела, наставили смо да се крећемо доњим рубом шуме, осматрајући села. Идући тако шумом наишли смо на старијег мушкарца и млађу жену који су сакупљали суви лист. Ми смо се уплашили њих, а они нас. Жена је почела дозивати човјека па смо побјегли у правцу Брушана. У први сумрак прешли смо преко бара између Личког Новог и Велебита и негдје касно у ноћ дошли у Дивосело, у кућу Јанка Рајчевића. Испричали смо му тко смо и откуда, па смо га замолили да нам даде нешто за јести и пусти нас да одспавамо код њега неколико сати, до пред зору. Јанко и његова мајка дали су нам јести, а затим нас је он повео на шталу гдје смо спавали док нас није разбудио у прво свануће, а онда нам је дао доручак, након чега смо продужили у правцу Рибника. Како је била магла испод села Орница, наишли смо на кућу Паге Циганина, усташе. Од његових паса бранили смо се камењем. У том моменту Паго је изишао из куће псујући нас, а кад је видио да смо се дали у бијег, опалио је неколико метака за нама.
Кад се магла подигла, затекли смо се на простору између Билаја и Рибника. Испред нас се испријечила ријека Лика. Препливали смо је и избили на цесту, за тренутак сачекали док су прошли италијански камиони, а потом је претрчали. Остало нам је да пређемо жељезничку пругу, али смо се већ били мало опустили, успорили ход и разговарали. Одједном је међу нас с леђа упао један вакман (жељезнички стражар, прим. аутора) на бициклу. Не силазећи с бицикла питао нас је тко смо и затражио од нас исправе. Сава се у том моменту брзо снашао и из окрета ударио га шаком у главу, тако да се овај одмах стровалио на земљу, заједно с бициклом. Покушали смо да му отмемо пиштољ. Одједном зачула се велика галама и кад смо се осврнули у том правцу, видјели смо групу сељака из Билаја која је пошла на косидбу. Поново смо побјегли и у врло кратком времену претрчали пругу. Тек кад смо се удаљили од ње километар-два, легли смо да осмотримо што се дешава иза нас. Сељаци су и даље били у гомили око вакмана, али нитко није трчао за нама. Ту смо се Сава и ја растали уз договор да се сутрадан нађемо у планини на Чардаку. Сава је кренуо десно према Павловцу, а ја право у Вребац.
Знао сам да би ми било опасно отићи у село па сам на прилазу села замолио једну дјевојку, која је ту чувала стадо, да ми донесе нешто хране. Дјевојка је отишла и ускоро ми је њезина мајка донијела јело. Док се она чудила откуд сам ја ту, јер је знала да су ме одвеле усташе, у селу се зачуо звук камиона, а убрзо и пуцњава око моје куће. Наиме, усташе су убијале псе што су лајали на њих. Одмах сам схватио да су подигли потјеру за мном, па сам овим двјема рекао да ником живом не говоре да су ме видјеле, а ја сам побјегао ка ријеци Јадови гдје сам се склонио у један жбун и тако провео дан. Током ноћи сам се пребацио у планину. Усташе су опколиле моју кућу и држали засједу пуних 10 дана. Читаво то вријеме мојим трима сестрама и баки нису дозвољавали да се удаљавају из куће.
До почетка устанка Сава и ја смо се сакривали у планини, а усташе су расписали потјерницу за нама и понудили високу награду у Врепцу ономе тко нас ухвати или убије.
Био сам бјегунац од оног дана откад сам побјегао са стратишта и од тад сам у шуми. Кад је у мом селу спреман устанак и напад на усташе 1/2. августа 1941. тад сам ступио и ја заједно с осталим устаницима у борбу и био сам у 1. батаљону Велебит који је формиран на терену Вребац, Завође, Могорић, Медак итд. Тада сам имао 18 година.
До формирања Треће бригаде 6. личке дивизије ‘Никола Тесла’, септембра 1942, био сам у Личком партизанском одреду. У редовима 6. дивизије борио сам се против фашизма и зла по Лици, Кордуну, Горском котару, Далмацији, Босни и Србији.
У Србији, код Ужичке Пожеге, био сам рањен, сломљена ми је нога. Отишао сам у партизанску болницу у Пљевља. Из те болнице сам пребачен, јер ми се нога загнојила због пребијене кости, у Београд, у децембру 1944. гдје сам оперисан. Касније сам био комесар болнице 3. армије у Ковину. На тој дужности ме затекло ослобођење, односно капитулација фашистичке Њемачке и квислиншке Независне Државе Хрватске.
Сва ова збивања посљедњих година и мјесеци много су ме разочарала. Осјећам се превареним и изневјереним. Преварен сам прије свега од руководства моје Партије која је дозволила да је дошло до овог стања и води ову ситуацију ка једном новом крвопролићу какво је било 1941, што је врло жалосно, тужно и срамотно. Сви морамо радити и настојати да се то спријечи и да обезбиједимо миран живот јер недао Бог рата никоме, то зна онај који га је искусио.“[2] Овим ријечима је завршио своје казивање некадашњи логораш и ратник Бранко Цетина.
Само пет дана послије њега, 6. јула, побјегао је Мане Чанак. Он је већ другог дана по довођењу у жицу логора Јадовно био укључен у групу која је сакупљала гране и бујад око логора и ту прилику је вјешто искористио и побјегао. Његову изјаву[3] преносим у цијелости: „Слом и капитулација Краљевине Југославије затекла ме је на одслужењу војног рока у Шибенику. Пет дана након тога некако сам успио доћи кући у Кузмановачу. Одмах сам сазнао да је успостављена усташка власт, да усташе патролирају по селима, хапсе људе и да су већ у Широкој Кули ухапсили око 10 људи. Осам до десет дана након мог доласка у моју кућу долазе тројица усташа: Миле Рукавина Баћак, Иван Обућина Мушлија и неки Никола из Перушића, презиме му нисам знао. Тражили су да им предам оружје и војну опрему. Оружје нисам имао, а војну униформу им нисам хтио предати. Претресли су кућу и нашли војничке ципеле и двије кошуље. Мене су свезали жицом и повели, а нађене ствари понио је један од њих. Моја супруга, која је лежала у постељи послије порода, устала је и кренула за нама кукајући и молећи их да ме пусте, јер смо тада имали троје мале дјеце. Водили су ме тако свезаног око два километра, а жена је стално ишла за нама и кукајући преклињала их да ме пусте. Наједном су застали одвезали ме и пустили. Са супругом сам се вратио кући. Недуго послије тога у мом селу ухапсили су још пет људи и такођер их брзо пустили, а касније сам схватио да им је то била тактика како људи не би бјежали од куће као и то да су тројица од ове петорице дали већу суму новца за свој откуп.
На Видовдан, 28. јуна 1941. године, пошао сам косити свом комшији Станиши Човићу. Са мном је ишао и Илија Вујновић Брација. Срели су нас усташе Миле Рукавина и Иван Обућина и ухапсили. Нису нас везали већ су нам рекли да смо ухапшени и да нас спроводе у Јањче. Упитали смо их зашто нас воде у Јањче, удаљено око 50 км, кад имају ближе усташке власти у Перушићу. Сјећам се да нам је тада Миле Рукавина рекао да бисмо се у Перушићу лоше провели, а да ће нас из Јањче већ сутрадан пустити кући. Јако сам се уплашио јер сам раније чуо да тамо има један бездан у који усташе бацају људе.
У Јањчи усташе су нас затворили у подрум жандармеријске станице у ком је било тридесетак људи: Борчића, Узелаца (5), Пејновића, Штакића и других чијих се презимена не сјећам. Међу затвореним био је и један човјек са Кордуна кога су усташе ухапсили негдје на путу. Након 6-7 сати у подрум је ушло неколико усташа који су нас повезали ланцима, извели из подрума и потоварили у камион који је дошао из Госпића. Пратила су нас тројица усташа наредивши нам да легнемо у камиону.
Тако су нас допремили у двориште казнионице у Госпићу, а затим затворили у потпуно празну ћелију на другом кату. Приликом затварања евидентирали су нас у неку књигу. У ћелију нису више никога доводили. У њој смо провели око 16 дана. За то вријеме само су нас један дан извели у двориште казнионице у шетњу. У ћелију су сваку вечер око 7 сати долазила двојица усташа, стари око 25 година и тукли нас кундацима и другим предметима који су им се нашли при руци.
Негдје седамнаестог дана боравка у казнионици извели су нас у двориште у ком се налазило 200 до 250 људи. Ту сам видио неколико познаника из Врепца: Бранка Цетину, Саву Зороју, морнаричког поднаредника Ђекића из Дивосела, Јову Влаисављевића, Милу Вучковића, Глишу Новковића и још неке друге чијих се имена више не сјећам.
Усташе су нам наредили да извучемо каишеве из хлача, а тко је имао боље ципеле, или неки бољи комад одјеће, такођер је морао скинути. За то вријеме са прозора казнионице гледали су нас Италијани и бацали нам неке мале крушке. Ту у дворишту одвојили су једну групу од 30 до 40 људи, међу којима сам био и ја, невезане утоварили у један мањи аутобус и прозвали нас из оне књиге у које су нас уписали приликом затварања. Довезли су нас у село Трновац и истоварили испред трговине, подно једног узвишења на којем је била црква. По изласку из аутобуса усташе су нас везали ланцима за руке, двојицу по двојицу, и задржали нас тако док читаву преосталу групу из дворишта казнионице нису ту допремили, поменутим аутобусом и неким мањим камионима. Везане два по два повели су нас око 13 сати цестом на Велебит. Наишли смо на један извор (негдје близу Јадовна) и усташе су нам дозволили да онако везани пијемо воду, пошто колона није била везана и уздуж. Са мном је био везан Глишо Новковић, родом из неког села код Студенаца.
Пред логор ‘Јадовно’ смо неком шумском стазом стигли у предвечерје. Читаву колону пратила је стража од пет наоружаних усташа у официрским униформама Југословенске војске. Један од те петорице био је Паве из Брушана (или околице) који је био са мном на одслужењу војног рока, али му нисам знао презиме нити сам му се смио јавити јер сам био уплашен кад сам видио куда нас воде.
Везане увели су нас кроз један ужи отвор у жици којом је био ограђен логор и одријешили нас. Ту нам је командант логора Руде Риц одржао говор. Да се он тако звао, рекао ми је Глишо Новковић, као и то да је прије рата био учитељ у Подлапачи. Рекао нам је да се у прво вријеме за јело послужимо порцијама логораша које смо ту затекли и да направимо лежајеве од маховине и лишћа у виду ’сова’.
Логораши, које смо затекли, имали су нека дрвена корита из којих су јели, а Јевреји неке лименке и лаворе. У логору сам поново сусрео неколико познатих људи, међу којима и Бранка Цетину из Врепца. Мене је препознао један усташа којег сам упознао прије рата на пијаци у Госпићу. Пришао ми је и упутао откуда сам, а када сам му рекао, онда ме ударио неколико пута кундаком. Било је ту људи из разних крајева, чак из Босне од Бугојна, Петровца и Крупе. Сјећам се и једне скупине Далматинаца (негдје око 200 људи) одјевених у некаква плава радничка одијела. Њима није смио нико прилазити, а имали су, колико сам могао примјетити, и неки посебан третман и праве порције за јело.
Логор се налазио у некој мањој ували и био је ограђен бодљикавом жицом висине око 2,5 метра. Тога дана усташе су довели и неке људе, који нису били логораши, да поправљају и учвршћују оградну бодљикаву жицу. На средини логора налазила се једна вртача око које су логораши навозили земљу. Вртача је служила као заходска јама за логораше.
Око логора била је постављена стража, састављена од наоружаних усташа, распоређених тако да је отприлике на сваких десет метара био један стражар, а укупно их је могло бити нешто више од једног вода. Стража је била распоређена изван логорске жице. На самом улазу у логор била су два стражара, а са сваке стране била је постављена слика Анте Павелића. Недалеко од улаза била је нека надстрешница, покривена лимом, у којој би одмарала смјена страже. Недалеко од ње биле су двије дрвене бараке: у једној је била канцеларија Руде Рица, а у другој су спавали усташе. Како и гдје су се усташе хранили, није ми познато, а ми логораши кухали смо некакву храну (или боље рећи, воду од пасуља) у самом логору, недалеко оградне жице.
Док сам био у логору, усташе су изводили скупине од 20 до 30 логораша да сакупљају грање и маховину од чега би у логору правили ’сове’ за спавање. Ове групе увијек су пратила по двојица наоружаних усташа.
Истога дана, кад су довели моју групу у логор, навечер сам са још 11 ишао са неким казанима по воду. Пратила су нас двојица наоружаних усташа, а кад смо стигли до извора, тамо су нас тукли и при повратку у логор тјерали да пјевамо четнике и комунистичке пјесме. Сјећам се да су тада усташе натјерали Саву Зороју из Врепца да пјева: ‘Павелићу, живила ти рука, што ти уби српскога хајдука’.
Другог дана сам, у групи од око 30 људи, три пута излазио из логора на сакупљање грања и маховине, а стално су нас пратила двојица усташа. Када смо се трећи пут враћали у логор, 20 до 30 метара од улаза, ја сам се одлучио да побјегнем. Скочио сам у страну, прескочио неку камену плочу и потрчао. Један од усташа испалио је два метка за мном. Наставио сам да трчим у правцу запада и избио на највишу чуку Велебита, одакле сам угледао море и закључио да се налазим негдје источно од Карлобага. На томе предјелу није било шуме па сам се мало повратио натраг, а затим кренуо кроз шуму и изашао негдје између Трновца и Пазаришта. Приближавао сам се једној кући и чуо разговор мужа и жене, коју је он звао Луја. Нисам им се јављао, већ сам се поново оријентирао према брду Оштра, прешао преко бара и три пута преко неке воде која је јако вијугала. На барама сам наишао на неки тор и, пошто је већ била близу ноћ, а и киша је падала, увукао сам се у кућицу за пса и у њој заспао.
Пред зору пробудио ме разговор неких људи који су са сјекирама ишли у правцу шуме. По њиховом разговору закључио сам да су Срби и да сам негдје близу Дивосела. Људима се нисам јављао, већ сам дошао до неке куће пред којом је стајала једна женска. Питао сам је како ћу најлакше стићи у Почитељ. Она ми је показала пут. У Почитељу је била удата моја сестра. Стигао сам код ње и она ми је дала опутаре да обујем. Убрзо је у кућу ушла њена кћерка и рекла да су усташе дошли у село. Она ме извела из села у њиве гдје је косио њен отац, а он ми је показао пут за Вребац. Када сам прешао пругу, наишао сам на Дану Драгосавца који ми је показао правац за Кузмановачу. Негдје пред ноћ дошао сам кући, најео се, узео ћебе и отишао у шуму гдје сам се скривао до устанка.“
Радослав Грубор тада ученик III разреда трговачке академије, рођен у Турбету, срез Травник, у свој дневник је записао како је 5. априла 1941. из Сарајева дошао у своје село, а већ 8. маја су га његове комшије, усташе Перо Скочибушић, Никола Божић и Јозо Цезнер ухапсили и у ланцима спровели у Травник. Повезали су га с једним Ромом и тукли га кундацима и ногама.
У Травнику су га ослободили Перо Шабан и Руждић, судски приправник, и дали му пропусницу с којом је отишао у Сарајево. Ту је 30. маја поновно ухапшен, заједно са својим другом Ратомиром Соколовићем, и затворен у Оружничку станицу у Турбету. Док су их тукли, усташе су им поручивали: „Заборавите да сте Срби“. Спровели су их у травнички Окружни затвор, одакле су 2. јуна, по наредби Пере Шабана, ослобођени и пуштени кући.
Њиховог заштитника, Перу Шабана, који је помагао Србима и спашавао их од смрти, усташе су ухапсили 3. јуна. Након неколико дана, 12. јуна, Грубор је трећи пут ухапшен, са још 48 Срба из свог села. Сви су камионом одвезени у Травник, у затвор Среског суда, у којем су били с још 30 Срба из Травника. Док су усташе изводили заточенике и убијали их у околини Травника, Грубор и Соколовић су искористили несмотреност кључара затвора Алије и побјегли и преко високог дворишног зида. Бјежали су у правцу планине Влашић и 17. јуна избили на пут према Бањалуци, намјеравајући да стигну у Босански Петровац, родно мјесто Ратомира Соколовића, у којем су живјели Груборови стричеви. У Босански Петровац су приспјели 22. јула. У то вријеме су у граду били Италијани, па усташе нису смјели хапсити Србе. Међутим, италијанска војска се 26. јула повукла, и тада почињу звјерства усташа у Петровцу и околним српским мјестима.
Како Грубор пише, усташе 1. августа „хапсе моје стричеве код којих смо се налазили мој друг Ратомир Соколовић и ја. С њима хапсе и нас. Одвајају мушкарце на једну страну а женске на другу. Све женске убацују у једну кућу, коју су потпалили. Из пламена се чуо језив врисак мојих стрина и родица. Ми мушкарци били смо за то вријеме везани и нисмо могли ништа учинити. Затворили су нас у зграду основне школе од куда су усташе изводили Србе појединачно пред среско начелништво и клали.“[4]
Сљедећег дана је младић гледао како усташе изводе његове стричеве и кољу их – Вида, Стеву, Милу, Илију, Владу, Николу, Вида млађег и Ђуру Грубора. Касније је записао: „Пошто су их све убили, усташе су набацали у једна кола њихове лешеве и одвезли их у непознатом правцу. Послије тога усташе су из школе почели и нас младиће да изводе напоље.“[5]
Њих су потрпали у три камиона и повезли их пут Госпића, гдје су стигли 5. августа. Грубор у свој дневник даље биљежи: „Стижемо неких 15 км пред Госпић гдје се налази логор за Србе. Логор је подигнут на једној пустари на Велебиту. Са свих страна логор је ограђен бодљикавом жицом. У логору је била непрегледна маса Срба. У једном куту логора налази се усташки стан.
Шестог августа 1941. дознајемо да усташе сваког јутра у рану зору одводе из логора Србе на неку Рисову греду и тамо их кољу. Тога дана упознао сам се са новим друговима. Међу њима било је Херцеговаца, Босанаца, Славонаца и Личана.
Дванаестог августа 1941. усташе су почеле извлачити на клање Србе са наше стране логора. Брзо сам размишљао о томе да би се нешто требало предузети, да би спасио свој живот, јер ме већ другог дана ујутро може усташка рука покосити. Нас 12 другова у логору скујемо план, да се бјегством из логора спасимо. Остварењу нашег плана погодовала је околност што су усташе имале у свом стану неку прославу па је услијед тога била слабија стража око логора.
Око 12 сати ноћу у савршеном трку нас дванаесторица омладинаца почели смо да се пребацујемо преко бодљикавих жица логорске ограде. Пребацивање преко ових жица било је врло тешко и мучно. Оштрице жица забадале су се сваком од нас у тијело, али смо сви мушки трпили и ниједан од нас није јаукнуо. Мој друг Соколовић Ратомир запетљао се у жице у самом почетку прелажења у толикој мјери да се није могао из жица извући. У то је почео усташа, који је био недалеко од тог мјеста на стражи, пуцати и тако је било прелажење преко жице за мога друга Ратомира сасвим онемогућено. С друге стране жице ја сам пришао томе месту у намери да другу помогнем, ал ме је у моменту, када је усташа пуцао, гурнуо и опоменуо један други омладинац да бежим, па сам се тако са осталима дао у бег пут шуме која је за нас у овој ситуацији била једини заштитник. Мој друг Соколовић Ратомир, на жалост, остао је дефинитивно у логору. Усташе су подигле читаву узбуну због нашег бегства, али нису били у стању да нам ма шта учине. У бежању наишли смо на велебитском кршу на једну колибу у којој смо до дана преспавали.
Тринаестог августа 1941. налазимо се на путу у правцу Босне. Идући тихо и опрезно кроз шуму, одједном смо чули некакву дреку. Знатижељни, шта би то могло бити, приближили смо се полако месту одакле је допирао јаук. Кад смо се приближили томе месту, пред нама се пружио страшан призор. Усташе су баш тада вршиле покољ једне групе Срба. На звјерски начин не задајући им одмах посљедњи смртни ударац. Ту се је налазила, како сам тада утврдио, та чувена ‘Рисова греда’ гдје је много и много Срба положило своје животе у најужаснијим мукама и гдје је усташко крволоштво према недужним Србима дошло до највишег изражаја свирепог варварског зверства.“[6]
Грубор је надаље описао тегобно путовање до Босне. У Сарајеву се обрео 20. септембра, а одатле већ 23. кренуо за Београд, гдје је стигао 25. септембра. Током рада на овој књизи нисам успио сазнати да ли је Радослав Грубор жив, а из његовог дневника се не да видјети ко су били одважни младићи који су с њим побјегли из Јадовна.
Радослав Грубор потврђује наводе сељана Дивосела да је у близини Јарчије јаме, на средњем Велебиту, изнад села Аланка, постојао један простор, привремено ограђен бодљикавом жицом, из којег су усташе изводили Србе и убијали их над јамом непосредно код Рисове греде. Његово свједочење, као и свједочење преживјелих у покољу над Јарчијом јамом, о чему ће бити ријечи у даљем тексту, казују да је логор Јадовно, поред наведених помоћних логора, имао и један код Рисове греде, недалеко од Дивосела.
Из Јарчије јаме се почетком августа успјело извући 11 заточеника. Међу њима је била и Јања Поткоњак, која је послије 30 дана умрла од исцрпљености, глади и преживљених траума. Дмитра Цвијановића, Јању Трешњић и Јању Вујновић су усташе по изласку из јаме ухватили и убили. Више среће су имали Сава Јерковић, Јела Станић, Мара Војновић, Милева Цвијановић, Миле Поткоњак, дијете, Марија Почуча и Пера Цвијановић, који су се спасили.
Акцију хватања житеља српских села Читлук, Орнице и Дивосело, који су били у збјегу, водио је Иван Девчић Пивац, заповједник усташког логора Слана. У ноћи између 4. и 5. августа, усташка бојна Личког здруга је окружила збјег на Крушковачама[7] и извршила масовни покољ над сељанима. О томе је Дане Рајчевић записао: „Изненада, док се ноћ губила у праскозорју, а народ у збјегу спавао или се будио, плануше пушке, најприје подаље, а потом све ближе. Заштекташе и митраљези. Наста пакао… Све се проломи… Усташе навалише цијела једна бојна.
Наста паклена ситуација: кукњава, плач и врисак дјеце и жена, крик људи, рика говеда, рзање коња. Поче спасавање голога живота и бјекство куда ко зна и може. У први мах усташке снаге нису затвориле клијешта око збјега, јер су се споро развијале из маршевских колона за борбу, али како су пристизале и затварале клијешта око просторије збијега, убијале су све живо што се пред њима налазило. Тренутно је остао слободан и нетучен простор у правцу Почитеља. Тамо је највише и навалила већина народа из збјега. Млађи, сналажљивији и мање оптерећени успјели су да се извуку овим правцем. Али стање у Крушковачама је и даље тешко. Само се чује јаук, врисак и убијање. Клање и убијање је трајало један сат. Било је силовито. Усташе су стално викале: ’Не пуцајте! Сами себе убијамо! Кољите!’ Живе су натјеравали да легну потрбушке, а потом их кроз леђа пробадали.
У току читавог дана усташе су темељито претресале шумарке око Крушковаче да би поклале све што би нашле живо. Маса мушкараца, жене и дјеце нашла је смрт у овом ватреном обручу, док је један мањи дио успио да се дохвати Велебита и пребаци у Почитељску Дулибу.
Истог дана су усташе из сусједних села око Госпића прошле као вихор евакуисаним Дивоселом и опљачкале га до голих зидова. Аутор ових редова је из гајева са сјеверних падина Велебита гледао усташе пљачкаше како одвозе натоварена кола сиротињске постељине и одјеће, а они који нису имали кола за превоз, напунили су пуне чаршаве постељине и одјеће и носили то као смотак на глави.
То су били женски пљачкаши (усташе). Неколико стотина бијелих завежљаја кретало се ливадама, од засеока Клиса до гајева испод Велебита, у сусједна села. Остали су празни и опустошени домови. Болесне и изнемогле старце, бабе и дјецу, што су нашли по кућама, побили су и поклали, а велики дио њихових домова попалили. Неколико појединаца, и читаве породице, су живе побацали у ватрено море попаљених зграда гдје су сагорјели. Па и временска непогода се окренула против народа. Пред покољ збјега, у зору је почела да пада киша и тако још више загорчила посљедње тренутке народа чији су часови били на измаку.
У свом звјерском оргијању усташе су 5. августа у Крушковачама убиле 265 лица из Дивосела, 25 из Читлука и 5 из Орница, док је 17 лица из Дивосела спаљено приликом паљења села — што укупно износи 312 лица.“[8]
Неколико жена је преживјело овај погром и о њему оставило свједочанства. Сока Обрадовић Кока из Јасиковца код Госпића умрла је убрзо послије рата од посљедица рањавања, пошто је у Крушковачама била прободена ножем. Она је своме сину, Кузману Обрадовићу, сада пуковнику ЈНА у пензији, испричала слиједеће: „Била сам ухваћена са групом Дивосељана у Крушковачама. Гледала сам све страхоте и злочине које су усташе извршиле над ухваћеним народом. Међу ухваћенима било је и оних које су усташки злочинци познавали и прије рата. Према тим – својим бившим познаницима – усташе су испољавале посебан бијес.
Један, кога су посебно мучили, био је стари Јанко Вујновић, отац првоборца и организатора устанка у Дивоселу Вујновић Дамјана Денија. Старог Јанка су мучили на све могуће начине. Имао је дугу браду коју је стално носио и сву су му је почупали. Тукли су га свим средствима која су им била при руци. Гледала сам како му чупају косу, сијеку уши и копају очи. И тако полуживог одвели су га и стријељали.
Било је уз нас и једно дијете од две-три године старости, у сељачкој кошуљици. Један усташа пробо је дијете ножем на пушци, подигао га у ваздух и тако набоденог бацио преко главе. Све присутне, приликом убијања, силили су да легну на леђа, а онда су сваку жртву уболи ножем у лијеву страну изнад срца, тако да је жртва била одмах мртва.
У овој групи убијених пред мојим очима био је и сељак из Дивосела — Сава Бјеговић Саверак. Усташе су убијале једног по једног. Дошао је ред и на Саву Бјеговића. Чујем како један усташа викну: ‘Стари, дођи овамо да те кољем!’ Старац је пришао мртав од страха. Видим како усташа држи нож. Лијевом руком му држи главу, а десном реже врат. Крик старца и млаз крви је посљедње пред његову смрт.
Ја сам лежала на леђима и кад сам дошла на ред за убијање, замрачило ми се пред очима. Кад сам убодена ножем, осјетила сам се обезглављеном и докрајченом. Мене су, вјероватно, грешком уболи у десну страну, а то није било смртоносно. И тако сам остала жива. Тко је од убијених давао знаке живота, усташе би му пришле и дотукле га. Ја сам лежала потрбушке, прободена и крвава. Изгледало је да сам мртва и тако сам остала жива. Наиме, усташе су и мислиле да сам мртва. Иначе би ме дотукли као и друге.
Кад су побили овај народ, усташе су отишли даље. Иза њих је на једној гомили остало око 50 људских лешева. Кад сам се освијестила, била сам сва у крви. Из те пустоши кренула сам својој кући у Јасиковац, код Госпића. Кућа је била сва опљачкана од госпићких усташа. Од куће сам кренула ка Плантажи (у непосредној близини моје куће). Ту сам наишла на Италијане који су ме онако крваву и рањену превезли у Приморје, гдје сам залијечена и одатле враћена жива кући.
Са мном је у повећој групи ухваћених у Крушковачама била и кћи Милица, матурант госпићке гимназије. Међу усташама је видјела једног који је био њен познаник из Госпића. Тада нам је довикнула: ’Одите овамо, не бојте се!’ Она је тог момента рачунала на сигурност, јер је у питању познанство из гимназије. Милица је тада била у неким хлачама и кад ју је један усташа видио, викнуо је: ’Ова је из Србије, дај је овамо да је убијем!’ Усташе су цијелу групу брзо опколиле, похватале и почеле одмах убијати. Онај познаник моје кћерке из госпићке гимназије пришао јој је, наслонио јој пиштољ на лице и опалио. Пала је мртва.“[9]
И Милан Обрадовић, данас пуковник ЈНА у пензији, оставио је свједочанство о крвавом усташком пиру у Крушковачама: „Био сам с мајком и сестрама Милицом и Јованком. Јованка је имала нејако дијете. Стицајем околности, у том паклу, у вријеме покоља одвојио сам се од њих, али не далеко. Био сам највише 40 метара од њих, сакривен у грмљу. У мојој непосредној близини, заклоњена у грмљу, налазила се група од 10 усташа која је мучила два сељака из Дивосела. Један од њих био је стари и добро познати писмоноша Стево Трешњић, а други, знатно млађи од њега, Милан Плећаш (Шимин).
Нисам видио како муче ове људе, али сам чуо ужасно јаукање. Галама усташа и јаукање мучених су се толико мијешали да се није могло разазнати што се заправо дешава. Све то није потрајало дуго, јер је убијање брзо завршено и усташе су отишле даље, а жртве су остале.
Неки мученици су успјели и да побјегну јер је код усташа попустила будност. Они који су побјегли, касније су причали да је Милан Плећаш (Шимин), по наређењу усташа, клао и пекао јагњад за њих и кад је све било завршено, онда су му усташе наредили да ископа раку у коју су га бацили кад су га убили. То је био метод психичког мучења. Страшан је то психички доживљај кад човјек сам себи копа раку, знајући да за тренутак долази смрт која ће га однијети у њу. Мучења која су усташе примјењивали била су разноврсна. Увијек се нешто ново измишљало да би се на човјеку испробало оно што је било најгоре.“[10]
Милица Поткоњак Ђаковић је као седамнаестогодишња дјевојка с народом избјегла у Крушковаче и послије усташког препада жива им пала у руке, а касније успјела да побјегне. Она је овако описала то језиво искуство:
„У збјегу у Крушковачама била сам с мајком, братом и сестром. Пробудили су нас појединачни пушчани пуцњи, а мало касније и митраљески. Већ око 9 сати усташе су нас ухватили. Навалили су свих страна. Међу њима сам препознала Николу Дошена (Мандина) са Аланка. Мислим да ми то нешто значи и одмах сам му се обратила ријечима: Никола, да бјежим одавде?
’Куда да бјежиш кад ништа српско неће остати живо. Старе ће поклати, а младе послати у Нови (Лички) да служе (да буду слуге).’
До 10 сати све су нас окупили код ватре гдје смо преноћили претходну ноћ. Око нас је било усташа као пљеве. Настало је мучење и убијање. Најприје су убијали људе, а оне које нису убили, тукли су кундацима. Сељака Милана Плећаша познавали су од раније и првог су одабрали за мучење. Пред нашим очима дерали су му кожу, а друге су тукли кундацима или чиме су стигли. Милан је сав био крвав (због дерања коже) и таквог су га тјерали да им пече јагњад за ручак и вечеру.
Мом брату од стрица, Ђури Поткоњаку, копали су очи пред нама, а онда су га тако слијепог одвели мало даље од нас и убили. Једну жену с дјететом у трбуху распорили су и она је у најтежим мукама умрла. Тјерали су људе да пеку јагњад, а те исте људе су убијали као гамад. Моја мајка, гледајући зло које људи доживљавају пред њеним очима, рече ми: ‘Милице, бјежи одавде! Нека те у трку убију да ово не доживиш!’
’Гдје има воде?’ запиташе усташе кад су се добро изнајели печене јагњетине.
Ја знам гдје има воде, рекох. Тај крај сам добро познавала. И тако сам са сестром од стрица, Јањом Поткоњак и Савом Јовић, снајом Стеве Јовића, отишла на врело по воду. Код врела сам први пут видјела усташу са фесом на глави и словом ’U’. Он је пуцао из митраљеза. Али, ту је био и један усташа који није клао. Он ме упитао одакле сам, а ја сам му рекла ко сам и одакле сам. Није ме дирао, само је рекао: ’Е, боже, боже, што је дошло!’
Тада сам одлучила побјећи. Обратила сам се овом другом усташи, који је био у мојој близини, да ме пусти да обавим нужду. Пустио ме. Међутим, чим сам се одвојила неколико корака, почела сам бјежати. Одмах су отворили ватру за мном, али ме нису погодили, а могли су ме ухватити живу. Мојом срећом они не трче за жртвом, него пуцају. То им је сигурније, него да трче. Видјела сам да је онај усташа с фесом на глави отворио ватру за мном, али сам брзо умакла у грмље и сакрила се у малу увалу. Преда мном је Букова глава и ја покушам да бјежим према њој. При томе налетјех на усташку стражу која се налазила на раскрсници пута на Буковој глави. У том моменту сам прилегла на земљу. Нису ме примјетили, нити ме прогонили. Како Букова глава надвисује Крушковачу, с висине посматрам што се догађа доље на ливади, знајући да нисам више у рукама усташа, да сам на слободи. Посматрам ливаду и гледам прикупљену колону народа. Воде га у правцу Аланка. У колони примјећујем и моју мајку са џемпером у руци.
У шуми сам остала два дана. Трећи дан кренем према ливади (гдје је био збјег) и у шуми наиђем на Богду Поткоњака Мачка и Мику Радаковић (Бикину). Они су ми дали мало млијека и одвели ме до Почитељске Дулибе.
Тек тридесетак дана послије покоља се народ Дивосела почео враћати у своје попаљено и уништено село. Тек тада смо почели да сазнајемо што су доживјеле поједине породице и чланови њихових домаћинстава. Тада је и моја породица сазнала за тешку судбину појединих својих чланова. Наша стрина, Јања Поткоњак, извукла се из Јарчје јаме на Велебиту, у коју је била жива бачена, и вратила се у село, својој кући. Нашли смо је мртву код куће, послије тридесет дана. Умрла је од глади, исцрпљености и преживјелих траума…“[11]
Јелена Почуча је у изјави датој 18. априла 1942. године у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду потанко осликала усташка злодјела у Крушковачи:
„Ја сам стално бежала са својом децом, како сам знала и могла. Већ другога дана наишла сам на седморо деце мога кума Митра Јерковића. Међу том децом била је и најмлађа, Олгица, којој је тада било једва годину дана. Деца су онако бежећи тражила на све стране мајку. За време оне прве погибије отац им је међу првима погинуо. Најстарији Јерковићев син ми је рекао да је мајка у оном првом страху повикала деци да беже и понела малу Олгицу. Но, како је дете врискало, мајка се бојала да ће одати усташама где се налази, па да би спасила осталу децу, решила се у оном страху да Олгицу остави код мртвога тела свога мужа. У оној јурњави деца су доскора изгубила мајку из вида. Стали су да дозивају и траже мајку и у том часу чули врисак мале Олгице. Брат то није могао да поднесе, па како није могао да нађе мајку, вратио се и узео Олгицу на руке те тако са њом бежао. При том је видео на стотине лешева и рањеника, те на десетине деце у колевкама које мајке нису стигле да понесу са собом. После сам се нашла и са Љубицом, 11-годишњом кћерком Милке Плећаш. Њој је била рука пробијена бајонетом код лакта. Она ми је рекла да јој је тамо код баре Ребијаче погинула мајка. Она је остала код ње док нису дошле усташе, који су стали редом да кољу и боду и кундацима пребијају оне које су затекли живе. Њој су пребили руку до лакта и сама није знала како је одатле умакла.
Јерковићева деца су тада остала стално са мном. Само су се од времена до времена одвајала од мене да по шуми виде не би ли нашли негде мајку.
Док смо тако бежали, чули смо често пуцњаву усташа и међусобно довикивање: ’Иво, Анте, ено их! Држ их! Пуцај!’
Трећега дана пред вече нашли смо се недалеко групе људи из села Басарића. Спремили смо се да ту преноћимо. Међутим се кроз ноћ спремило велико невреме и ударила крупа какве ја у животу нисам доживела. Децу сам некако сместила под један грм, а најмању сам заштитила својим телом. Од крупе ми је било све тело испребијано, а руке све крваве. Кад је најстрашније невреме прошло, чули смо у нашој близини дозивање нашег света. Људи су се јављали једни другима и позивали да се скупе око ватре коју су наложили. Били су то све сељаци из села Басарића. Ми смо дошли до ватре и ту преноћили. Изјутра смо опет чули пуцњаву недалеко од нас. Притајили смо се и пригушивали плач да усташе не би за нас дознале. Тек око подне, кад сам мислила да ће усташе бити на ручку и неће толико пазити, решила сам да са децом кренем својој кући, па што било. Већ толико дана нисмо ништа окусили, па сам мислила да ћемо овако сигурно изгинути, било од пушке или од усташког ножа, било од глади и умора. Кренула сам са децом, све поред живица и уз камене међе, кроз шуме и камењаре. Пролазећи поред путева наилазила сам на кола којима су усташе одвозили нашу робу у своја села. Те усташе које су нас гониле, убијале и пљачкале, били су све сељаци Хрвати из околних села, највише из Трновца и Брушана, а и других околних хрватских села. Није то била само млађарија, него и старији домаћини. Ја их не знам по имену, али их знам из виђења. Највише их је међу њима било таквих који су били напола просјаци и радили у нашим српским селима, али више просјачили.
Кријући се тако од очију усташа дошла сам са децом до свога села. Нисам се усудила да кренем одмах у моју кућу, јер сам са те стране чула пуцњаву и видела како на колима одвозе робу. Кренула сам стога до куће у којој сам се родила. Тамо сам пронашла мајку која је лежала мртва у великој бари блата и крви. Мало подаље од ње до ћошка штале на исти начин је лежала моја свекрва. Ту сам се ја окаменила. Када сам зашла у кућу, нашла сам празне зидове. Сви су прозори били поразбијани, а из куће изнесено све до посљедње мрвице. Дотле су деца Јерковићева зашли од куће и наишли на многе мртваце, онако поубијане, као и моја мајка и моја свекрва. међу осталима нашли су и леш Милана Јерковића и Милице Јерковић, такођер пред њиховим кућама. После сам децу одвела у шуму Камењушу недалеко од тих кућа. Ту сам децу оставила, и пошто сам им наредила да буду мирна, кренула сам и до своје куће. Мало пре мога одласка стигла је до нас 12-годишња кћи нашег комшије Бранка Вујновића. Он је био ожењен католкињом. За време бегства његове су жена и свастика залазиле у католичка села да успут обиђу своју родбину. Наши људи нарочито су пазили на Вујновића јер су се бојали да би их он могао издати. Неки су чак и тврдили да је он усташама издао где се ми налазимо. Он је био нашима сумњив због тога што су раније, пре великог покоља, усташе често залазиле у његову кућу, а он је и сам ишао к њима, што се ни један други Србин није смио усудити. Уопште, наши су људи бежали од сваког усташе, само Бранко Вујновић се осећао пред њима сигуран. Ја сам се и сада бојала да би његова кћерка могла да ода усташама моје присуство и присуство моје деце у Камењуши, па јој више нисам дала да оде код свога ујака, како је она хтела, него сам је наговорила да остане са нама док се ја не вратим од своје куће. Од тада је и она остала с нама.
Кријући се како сам знала да ме не би приметио који Хрват, доспела сам до своје куће. Гледала сам како хрватски сељаци износе и посљедње ствари из наше куће, товаре и на наша кола и одвозе у село Трновац, Брушане и сва она католичка села преко баре. У својој кући сам нашла све опљачкано. Пред вратима су биле још неке ствари које су зликовци спремили да их одвезу колима.
Пошто сам се вратила деци, преноћила сам у Камењуши. Сутрадан после подне наишла су два хрватска војника. Кад су их деца приметила, разбежали су се на све стране. Ја сам била и превише уморна и превише очајна. Нисам марила више за свој живот и стога сам остала на месту са својом децом и малом Олгицом, те их сачекала. Када су дошли до мене, замолила сам их, да најприје убију мене па онда децу, да не гледам њихову погибију. Но, они се за чудо лепо понашаху према мени. Рекли су ми да се не бојим и да ми они неће ништа нажао учинити. Они да нису усташе, него војска из Оточца и да је Павелић издао наређење, да се сви морају вратити својим кућама и никоме се ништа не сме догодити. Даље су рекли да су овај покољ и велико зло починили зликовци и да зато нису имали дозволе. Говорили су даље да они нису ничему криви. Позвали су ме да се одмах вратим својој кући. Они су приметили да су се деца разбежала па су их дозивали и дали им круха. Ја сам им рекла да не могу да идем својој кући, да су ми мужа убили, из куће све изнели, а у селу нема живе ни мухе. Пошто су ме војници уверавали да могу да идем мирно кући и да обрађујем своје поље, додали су ми да је њихова дужност само то да смирују народ, па су отишли, пошто су рекли да ће мртве сахранити по наређењу Павелићевом. Ми смо остали ту још једну ноћ.
Другога дана су дошле жене Хрватице из Трновца и Брушана и жњеле наше жито, док су мушкарци наставили да одвозе и остатак наших ствари из села. Ми смо се договорили да се чувамо, а ако кога од нас усташе ухвате, да ни за живу главу не одамо да ту има још људи, него да каже да је ту сам. У неко доба дана наишли су у нашу близину усташе. Деца се опет разбежала заједно са свима осталима. Мени је било већ свега доста па сам ја њих сачекала са својом децом и малом Олгицом. Дете је страховито плакало и када су се усташе приближиле, неколицина од њих су хтели да је убију. Но неки други то нису допустили и тако је дете остало живо. И те сам усташе познавала из виђења, били су сви из Трновца, Брушана и околних села. Они су ме препознали и нашли ми у њедрима књижицу Поштанске штедионице на неких три до четири хиљаде динара, која је припадала моме мужу, а коју сам једино понела собом кад сам побегла из куће. Усташе су узели ту књижицу и рекле да је морају предати у усташки стан. На то су мене и децу повели према шуми званој Шедрван. Путем смо прошли мимо оних жетелица које су желе наша поља. Оне су ме питале чија је која ливада и чије је које жито. Једна ме од њих препознала јер је њезин син некада послуживао у мојој кући. Жена ме загрлила и расплакала се те преклињала усташе да ме не убију. Препознала ме и друга жена чији је син био међу усташама који су ме водили. На њему сам препознала ново одело мога мужа. Његова се мајка сажалила надамном, позвала га на страну и дуго му нешто објашњавала машући рукама. Не знам што је она њему говорила, а што он њој. Али видела сам по свему да су усташе водиле мене и децу у ону шуму, да нас покољу, а на наваљивање споменутих жетелица, најзад су усташе пристале да нас одведу и предају у усташки стан. У то је било подне и жетелице, заједно са свима усташама, кренуше на ручак. Повели су и нас. Ручак им је био приређен одмах до моје куће. Било им је испечено велико прасе. Усташе су изнели из моје куће један велики стари сто и још неколико столова из других кућа, положили су прасе на столове, расекли га и ручали. Нудили су и мене, но ја нисам могла ни да окусим. Деца су се ту нахранила.
После ручка кренули смо сви заједно у Трновац. Пре одласка, још за време ручка, приметила сам да су моју мајку и свекрву сахранили на истом месту где су лежале мртве. Познала сам то још по свежим хумкама. Успут до Трновца и у самом Трновцу опет сам сусрела кола натоварена са стварима из наших кућа. У Трновцу су те ствари растоварили и разнели по својим кућама. Нека су кола настављала пут за Брушане и друга хрватска села. Кад смо стигли у Трновац било је вече. У Трновцу су ме опет препознале неке жене. Понека ме жалила и плакала, али многе су на мене и викале и говориле ми да нас треба све поубијати. Неке дјевојке рекоше ми да су ми мужа убили пошто су га много мучили.
Кад сам им ја рекла да ми је мој комшија Стево Почуча који је био са њим одведен, па се вратио, рекао да није убијен, оне су ме уверавале да су оне лично виделе погибију мога мужа, једнако као и Стево Почуча, само он то није хтио да ми каже. Оне су заједно са мном плакале док су друге жене говориле да је и право што ми је муж убијен јер да би он, кад би се нешто вратило, сигурно њих Хрвате живе јео. Говориле су ми још да је овако боље што сам се ослободила мужа, јер да сам ја још млада и да ми је муж за мене био престар. И много другога су ми тако говорили док се мени срце каменило. Никако не знам како сам то издржала и како нисам пресвисла.
И опет су неке усташе хтеле да ме убију, но спасиле су ме друге усташе на наговор својих жена, па су ме најзад исте ноћи одвели заједно са децом у Госпић. У усташком стану ме нису хтели да приме, него су наредили мојим пратиоцима да ме одведу у казниону. Но и у казниони је речено да ме неће да приме јер да је препуно. Најзад су ме одвели у логор ‘Овчарска станица’, где су ме примили. Ту сам се одморила и нахранила децу и од тада сам делила исту судбину, коју и све моје сапатнице које су данас овде, а које су вам у својим исказима рекле све, што се са њима збило.
Кад сам дошла у логор ’Овчарска станица’, моја су деца била болесна и са њима сам имала много мука. Због тога нисам могла да водим бригу о малој Олгици Јерковић, свом кумчету, па сам молила друге жене да је преузму. Жене су се прихватиле, сад једна сад друга, док је најзад није узела сасвим под своје у Оштаријама Јованка Тешановић са којом је дете остало све до дана данашњега. Она га пази као своје рођено дете и вели да се од њега више неће растајати. Доцније негде од логора у којима сам била, сусрела сам се са женама из околине Госпића и оне су ми рекле, да је мајка мале Олгице била бачена од усташа у неку јаму у којој су као и у неке друге јаме, усташе бацали многе Србе које су хватали живе за време онога нашега крвавога бегства, о коме сам вам овде говорила.“[12]
Како је већ речено, усташе су 6. августа у Јарчију јаму бацили 78 Срба из Дивосела. У њу је била бачена и Марија Почуча, заједно са своје троје дјеце. Иако рањена, успјела се изверати из јаме. Послије рата је оставила свједочанство о усташким недјелима над српским народом: дјецом, женама и старцима.
„…Ја сам са народом из Дивосела избјегла 2. августа 1941. до шуме и поља Крушковача под Велебитом, гдје смо се задржали три дана, када су усташе напали мјесто Крушковача, гдје су убили из пушака и ножевима поклали око 600 особа. Тада су и ухватили око 130 особа, већином жена и дјеце и неколико мушкараца средње доби. Усташе су нам одржали говор, да што бјежимо од куће, да нам се не би ништа догодило. Неки од нас су одвратили да народ мора бјежати, јер усташе народ хватају, убијају, кољу и бацају у запаљене куће. Они су нам одговорили да то народ ради сам. На то су нам рекли да нас воде у заселак Аланак гдје ћемо преноћити и слиједећи дан добити легитимације, да ћемо отићи нашим кућама и да нас нитко неће дирати.
Из ове групе од 130 људи усташе су натоварили троја кола старијих људи и жена који нису могли ићи пјешице. Овај народ утоварен у кола усташе су на путу за Аланак поубијали, неке из пушака, неке поклали ножевима. Још на Крушковачи усташе су одвојили из групе девет нешто млађих и снажнијих људи, и кад смо се ми одмакли од Крушковаче, усташе су их поубијали из пушака и поклали ножевима. Сјећам се да су усташе још на Крушковачи рањену Љубу Станић, дјевојку од 16 година, завели за један грм и ту је из пушке убили. Нас око 100 особа усташе су повели из Крушковаче према засеоку Аланку. Уз пут је неколико особа побјегло у шуму. На Аланак су нас усташе смјестили најприје на једну ледину ограђену жицом, те нам говорили: ’Како вам се чини сада?’ Иза тога су нас одвели у сушу Луке Дошена, сељака из Аланка. Суша је била изграђена од камена. У тој суши су нас усташе задржали двије ноћи и један дан. Кроз то вријеме нису нам усташе дали ни хране, а ни воде за дјецу премда смо ми тражили, већ су говорили: ’Ви ћете ићи у Госпић па ћете имати свега.’ Усташе су звонили бронзама од коња покрај суше и говорили: ’Да одзвонимо Власима док су живи.’ На отвореним вратима суше усташе су покрај нас вадили крваве бајунете и говорили при том да су бајунете зарђале и да их морају с влашком крвљу освјетлати, да су им бајунети тупи но да је то боље, да ће спорије клати, па ћемо се дуље мучити.
Прву вечер су између пас усташе одвели једну дјевојку која није с нама препоћила већ су је ујутро у зору довели к нама.
Ми смо од жене Луке Дошена, Марије, тражили круха за дјецу, а она је одговорила да не даје штенцима крух.
Други дан нам је усташа Иван Девчић Пивац, сатник, одржао говор да идемо за Госпић, да немамо овдје што јести. Ми смо тражили круха, а они су рекли да ће нас дочекати ауто на пола пута и да ће нас одвести у Госпић. Усташе су се уз шупу гостили печеним јањцима и прасцима пијући вино и пјевајући пјесме: ’Зелени се јаворић, под њим сједи Павелић, усташе пију вино, пеку јањце, кољу Србијанце’.
Други дан иза 12 сати усташе су нас извели из суше и рекли да нас иду спремити и да имају још два логора.
Усташе су нам рекли да се спремимо и да идемо у Госпић. Кад смо пошли, усташе су од нас тражили новце и пријетили да ће послије бити преметачина и да ће бити строго кажњен онај у кога се нађе новаца. Неке су жене усташама дале новац.
Усташе су нас збиле у хрпу и окружиле с пушкама на којима су ставиле бајунете и повели према Ризвануши. Зауставили су нас на Дулеру испред Шимишине главице на врху које се налази јама. Усташе су нас даље уз стрмину извели и зауставили се на удаљености 10 метара од јаме. На то је усташа Иван Девчић Пивац упитао усташе: ’Која ће двојица ићи к јами и чекати на нож.’ Двојица усташа непознатог имена јавише се и одоше с извађеним ножевима до јаме. На то је усташа Девчић Пивац питао присутне усташе која ће четворица приводити к јами. Четворица се излучише између усташа и одмах су почели по два усташе између нас узимати по једну особу и водити је према јами гдје су је двојица усташа дочекали, боли ножевима и бацали у јаму. Ја сам била по прилици шездесета по реду, вођена од двојице усташа док су ми друга двојица узели Милку стару три године, Душана од годину и пол и малог Бранка од шест мјесеци те свекрву и све их бациле у јаму. Мене су усташе повалиле и на четири мјеста уболи ножем и то добила сам три убода у ребра а један у лијеву плећку. Иза тога су ме бацили у јаму. Зауставила сам се на једној избочини али сам с ње пала доље у дубину јаме.
Када су усташе побацале све жртве, онда су пуцали пет пута у жртве и бацали велике громаде камења и након тога бацили у јаму дрво дуго 4 метра промјера 12-15 цм и отишли од јаме.
У јами је међу жртвама било доста живих особа и ми живи смо се почели договарати како да се избавимо из јаме. Ја сам остала у јами око четири сата и онда сам прибрала сву снагу и почела се по избочинама јаме помоћу баченог дрвета пењати према излазу и након пола сата успјело ми је на крају изаћи ван. Кад сам изашла ван, ја сам од умора и задобивених рана сасвим клонула те сам у грму покрај јаме лежала око пола сата. Након тога сам се упутила у шуму испод Велебита и тако тумарала осам дана без хране. Једино сам пила воду на изворима. Послије осам дана нашли су ме двојица младића из Дивосела и одвели у село Почитељ гдје сам добила шалицу млијека. Након тога сам се опет упутила у шуму, дошла у почитељску колибу гдје сам опет добила хране. Након тога сам слиједећи дан отишла у Медак, опет се иза 15 дана вратила у Почитељ, ту се задржала четири недјеље.
Од задобивених озљеда, умора и проживјелих патњи и страдања, ја сам већ након осам дана обољела и боловала око седам мјесеци. Оздравила сам на крају захваљујући бризи народа који ме је лијечио, пребацивао и преносио испред усташа сад у једно, сад у друго село, сад у шуму.
Друго немам ништа изјавити.“[13]
За Јелу Станић сам сазнао у мају 1991. године. Живи у Госпићу, у истом граду као Марија Почуча, исте судбине, туге и жалости. Обе су биле бачене у Јарчију јаму на Аланку, заједно са својом малом дјецом и сусељанима. Како у то вријеме, због новонасталих догађаја, нисам могао са сигурношћу ићи на даља истраживања у Госпић и на Велебит, замолио сам професора Милоша Почучу, Маријиног сина, да посјети Јелу Станић и забиљежи њену изјаву о злочину усташа на Аланку. Почуча је 16. јуна 1991. разговарао с њом и записао њена сјећања на преживљене страхоте. Овдје наводим само дио њеног свједочења. „А нас су одвели из Букове косе на Крушковаче. Тамо да ми ону робу покупимо, оно што је народ био довезао са собом… покривача, шареница. Јадно ти је то било! Онда ми купимо и одатле носимо. Веле нам да ће старије жене дјецу чувати… нису они нама говорили да ће нас побити. Старије ће, веле, дјецу чувати, а ми млађе радити… и тако. Ту смо били до пред ноћ. Онда пред ноћ нађу нека кола… била нека Илегина (Илија Плећаш) кобила, пунтарица… Нас потрпају у та кола а кола укоче и никако макнут. Они веле, ко може нек иде пјешице, ко не може, нек остане. И онда те побију а ми пјешице онако, у поворци, као у спроводу, дођемо тамо, на Аланак. Тамо смо чекали два дана да дођу још неки кољачи из Подгорја. Онда нас одведу тамо… Ми посједали једно 12 метри од јаме, а они око нас. И онда двоје по двоје све одводе ту над ту јаму и бацају.“
Проф. Милош Почуча ју је упитао: „А гдје сте све чекали на Аланку?“
„У тој суши Луке Дошена Стипина, сељака који је такођер био усташа. И онда ти нас одведу тамо к тој јами и дјецу живу пред нама бацају, а нас избоду ножима и… доље отисну. Мени је ево овуда онај нож прошао (показује ожиљке на руци). Како су ме почели бости ја овако руку намакла… И имала сам једну рану ту (показује лијеву плећку) та ми је ваљда до срца дошла. Пет сам рана имала. И онда… Италијани су ме спасили. Ишли смо у Медак Италијанима. Италијани… они су, ја не знам, наши вичу на њих… они су нас дочекивали као што матер своје дијете дочекује. Они војници остају без јела, а нама давају… Онда сам и ја била у Почитељу, код неке тетке два-три дана. Да ми Италијани нису превили те ране, то би се било уцрвало у оној врућини, не би ми преживјели… Али то ме гони и данас, не бој се!“
„А како сте се извукли“, интересовао се Почуча.
„А како!? Најприје се Марија извукла, твоја мама Милане (Јела Станић Милоша Почучу зове Милан, прим. аутора). Најпрво се она диже, то ми увијек падне на ум… ’Народе’, вели ’ајмо ми ван! Ми ћемо се спасити.’ И како год она тако рече, паде на вр’ главе. Онесвијести се. И ми ништа. Дигну се она опет… ’Ај де мо’, вели ’ко ће ићи ко неће, ја идем ван.’ И опет, онесвијести се и падне на вр’ главе у јаму. И трећи пут она како се год диже, она и оде! Она онда с нама није изишла… Онда је негдје отишла у Поточине, тамо се са Ђуром састала и… А онда је нас седам скупа изишло. Уз бркље, били набацали бркље да се на њих набадамо и онда смо уз те бркље и изишли…“
„А дјеце, је ли било живе доље?“, даље је питао Почуча.
„Ајме, обадвоје ми дјеце дође живо на крило. С крила их скинем и живе их оставим, онда – знаш како је! Проклети били да Бог даде и на овоме и на ономе свијету, што су од нас радили!
„И ниси могла дјецу спасити?“
„Нисам, како? Једва сам се и сама успела! Ма ко је мислио да ћемо се и ми спасити. Само ето да ниси ту, у том злу!“
„Јесу ли дјеца била рањена?“
„Нису ножем. Њих су живе бацили. Угрувани су били од пада, испребијани…“
„Колика су била дјеца?“, упитао је Почуча.
„Била цурица од три године и четири мјесеца… А мали ми био од двије године. То су тешке ране. Кад ко рече, заборави се! Ја то не заборављам никада, нити се то може заборавити. То, што год даље, то теже… Али не мрзим ни један народ, па ни овај Хрватски. Није народ крив. А што можеш…“
„Слушам. Шутим и што да кажем. Ту никакве ријечи, никакве утјехе не помажу. Гледам је. Док је лијевала ракију, рука јој је била мирна. Не плаче, глас јој је тек једва задрхтао, суздржала се. Али колико патње у томе гласу! И колико је пута до сада видјела ту сцену, преживљавала те тешке тренутке. И сузе су јој пресахле…“[14]
И Пера Цвијановић је свједок усташких злочина. Наклана, такође је била бачена у Јарчију јаму са цијелом својом породицом. Но, извукла се из ужаса. Послије га је овако описала:
„Ја сам се сакрила са својом породицом у шуми Крушковаче. Мислили смо да смо тамо потпуно сигурни. Мој муж Дмитар рече: ’Е, овдје нас не би нашли да нас траже и годину дана.’ Али оно што је за нас било немогуће, ипак се догодило. Међу усташама, који су шуму претраживали, налазило се и неколико њих из оближњих села, који су познавали сваку стазу. Опколише нас и искрснуше пред нама са свих страна. Њихови заповједници рекоше нам да се ништа не бојимо, јер да ће нас одвести на сигурно мјесто у Госпић.
Довели су нас до неких кућа у засеоку Аланак, јер су скупљали на једно мјесто све оне које су тога дана ухватили. Било је ту мушкараца, млађих и старијих, жена, дјевојака и дјеце, од оне најмање до одраслијих дјечака. Поведоше нас. Усташке крваве бајонете и униформе и њихови избезумљени, животињски погледи, свуда су око нас. Ускоро видјесмо да нам се приближава свршетак.
Уз очајну вриску дјеце и мајки дођосмо до дубоке, на први поглед, покривене јаме провалије. Онако како смо редом долазили, усташе почеше једног поједног пробадати бајонетима и бацати у провалију.
Видјела сам својим очима како моји сусједи и остали људи, полуживи, полузаклани, стрмоглавце падају у јаму. Усташе су урлале од весеља, наслађујући се млазевима крви која је куљала из прободених тијела. Догураше и мене до провалије. Отимала сам се, али су ме њих двојица догурали, а тада ме трећи прободе бајонетом и сруши према отвору јаме. У паду сам ударала час у једну, час у другу страну провалије, док се нисам стропоштала на дно. Пала сам на леђа и онако стучена, нисам се могла ни помакнути. Гледала сам како падају нове жртве. Чују се ужасни крикови. Мајке у паду зову своју дјецу, а дјеца зову своју мајку. Стење се у полумраку провалије свуда око мене. Свуда лешеви и полуживи људи. Пипам да се мало помакнем, а за прсте ми се лијепи нешто топло. То је крв. Крв се циједи са стијена провалије. На једном крају провалије, вукући се по дну, нађем свога мужа Дмитра и кћер Милеву…
Бацање одозго се заврши, а иза тога зачу се горе вика. Усташе нагрнуше и сручише на нас громаде камења и некакву греду. Викали смо од ужаса, а на то се озго просу киша танади. Стисли смо се уз крвљу заливене стијене. Паљба дотуче још неке који су били живи. Иза тога за трен настаде тишина.
Пси, не чувши више ништа, одоше, мислећи да смо сви мртви. Тек послије настаде јаук и запомагање. У црној маси тражили су се поједини чланови породице, дозивајући се избезумљеним и изнемоглим гласовима. У провалији се нашло живих нас једанаесторо. Били смо при свијести, али ошамућени од страха и мука. Кад смо се мало смирили, почесмо се договарати како да се извучемо из провалије.
Била сам јача од осталих и они се преко мојих леђа попеше до ужег отвора, откуда наставише пењање лактовима, раскрвављених рана. И тако смо изишли ван. Ноћ смо провели у шуми. У зору крене мој муж Дмитар да извиди гдје се налазимо и никада се више не поврати. Вјеројатно је наишао на усташе и тада је убијен…“[15]
Група жена и дјеце из Дивосела, која је избјегла масакр у Крушковачама или у Јарчијој јами и склонила се у селу Шибуљини, нашла је смрт у сеоској православној цркви Св. Арханђела, односно у логору Слана. Усташе су похватали њих 57, затворили их у црквицу и мучили глађу, жеђи и батинама. Неке од њих су измрцварене побили у ноћи између 5. и 6. августа и покопали поред сеоског гробља, уза сам зид. Друге су, заједно са Србима из Шибуљине, одвели на оток Паг и звјерски побили на Фурнажи.
Истовремено са довођењем у логор Јадовно и убијањем, усташе проводе терор над српским народом у свим крајевима НДХ. Уочи Илиндана, и на сам празник, 2. августа, злочини се ређају по многим насељима. За тај дан су усташе испланирали масовни злочин и у Шибуљини, у чему им је припомогла италијанска војска, која је стигла у село Трибањ.
Након бијега Серђе Пољака из јаме на Гргином бријегу, сазнавши шта усташе раде, Шибуљчани су углавном избјегли из села у Равне котаре и Задар или у своје колибе. По доласку Италијана, већина сељана се током јула мјесеца вратила својим кућама, заведена њиховим и усташким обећањима да им се ништа нажао неће десити. Показало се да су Италијани и њихов командант капетан Доријано дали одријешене руке усташама, који су се уз њихову помоћ брзо окупили у Стариграду. Међу њима су били познати злочинци: Стјепан Девчић, Марко Чавић, Кузман Чавић, Јуза Газић Сушило, Анте Јовић, Шиме Матек, Иван Миловац Гаган, Лука Његован, Јозо Његован, Шиме Његован, Миле Сјаус Анини, Никола Сјаус, Иве Сјаус, Ловрица Сјаус, Јозо Трошељ Зрнин и други.[16]
На тајном састанку су се договорили да изненада опколе Шибуљину, похватају све житеље, не штедећи ни дјецу у колијевкама, и да их побију. План су израдили Марко Чавић и Миле Сјаус, према упутствима добијеним од великог жупана Јурице Фрковића из Госпића. За ову акцију су добили и помоћ десеторице усташа из табора у Сињу. Пошто су знали да је у то вријеме логор Јадовно био пренатрпан јер је у њега свакодневно пристизало стотине нових жртава, уз помоћ главног усташког стожера у Госпићу су одлучили да похватано српско становништво затворе у мјесну цркву, а затим пребаце у логор Слана на отоку Пагу, гдје ће бити погубљени. У суботу 2. августа, на Илиндан, рано изјутра, опколили су мало српско село Шибуљину, удаљено од Карлобага 20-так километара према југу, и похватали већину сељана, међу њима и оне који су се повратили кућама из Равних котара и Задра. Само је неколико мјештана успјело избјећи хапшење и побјећи у правцу Обровца. Затворивши обруч око села, усташе су упадали у сеоске куће и изводили људе, жене и дјецу. Око стотину душа су натиснули у православну цркву Св. Арханђела, површине око 50 м2.
„Па ипак“, како пише Павле Бабац, „усташе су у њу сабиле преко стотину душа. Било је тијесно и загушљиво. Дјеца су одмах стала тражити да врше нужду. Стражари им нису давали да изађу напоље, а старији су се снебивали да прекрше уобичајене црквене норме. Но, били су ипак принуђени да одреде један кутак у цркви за вршење нужде.
Готово сви су у цркви стајали, јер није било мјеста за сједење. Усташе су испекле јагањце, јер је плијен био богат, а вино је стигло из Крушчице, па су у хладу, иза попове куће, лешкариле и пјевале разне поспрдне пјесме на рачун затворених Срба у цркви. Пред вече стали су одабирати и изводити, онако пијани, младе жене и одводити иза цркве у околне празне куће ради силовања. До касно у ноћ трајала је цика, вика и пјесма пијаних усташа. У цркви је владала гробна тишина.
Сутрадан, у недјељу 3. августа усташе су наставиле са псовањем и вријеђањем на рачун празника[17] и цркве. Нарочито се у томе истицао усташа Јозо Трошељ. Он је улазио у цркву, ножем парао црквене барјаке и псујући пљувао црквене иконе. Али, када је ошамарио Божу Маринковића, овај је јаросно скочио на Трошеља и бацио га на под. Остали скочише преклињући Божу да га не убије, вјерујући још увијек да ће им животи бити поштеђени. Трошељ је одмах позвао Милу Сјауша и стражаре да изведу Маринковића из цркве. Напољу су се чули тупи ударци коца, вика и псовка. Послије пола часа унесоше Божу свега у крви. Био је у несвјестици. Сломљена му је била вилица и десна рука. Када су га повратили, није могао да говори, само је јечао од јаких болова.
Од узбуђења и од страха учитељица Љубица је побацила новорођенче кога одмах прихватише жене и мајке. Завише дијете парајући дијелове својих скромних хаљина. Новорођенче у почетку није плакало, али сутрадан, гладно и неопрано, непрекидно је вриштало. Љубица је такођер непрекидно молила да је пусте са дјететом. То је све затворене у цркви до те мјере узбудило да су усташе биле приморане да изведу мајку и дијете.
У понедељак, 4. августа, мајку и дијете су укрцали у јадан каић и одвезли према Стариграду. Изгледало је као да ће их тамо стварно и одвести. Међутим, када су усташе стигле испод Свете Тројице, до гробља у Шибуљини, искрцаше мајку и дијете и одведоше у гробљанску капелицу. Мајци испалише револверски метак у главу, а дијете убише ударцима кундака. Иако је Љубица још давала знале живота, усташе журећи подигоше камену плочу најближег гроба испред капеле и бацише унутра Љубицу и дијете. Дуго су се чули јецаји живо сахрањене жене. Тешко рањена, није имала снаге да подигне тешку камену плочу свог гроба. Послије рата, нађено је њено тијело у положају са испруженим рукама и главом према отвору гроба, као да је тражила помоћ и спас прије него што је издахнула.
Да би колико толико умирили затворенике у цркви, дадоше им нешто барених крумпира без соли. Били су то први залогаји хране од суботе ујутро. Било је доста свијета који је из околних мјеста долазио да се својим очима увјери у истинитост овог злочина. Молили су усташе да их пусте, да им додају храну, да им припусте бар дјецу, али све је било узалуд.
Нису помогле ни интервенције католичких свештеника из сусједних мјеста, дон Ловре Дражића из Крушчице и дон Анте Аџије из Стариграда (касније учесника НОП-а), који су се залагали да се похапшени становници Шибуљине пусте из затвора. Истог дана, око подне, усташе су изненада увеле још једног затвореника, Тодора А. Бабца, који се сам пријавио да га придруже жени Смиљи и малољетном сину Ђури који су већ били у цркви. Ова племенита пожртовност и оданост породици, по цијену властитог живота, заиста представља јединствен примјер.
Сутрадан ујутро био је готов некакав списак који је требао да завара и умири затворене људе, да повјерују како ће отићи негдје на рад, и да ће им животи бити поштеђени. У том списку била су из села Шибуљине 43 мушкарца и 41 жена, од тога 18-оро дјеце између 1 и 17 година старости.“[18]
Поред живља Шибуљине, усташе су у близини Пакленице успјели похватати и око 30 Срба, мушкараца, жена и дјеце из Дивосела, који су успјели умаћи покољу у Крушковачама и бјежали у правцу Обровца. Њих су усташе затворили, заједно с мјештанима Шибуљине, у сеоску православну цркву. Након што су их три дана мучили у цркви, извели су их 6. августа у 7 сати ујутро, укрцали на брод и превезли на Паг.
У логору су их држали два дана, тукли, мучили глађу, жеђи, некима и очи копали, а потом све 132 жртве одвели до ископане јаме, над којом су један дио побили, а друге побацали у море.[19]
Док су их хапсили, а и прије тога, усташе су наговјештавали да ће људе из овог краја одвести на рад у Италију. Но, то су чинили само зато да би их увјерили да собом понијесу новац, бољу робу и обућу. Затим су им то што су понијели одузели, опљачкали све вредније што су нашли у њиховим кућама, а стоку међусобно подијелили или поклонили рођацима и пријатељима.
Сачувано је неколико изјава оних који су тог Илиндана побјегли испред усташког ножа у Шибуљини. Овдје ћу навести свједочење Милице Бабац, која се са браћом и сестрама тога кобног дана враћала, како каже, с торова кући, к мору. На путу су наишли на усташе, који су им савјетовали да и друге који су избјегли у планину позову да се врате кућама, јер им се ништа зло неће догодити. При сусрету с двадесетак других усташа, Милица је покушала побијећи, али су је ухватили и, заједно с другима, одвели у планину, до стана Алексе Бабца. Видећи да су овдје већ били окупљени њени сусељани, као и више грла стоке, Милица је покушала да се баци у бунар, али ју је спријечио један усташа, рекавши да се нема чега бојати. Након тога су усташе повели 70 људи према селу, међу њима и Миличиног стрица Дмитра, старог 78 година, кога су, кад није могао да хода, вукли за браду и ударали.
Милица Бабац је овако описала свој бијег из усташких руку: „Истом том згодом видјела сам како су Максима Пољака изударали рукама. Кад смо се приближили на отприлике 3 км од наше цркве, ја сам искористила прилику и прескочила један зид, те побјегла и сакривала сам се два дана у једној јами, а онда сам трећу ноћ изашла из јаме и упутила се даље преко Велебита и тако сам кроз пет дана дању се сакривала по јамама а по ноћи сам се кретала док нисам дошла у Обровац. Кад сам ја побјегла, била сам сама, али послије смо се скупили нас око 14, који су такођер успјели побјећи, те смо се сви скупа дочепали јаме у којој смо се крили два дана. Кад смо послије седам дана дошли на километар до Обровца, стали смо у Зрмањи и нисмо се усуђивали даље у сам Обровац због тога што смо морали прећи мост на којем су усташе држале стражу.“[20]
Милица Бабац у својој изјави описује даље муке и страдања. Наиме, усташе су их примјетили, па су неки међу њима поскакали у ријеку, при чему је Марко Пољак успио пливајући пренијети дијете на леђима. Након неког времена, усташе су се по наређењу италијанских војника вратили, а њих је један цивил превезао лађом у Обровац, у којем су се задржали 11 дана, а затим се пребацили у Задар. У своје село је Милица Бабац стигла у септембру. Она у изјави даље наводи: „Чула сам од неких рибара из Калија, како су једног дана вукући мрежу негдје близу отока Пага извукли 13 лешева међу којима су препознали Максима Пољака, пок. Симе… У Сливници ми је једна жена причала како су усташе ухватили у Селинама два мушкарца, једног старијег и једног млађег, те да су их одвели у Стариград и ту обојицу убили, а овом млађем да су очи извадили. Према ономе како ми је та женска описала поменуту двојицу и рекла да се зову један Јандрија а други Ђуро, ја сам се освједочила да су та двојица отац ми Јандрија и брат ми Ђуро, који су, како сам сазнала, били побјегли о Илињу и ухваћени.“[21]
Као у Шибуљини и многим другим мјестима Независне Државе Хрватске, усташе су на Св. Илију упали и у Смиљанско Поље, недалеко од Госпића. Опколили су село ноћу и похватали 50 жена и дјеце, те их затворили у кућу лугара Саве Лемајића. Недуго потом су их одвели до мјеста у близини засеока Пазеља, гдје су за њих већ биле ископане раке. Ту су их мучили, усмрћивали ножевима и бацали у јаму.
Потресно је свједочанство Босиљке Басарић Лемајић о томе како је Стана Лемајић молила усташе да је не кољу, него да је убију пиштољем, обећавши да ће им дати 170.000 куна које има при себи. На ове ријечи је зликовац Мате Старчевић узвратио: „Муке ћеш подносити које те спадају, а новац ћеш дати“.
Видећи шта је чека, Стана је почела новац парати, а усташе су прискочили да јој новац отму. То је била прилика за неколико преосталих да побјегну. Усташе су припуцали за њима, али су Станина сестра Босиљка, те Душанка, Пера и Јово Лемајић и једна шестогодишња дјевојчица успјели да умакну.[22]
Спасила се и Анка Врањеш, која је била ударена кундаком у главу, али није пала у јаму, већ се откотрљала у страну, и пошто је дошла свијести, утекла из овог крвавог пакла. Сјећајући се језивих призора, Босиљка Басарић Лемајић је описала како је „усташа Фрањо Девчић садистички клао ножем и на ножу дизао дјецу у зрак те бацао на хрпу већ покланих њених мјештана“.[23]
За Девчићем нису заостајали ни Блаж Томљеновић, Лука Томљеновић, Иво Ковачевић, Грга Девчић, Јосо Гривичић, Мато Девчић, Мате Старчевић и Матан Марковић. За овог посљедњег је проф. Мато Матијашевић у својој изјави од 18. августа 1945. године рекао да је прије одласка у усташе био подворник Сељачке господарске школе у Госпићу, а да је касније починио самоубиство. Вјероватно зато што је имао и превише тога на савјести.
Бројна су свједочанства о злочинима над Србима и Јеврејима на стратиштима и јамама логора Јадовно и у његовом помоћном логору Слана на отоку Пагу. Али, нико од свједока не оптужује хрватски народ за почињени геноцид, како је рекла и недоклана Јела Станић: „Не мрзим ниједан народ, мој Милане, па ни овај хрватски. Није народ крив. А што можеш…“
Клани, а недоклани, Срби и Јевреји, изишли из безданих јама или избјегли са стратишта, уз изворне архивске документе, оставили су потресна свједочанства о геноциду – организованом и смишљеном злочину над српским и јеврејским народом у Независној Држави Хрватској.
Поред масовних убистава у логору Јадовно, усташе проводе погроме на цијелој територији своје државе, нарочито у вријеме православних празника, на Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Илиндан. Посебно су монструозни злочини у Хрватском Благају на Ђурђевдан (Вељунски покољ) и у православној цркви Рођења Богородице у Глини на Илиндан, када су, само у та два дана, поклали 2.089 мушкараца и жена српске националности.
Из приложене табеле за котаре Госпић и Перушић може се видјети колико је за Србе био погубан Илиндан 1941. године: у селу Богданићу их је поклано 113, у Липама 48, у Острвици 39, у Барлетама 27, у Медаку (заселак Папуче) 25, у Смиљану 178 како мушкараца, тако жена и дјеце!
На подручју опћине Вргинмост, на Кордуну, усташе су само 1941. године усмртили 4.263 српска цивила, убијајући их немилице на бројним стратиштима, у црквама, на њивама, у кућама, при чему је страдало 925-оро дјеце млађе од 15 година.[24]
Приложене табеле (стр. 401-404) представљају преглед усташких злочина почињених у прољеће и љето 1941. године, приказујући податке за котаре на подручју Лике, а с територије Кордуна само за котаре Слуњ и Вељун.
[1] Пресуда Окружног суда за Лику, к. 198, од 4. јула 1946, ХАК, ф. Окружни суд за Лику
[2] ХАК, кут. Јадовно.
[3] Здунић Фрањо Лав, Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, 200-203.
[4] АЈ, ф. 110, фасц. 919.
[5] АЈ, ф. 110, фасц. 919.
[6] Исто.
[7] Крушковаче представљају дугу, изломљену и узану увалу, коју средином просијеца неколико поточића. С јужне стране затварају је падине Височице (1.619 м), а са сјеверне, према Дивоселу и Госпићу, затворена је проходним, пошумљеним и благим падинама Великог и Малог Бешлинца. Више је отворена према Читлуку и Почитељу, а од Дулибе и Аланка је одвојена преседлином (на Буровачи и Брезовачи), преко које ка Дулиби воде лоши сеоски путеви. Овај терен има облик потковице, чији је отвор окренут према Читлуку, док су три остале стране прилично стрме и покривене густом шумом. Простор на којем је био смјештен збјег, релативно је заклоњен, оцједит, с довољно воде и дрвета за текуће потребе, али крајње неповољан за збјег у случају изненадног напада и налета непријатеља, што ће се и потврдити.
[8] Рајчевић Дане, Злочини усташа над становницима Дивосела, Читлука и Орнице у првој половини августа 1941, Котар Госпић и котар ПерушиЋ у НОР-у 1941-1945, ХАК, 1989, 213.
[9] ХАК, кут. Јадовно
[10] ХАК, кут. Јадовно
[11] ХАК, кут. Јадовно
[12] АЈ, фасц 919.
[13] Записник Земаљске комисије за ратне злочине Загреб, бр. 3460/45, од 23. августа 1945.
[14] Изјава се налази код аутора.
[15] ХАК, кут. Јадовно.
[16] Бабац Павле н.д., 38-39.
[17] Свети Илија, православни празник.
[18] Бабац Павле, н. д, 40-42.
[19] Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача од 2. марта 1946, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ, 2141/46, кут. 89.
[20] Записник Комисије за ратне злочине при ОКР НОО Задар, бр. 772/5, Трибањ, 20. марта 1945, ХА Задар.
[21] Исто.
[22] Пресуда Окружног суда за Лику у Госпићу, к. 198, од 7. јуна 1946.
[23] Исто.
[24] Баић Душан, Котар Вргинмост у НОВ 1941-1945, Вргинмост 1980, 272.
Загребачки „Вечерњи лист“ сриjедом, од 14. маја 1975. до 4. јуна 1975. у четири наставка обjавио jе фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг.
Фељтон jе настао из разговора са Антом Земљаром у чиjоj се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци коjи су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дjела сазнању истине о овом страшном мjесту геноцида над Србима и Јевреjима отjелотворен jе и у наставцима коjе вам представљамо.
У претходна три наставка описан jе усташки логор „Слана“ у коjем jе поубиjано за свега три мjесеца усташке владавине отоком 1941. године 10-15 тисућа логораша, жена, дjеце и мушкараца.
Мjесто умирања звано „Слана“ открили су воjници талиjанске воjске коjа jе окупирала оток одмах по разграничавању с усташком „ендехазиjом“. Посебна комисиjа талиjанске окупаторске воjске подниjела jе извjештаj своjоj команди о логору – масовноj гробници отока у коjу су, како то у извjештаjу каже члан комисиjе поручник др СТАЗИА САНТА заточеници били затрпавани и живи…
Точан се броj депортираних заточеника у логору „Слана“ не зна. Не зна се ни точан броj убиjених логораша. Поручник Санта jе у свом извjештаjу навео само точан броj ексхумираних и спаљених лешева, коjе jе пронашла санитетска екипа талиjанске воjске. Многи гробови нису отварани, а многи од њих ни откривени, тако да се данас, заправо, и не зна гдjе су све укопани убиjени логораши. У извjештаjу поручник Санта спомиње тек jедно такво мjесто: “На jедном другом мjесту и то jужно од жичане ограде коjа jе затварала концентрациони логор Срба, нађено jе друго гробље гдjе смо бушењем констатирали да су ту лешеви затворени у дрвене сандуке. Због тога, ово гробље нисмо ископали. Врло jе вjероватно да се ради о депортиранима коjе су покопали њихови другови логораши. О томе говори и проф. Анте Земљар. Он се, по партиjском задатку непосредно послиjе ликвидациjе логора, затекао на том мjесту заjедно с групом соланских радника коjи су крчили логор. Том су приликом он и другови, видjели око логора на десетке хумака.
„Један смо хумак прекопали“, прича проф. Земљар. „Нашли смо леш преко коjега jе била положена даска.
Човjек jе могао бити стар око 50 година. На себи jе имао плаву сукнену доламицу и дебеле чарапе. Закључили смо да jе био добро обучен, као човjек коjи одлази на рад.
Чини се да су усташе на таj начин обмањивале заточенике, говорећи им, да их воде на рад. Такву групу Жидова видио сам у Госпићу почетком липња 1941. пред неким двориштем коjе jе служило као сабиралиште. Другу групу усташе су, онако дивље, бацали из камиона. Гонио их jе Иван Предован, моj знанац из гимназиjских дана, иначе до тада сjемеништарац у шибенском сjеменишту а касниjе кољач у „Слани“.
О убиjеним логорашима поручник Санта у извjештаjу истиче: „Особа коjа ми jе служила као разборит водич код проналажења разних зона коjе jе ваљало уредити, казала ми jе да jе наjвећи броj депортираних у „Слани“ био бачен у море, везан уз велико камење, а да су си многи сами одузели живот намjерним утапањем.
Познато jе, такођер, да су многи били убиjени и на Велебиту. „Околиш у коjем су депортирани били присиљени живjети – наставља Санта, „трагичан jе по своjоj дивљоj природи каменитих зона, изложених сунцу, jаким вjетровима и кишама. Уз слабу храну и мало воде, чини се више него вjероватном тврдња да су самоубоjства била врло броjна“.
Завршаваjући извjештаj поручник Санта прецизно воjнички наводи:“За горње радове (спаљивање лешева и уређење терена) употребљено jе 70 квинтала дрва, 250 кг петролеjа, 550 кг бензина, 45 квинтала живог вапна. Рад jе потраjао укупно десет дана, са 2720 радних сати“.
Кремациjом ексхумираних тjеласа санитетска екипа завршила jе своj задатак, а документ поручника Санте остао jе као потресно свjедочанство о патњама невиних заточеника.
Од окупације, 14. априла, па до Римских уговора између Краљевине Италије и НДХ, 18. маја 1941, у Лици су војну и цивилну власт вршили Италијани. Под њиховим покровитељством и заштитом је у Госпићу и читавој Лици брзо успостављена усташка власт, како на цивилном тако и на војном плану.
Од Римских уговора па до 26. августа, Лика је била обухваћена тзв. другом демилитаризованом зоном италијанског окупационог подручја у НДХ, с јасно одређеним правима сваке потписнице уговора. У тој зони је цивилна власт била у надлежности НДХ, која је систематски проводила геноцид над српским народом, посебно изражен у првом масовном логору смрти Јадовно на Велебиту.
Пошто је крајем јула и почетком августа 1941. године букнуо устанак на подручју Кордуна, Баније, Лике и Книнске Крајине, уз истовремени талас отпора у Србији, Црној Гори и Босанској крајини, Италијани су крајем августа и почетком септембра реокупирали другу и трећу зону, како би сачували интересе који су устанком били угрожени. При том су сматрали да су хрватске усташе превршили сваку мјеру масовним убијањем српског становништва, што је изазвало нагло ширење устанка угроженог народа, а сама НДХ се показала немоћном да га угуши или обузда. Због тога су италијанске трупе поново преузеле војну и цивилну власт у другој зони и забраниле усташама даља масовна убиства у логору Јадовно и логорима на отоку Пагу. То је условило присилну ликвидацију комплекса првог усташког логора смрти.
Италијанска 2. армија је реокупирала другу и трећу зону на основу наређења које је добила 15. августа, чиме је НДХ, иначе савезник фашистичке Италије, стављена пред свршен чин. Стога је ужурбано приступила ликвидацији логора и уклањању трагова злочина. Ликвидирање се сводило на масовно убијање хиљада заточеника у логорском комплексу Јадовно, што је трајало од 10. до 25. августа, са циљем да их Италијани затекну што мање. О овим збивањима свједочи извјештај Заповједништва I хрватске оружничке пуковније од 22. августа 1941, упућен Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у којем је наведено да су усташе због доласка италијанске војске били присиљени ликвидирати комплекс логора Јадовно, што је значило и све његове збирне логоре и сабиралишта.
Због тога је реално закључити да би логор Јадовно потрајао и дуже од четири мјесеца да се Срби нису подигли на устанак, што је условило компликовање односа НДХ и Италије, јер је устанак угрозио интересе окупатора. Да се устанак у то вријеме заиста брзо и масовно развијао показује низ докумената, а увјерљиво потврђује и допис који је Јурица Фрковић, велики жупан у Госпићу, упутио 10. октобра 1941. доглавнику и војсковођи НДХ Славку Кватернику. У њему, поред осталог, пише: „Данас сам вам упутио једну брзојав, која се односи на потребу гледе брже заштите нашег угроженог становништва. Сигурности ради, шаљем вам по Јоси Аџији ово писмо, па ћете према приложеним извјештајима које сам данас примио, те мојим приказом имати праву слику садашњег стања о Лици. Много наших мјеста остало је без најнужније обране, јер су се савезници уколико су и таквим били повукли због опасности од комуниста и четника.“[1] Фрковић надаље износи податке који указују на све веће и учесталије акције устаничке војске, те истиче да се већ обраћао за помоћ Повјереништву у Сушаку и Министарству унутрашњих послова у Загребу, али без резултата. Зато додаје: „Одлучио сам господине Доглавниче да замолим Вас, да овом народу који је највише дао, те који највише даје и у крви допринаша за слободу и сигурност НДХ, народу којег и ви добро познате, дадете у овим часовима помоћ која би се састојала да се пошаље по нашим мјестима и расподијели наша војска или да се народ одан држави и савезницима наоружа.
Уколико пак не буде успјеха, присиљен ћу бити затражити оставку мога положаја и мислим да ће бити часније да одем у Босну или Русију у борбу против четника (партизана, прим. аутора) и бољшевика.
Поново Вас молим и у име народа заклињем да још док није касно пошаље се најнужнија помоћ.“[2] У новонасталој ситуацији, поглавник Павелић је наложио усташком допуковнику Максу Лубурићу да у што краћем времену, прије наиласка италијанске војске, ликвидира логор Јадовно на Велебиту, његове помоћне логоре, као и логоре на отоку Пагу. Лубурић је задатак проводио изузетно ревно, настојећи да што прије побије заточенике и на тај начин ликвидира логор, плашећи се да га у томе не омете устаничка војска. О другом начину укидања логора осим убијања заточених о његовом премјештању у унутрашњост или одвођењу људи у друге логоре или затворе, није се ни помишљало. Све до 18. августа, заточеници су упућивани у Јадовно и убијани над успутним безданим јамама или пак у самом логору. Посљедњу групу у логору, 1.200 Срба и 300 Јевреја, усташе су побили између 15. и 20. августа. Један дио људи су убили у непосредној близини логора, а њихове лешеве бацили у јаму удаљену 30-40 метара на југ, док су остале приморали да себи ископају раке на простору логора. Потом су преко побијених набацали камење, стабла и грање, настојећи да избришу трагове својих злочина.
Средином августа је у Јадовном усмрћено и 3.000 Срба који су тих дана и ноћи допремљени из логора Слана.[3] Вијести о доласку италијанских војника су стизале најприје на Паг, па су се усташе чувари логора Слана распоредили једни су затворенике убијали на отоку, други на мору, а трећи их одвозили у Карлобаг и даље на Велебит, гдје су логораше бацали у бездане поноре. Свједочећи о ликвидацији посљедњих заточеника у Јадовну, Александар Блајсвајс је у изјави навео: „Из разговора с тајником Равнатељства за јавни ред и сигурност у Госпићу који сам имао приликом свог отпуштања из заточеништва, сазнао сам да на дан мог отпуштања, тј. 15. августа 1941. године, на Јадовном није било више јеврејских омладинаца из чега јасно произлази да је покољ извршен прије тога датума.“[4] Овај навод одговара изјави Драгутина Кона, који се сјећа лика усташе који је дошао у усташки табор и таборнику предао два пакета неких докумената. Стављајући их на сто, рекао је: „Готови су“. На то је таборник, дотичући ножем један од пакета, изустио: „А то су они комунисти“. Кон је видио да су на столу легитимације и индекси и схватио да је то све што је остало од побијених у логору Јадовно. Могао је бити управо 15. август, јер су до тог дана били ликвидирани Јевреји, а током идућих пет дана и сви заточени Срби. У сабирни логор Овчара, у којем је Кон тада био, усташе су 20. августа довезли лопате, пијуке, казане и други прибор с Велебита. Са усташама су приспјели и два заточеника и два дјечака старости око 10 година, који су послужили при утовару и истовару алата. Они су били једини преживјели из логора гдје се за живот није смјело знати. Пошто је препознао алат, јер га је запамтио у логору Јадовно, Кон је закључио: „Моје сумње биле су потврђене. Јадовно је ликвидирано убиством свих преосталих заточеника.“[5]
У изјави датој 2. јула 1945. године Мато Бутковић је описао трагове погубљења посљедњих заточеника у логору Јадовно. У то вријеме је он, заједно с још 32 Хрвата католика, био довезен у логор, али се у њему није налазио више ниједан човјек. Затекли су разбацани пртљаг, неке кофере, дијелове одјеће, шешире, опанке и разне друге предмете. Један дио ствари су покупили, натоварили у камион и вратили се у Госпић, гдје су их усташе затворили у казнионицу Окружног суда. Овдје се још увијек налазило око 2.000 заточеника.[6]
И према изјави Беле Хохштетера од 12. априла 1959. године, који се августа 1941 налазио у Госпићу, логор Јадовно је ликвидиран у времену до 20. августа. Хохштетер наводи да су усташе и кључари ћелија у казнионици причали о томе међу собом.
Истовремено с ликвидацијом логора Јадовно, усташе су ликвидирали и заточенике логора Слана на отоку Пагу. Поред тога што су убијали логораше на отоку и што су наведених 3.000 Срба упутили у Јадовно, у времену од 12. до 20. августа су у два наврата са отока превезли 800 мушкараца, жена и дјеце, те три пута по 150, и све их побили над јамама логора Ступачиново. Лубурић је у својим говорима увјеравао Србе које су превозили у Карлобаг да одлазе кућама или на рад у Њемачку, па су се многи добровољно јављали и одлазили у правцу Велебита, али су код Башких Оштарија скретали ка Ступачинову.
Миро Брајковић из Пуле је у изјави од 21. септембра 1985. године изнио да је у Карлобаг приспјео из Илирске Бистрице с „Краљевском дивизијом“ (италијанска дивизија „Ре“), у којој је задржан као преводилац са италијанског на хрватски језик. Већ трећег дана по доласку, чуо је митраљеску паљбу са Пага. Брајковић наводи да је то могло бити 20. или 21. августа. Команда његове дивизије је из разговора с предсједником мјеста Карлобага сазнала да на Пагу усташе убијају заточенике. Пошто је добио ово објашњење, његов старјешина, потпуковник, наредио му је да с два моторна чамца и водом војника пређе на оток и установи шта се дешава и ко пуца. Дошавши на оток, увјерили су се да усташе масовно убијају заточенике. Тога дана се италијански војници нису вратили, већ су у чамце укрцали око 120 жена и дјеце и тек понеког мушкарца и послали их за Карлобаг. Војници су се задржали на отоку спречавајући усташе у ликвидацији посљедњих заточеника. Италијанска команда у Карлобагу је храну припремљену за ручак подијелила женама и дјеци, а својој војсци дала суве оброке. Брајковић се вратио на Паг с три моторна чамца и њима пребацио око 200 жена и дјеце, а потом је с војском на оток отишао и сам потпуковник и превезао у Карлобаг још 50 логораша и већи дио усташке посаде. Италијански стражари су мотрили на усташе, не дозвољавајући им да се приближе женама и дјеци. Послије ручка је командант дивизије наредио једном усташком заповједнику да у италијанске војне камионе укрца људе, жене и дјецу и одвезе их у Госпић, одакле ће отићи својим кућама. Заповједник је у три камиона укрцао 120 мушкараца, жена и дјеце и одвезао их у правцу Госпића. Међутим, управо у вријеме када је у Карлобагу био очекиван његов повратак, око 15 сати, из Башких Оштарија је стигао један човјек и италијанску команду обавијестио да су усташе све људе, жене и дјецу, искрцали код села Ступачинова, побили их мацолама и ножевима, те побацали у бездану јаму. Пошто је чуо ово, италијански потпуковник је усташе притворио у приземљу зграде опћине у Карлобагу, а када су се вратили они с камионима, све их је присилио да напусте мјесто. Преостали логораши, њих 250, сљедећег дана, 21. августа, у пратњи италијанских војника су превезени у Госпић. Тако су се, захваљујући Италијанима, посљедњи заточеници из логора Слана спасили сигурне смрти, бар за неко вријеме. Но, њихова је судбина и даље била неизвјесна, пошто су их, заједно са заточеницима из Овчаре, усташе упутили у логор Јастребарско.
Изјава коју је дао Миро Брајковић, припадник италијанске јединице која је успјела да спријечи усташе да побију и посљедње заточенике у овом злогласном логору, демантује тврдње неких свједока да је доласком Италијана на оток спашено 450 људи, показујући да их је било само 250.[7] Скоро сви Срби заточени у логору Слана побијени су до 20. августа. Само је мали број њих био међу онима које су Италијани извели, углавном су то били Јевреји и неколицина Хрвата.
О размјерама злочина почињеног у логору Слана свједочи и жалба јавног тужиоца Воје Масникосе, упућена 24. октобра 1953. године Окружном суду Задар на пресуду злочинцу Луки Барјашићу, који је с других 180 усташа учествовао у масовном убијању заточеника на отоку Пагу. Тужилац у жалби тврди да су они у само 45 дана побили 10.000 Срба и Јевреја: „Ово указује да су у 1. усташкој сатнији 5. бојне били такви злочинци да им је и поред свирепих злочина широм НДХ тешко наћи премца, па и међу хитлеровским СС јединицама које су биле специјализиране за масовна уништења у злогласним концентрационим логорима.“[8]
У вријеме ликвидације посљедњих логораша у Јадовну и Слани, заточеници у логору Овчара су сакупљали љетину с напуштених српских имања, не слутећи да усташе које су их надзирали само смишљају како да их покупе и одведу на губилиште прије но што дође италијанска војска. Заточени у казнионици Окружног суда су осјетили знатну узнемиреност и ужурбаност усташа и казнионичких стражара, али нису знали шта се дешава ван затворских зидова. У зору 18. августа, њих 1.100 су почели да сврставају у већ уобичајене колоне и везују жицом и уздужним ланцем. Све до један сат послије подне, стајали су у дворишту, без хране и воде, чекајући да пођу на пут смрти у логор Јадовно. Међутим, тек што су кренули, док још цијела колона није ни изашла ван затвора, изненада им је било речено да се врате. Заповједници пратње су усташама наредили да их одвежу, што су неки спроводници, протестујући и псујући, одбили да ураде, па су већ одвезани затвореници ослобађали своје сапатнике.
Само дан раније, 17. августа, из казнионице Окружног суда је у четири наврата у логор Јадовно отпремљено 700 Срба. То су били посљедњи заточеници који су из концентрационог логора Госпић одведени на стратиште и бачени у Шаранову јаму. Већина њих је била из Херцеговине. Они су међу посљедњима и доведени у овај логор.
Људи који су враћени у казнионицу 18. августа једва да су се у њој и задржали. Наредног дана су између три и шест сати повезани и одвезени на жељезничку станицу Госпић, гдје су их усташе држали у сабиралишту све до ноћи, а затим их укрцали у 13 теретних вагона, на које су ставили катанце. У извјештају 1. хрватске оружничке пуковније од 22. августа, упућеног Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, о догађајима везаним за концентрациони логор Госпић пише: „Дана 19. овог мјесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељезничку постају, гдје су утоварени у вагоне и одвежени у правцу Загреба. Точно одредиште се није могло утврдити.“[9]
Без хране и воде, по 80 и више душа се тискало у загушљивим вагонима, трпјећи неизвјесност куда их шаљу. Италијански војници који су били на станици фотографисали су их док су довожени камионима, злостављани и укрцавани. Кроз прозорске решетке вагона њима се на италијанском језику успио обратити Душан Вучевац, лугар из Високог, тражећи воду и цигарету. Окупаторски војници, колико су решетке дозвољавале, додавали су заточеним Србима воду, цигарете и понешто круха, док су им усташе пријетили: „Није ово Италија, ово је Хрватска.“
Тога 19. августа, плашећи се устаника, али и Италијана, који су се приказивали као заштитници српског народа, из Госпића су се склањали и поједини чланови усташке организације. Бјежало је и цивилно становништво, осјећајући се кривим за злодјела над Србима, која овдје нису била никаква тајна.
У наведеном извјештају 1. хрватске оружничке пуковније даље стоји: „У току 19. овог мјесеца међу становништвом у Госпићу се поговара, да су италијанске власти тражиле окупацију цијелог подручја Лике до закључно линије Карловац-Бихаћ-Книн. Услијед овог поговарања, те чињенице да су усташке формације одлазиле у Загреб, настала је у Госпићу паника у толикој мјери да је хрватски живаљ почео да бјежи у правцу Загреба користећи влакове и самовозе.
Неки су и успјели отићи док ово није запажено, па је од Котарске области обустављено даљње издавање пропусница. Неким особама којима су већ издате пропуснице, на овдашњој жељезничкој постаји су одузете и уједно је предстојнику жељезничке постаје у Госпићу заповијеђено да никоме не смије издати карте за путовање, ако не покаже пропусницу. Паника је још трајала и даље у извјесној мјери, но кулминација је прошла…“[10] Све ово није сметало усташама да преостале заточенике извуку из Госпића и транспортују у друге логоре.
Прва композиција упућена из Госпића стигла је у Јастребарско 20. августа ујутро. На жељезничкој станици, поред тамошњих усташа, дочекао их је организатор логора, усташки пуковник Јуцо Рукавина, који им је пожелио добродошлицу ријечима: „Је ли ови иду у логор смрти.“[11] Током путовања до Јастребарског, исцрпљени људи су падали у несвијест, а 12 их је умрло,[12] међу којима је, по сјећању Ристе Стјепановића, био и Воја Благојевић, власник аутобуског предузећа из Зворника. Мртве су сами заточеници изнијели из вагона и положили на запрежна кола, којима су одвезени на једно поље крај Јастребарског и покопани. У својој изјави Стјепановић свједочи о тегобама путовања: „У вагонима смо стајали стиснути као сардине тако да се нисмо могли ни макнути и нужду смо обављали у вагонима. Многима је и позлило. Пут је трајао цијелу ноћ у мукама. У Јастребарском су нам отворили вагоне, али нам нису дали да изађемо. Усташе су од нас купиле новац под изговором да ће нам купити хране. Касније су нам донијели у једном бурету шљиве и нешто скуханог граха којег су добили из талијанске кухиње, а новац задржали за себе.“[13]
Пане Петровић, који је био у истој композицији, опширно описује муке кроз које су пролазили. У вагону у којем је он био, умрла су двојица његових сапутника. Петровић одаје захвалност једном италијанском официру, на чију су интервенцију италијански војници донијели воду заточеницима док је воз на кратко стајао у жељезничкој станици у Карловцу. Италијанска војска је по приспјећу композиције у Јастребарско спријечила насиље усташа над заточеницима и помогла им да лакше поднесу боравак у вагонима до вечерњих сати, додајући им понешто воде и круха. Из композиције су усташе издвојили 170 Срба и уз псовке и кундачење их одвели у дворац грофа Ердедија, гдје су их затворили у влажне подрумске просторије. На првом и другом спрату дворца је било смјештено више стотина Јевреја и нешто Хрвата. За њих је важио мало слободнији режим могли су се кретати по дворишту, а добијали су и нешто хране преко Јеврејске богоштовне опћине. Из Јастребарског је 20. августа увече 900 Срба упућено жељезничком композицијом у новоосновани усташки логор Јасеновац. На жељезничку станицу Јасеновац су стигли у седам сати изјутра. Овдје су их личке усташе које су их допратили предали усташама из састава 17. усташке сатније.[14]
Кад год би их на њиховом дугом путу смрти преузимали нови стражари, увијек су ови јадници били злостављани и тучени, не би ли из њих исцједили још понешто што су сачували. И овога пута су усташе заређали по вагонима и уз пријетње тражили од заточеника новац, сатове, прстење, налив пера, при том их ударајући кундацима и псујући им српску мајку. Тек након сата претраживања и препипавања, истоварили су их из вагона, сврстали их два по два, повезали жицом и повели према логору, удаљеном од жељезничке станице око пет километара. „Морали смо ићи трчећим кораком. Тучени су били они који нису могли издржати темпо хода. Дошли смо у логор који је био смјештен у баракама на пољу крај једне шуме, близу потока Лоње. Одмах смо морали сјести на мокру земљу, два по два, и ту је поновно настало претресање и одузимање ако је нетко још нешто имао. Око два сата послије подне затворили су нас у бараке.“[15] Ових 900 Срба, углавном сељака, били су први заточеници у логору Јасеновац, у којем су усташе у четири ратне године побили хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и дјеце. Овдје је сужањство несретника настављено у атмосфери неизмјерних, душевних и физичких патњи, непрестаног убијања и клања, сталног пролијевања људске крви, мучења и умирања из дана у дан. Загребачки новинари, који су заједно са усташама сачекали ове прогнанике на жељезничкој станици Јасеновац, сликали су их док су излазили из вагона и у новинама објавили чланак с фотографијом под насловом: „Први транспорт заробљених четника стигао је у Јасеновац.“
Само три сата послије првог, из Госпића је кренуо други транспорт, углавном са Јеврејима, и преко Јастребарског и Загреба такође стигао у Јасеновац. По доласку ове групе од око 400 заточеника, усташе су из довршених барака истјерали Србе и у њих затворили Јевреје, који су по њиховом налогу преузели и унутрашњу организацију логора са својим логорником.[16]
Срби су смјештени у неизграђене бараке, које су сами подизали под строгим надзором усташа. Из овог транспорта је у Јастребарском издвојено неколико Хрвата, Српкиња и Јеврејки, које су затворили у дворац Ердеди.
Пане Петровић у изјави од 12. априла 1942. године говори о доласку овог транспорта у Јасеновац: „Исти дан око 5 сати послије подне дошла је у логор партија Јевреја, па смо ми заузету бараку морали напустити, јер су у њу уселили Јевреје, а ми смо се смјестили у друге, још недовршене бараке, које смо сами довршавали.
У овом логору, од 21. августа 1941. па до половице септембра, ми Срби нисмо добивали никакве хране од управе логора, а нити смо што добивали извана. Јевреји, који су у истом логору били смјештени, добивали су живежне намирнице од својих богоштовних опћина, па су од тога откидали и нама давали. Међу Србима владала је неописива глад. Срби су сву траву у логору од глади појели, тј. све дивље зеље.
Каткада су нам Јевреји скухали љуске од кромпира али то је било врло мало. Људи су се при ходу љуљали од велике глади. Један сељак, младић из зворничког среза, нашао је једног дана изметине једног Јевреја који је имао пролив и у тим изметима било је непрокуханих зрна пасуља, и овај младић купио је из тих изметина зрње пасуља и јео.
Око 10 сати прије подне, 30. августа 1941. године, одвојили су из наше групе све сељаке, њих око 500, повезали их жицом два по два за руке и одвели према жељезничкој станици. Ти сељаци били су из срезова бјељинског и зворничког. Њих више нисмо видјели.“[17]
На основу овог податка можемо закључити да је тог дана почело масовно убијање у логору Јасеновац.
Из госпићке казнионице су 20. августа изведени посљедњи Срби и преостали Хрвати. Они су одвезени до Јастребарског и затворени у просторијама тамошњег логора. У овом транспорту су биле Милица Вујновић и Јелена Басарић из Госпића, које у својим изјавама од 17. и 18. априла 1942. године описују патње које су претрпјеле. Јелена Басарић, ученица гимназије из Госпића, наводи: „20. августа 1941. године отпремљена сам с једним транспортом у којем је било мушких и женских у Јастребарско. У том транспорту поред многих биле су Марија Вујновић и њена сестра Милица, Рада Васиљевић, Анкица Баста и Зора Ивановић, чиновнице из Шипада, Милица Крајновић и Драгица Бараћ из Госпића.“[18]
Јово Благојевић, који се нашао у истом транспорту, у својој изјави напомиње да су у Јастребарско стигли 21. августа око 15 сати, и да су са жељезничке станице пјешице одведени у логор, у којем су усташе Србе затворили у подрум зграде, а Јевреје, Хрвате и жене, без обзира на националну припадност, у просторије на првом и другом спрату. „За нас Србе био је режим свагдје строжи па и овдје у Јастребарском. Ми смо читаво вријеме морали бити у подруму без хране, док су други могли слободно кретати по дворишту и куповати храну од околног житељства. Срби су тучени кундацима, разним моткама и шакама.“[19]
Логором Јастребарско су руководили дотадашњи заповједници логора из Госпића: Стјепан Рубинић, Драгутин Пудић Парализа и Јанко Михаловић. Они су са својим усташама првом композицијом из Госпића стигли у Јастребарско и уз помоћ тамошњих усташа преузели организацију у логору. Феликс Хиршл у својој изјави наводи да је у то вријеме у Јастребарском било укупно 2.200 заточеника, међу којима и око 140 комуниста, који су углавном допремљени из казнионице у Лепоглави, уз неколико из логора Јадовно. „Они су били смјештени у подрумским просторијама. Били су без икаквих новчаних средстава, а нису добивали храну као ни заточени Срби, те смо их ми Јевреји хранили.“[20]
У транспорту који је из Госпића упућен 20. августа било је око 60 Српкиња с дјецом, које због наиласка италијанске војске усташе нису доспјели побити у логору Ступачиново. Највећи број њих је био с подручја Босне и Херцеговине и међу последњима су из својих крајева транспортоване у логор Јадовно.
Посљедњи транспорт из Госпића, са око 900 Јевреја и Срба, кренуо је 21. августа. У њему су већином били Јевреји, те Јеврејке и Српкиње с дјецом из логора Овчара. На жељезничкој станици у Госпићу су им усташе придружили оних 250 заточеника, углавном Јеврејки и Српкиња с дјецом, које су италијански војници спасили из логора Слана и преко Карлобага их својим камионима довезли у Госпић. Према свједочењу Драгутина Кона, тог истог дана, док је већина заточених у логору Овчара обављала пољске радове, наредили су им да се одмах врате у логор. Овдје их је чекала већа група усташа, која је дошла у помоћ логорским стражарима како би их спровели на жељезничку станицу Госпић. Пошто су се на брзину спремили и окупили, заповједник Драгутин Пудић им је саопштио да иду у Загреб, гдје ће бити саслушани и пуштени кућама. Међутим, упозорио их је да нико не смије да покуша да бјежи, јер ће бити убијен, а уз њега још 70 мушкараца и 30 жена. Кон је закључио да их усташе не изводе из логора да би их пустили на слободу, већ намјеравају да их пребаце у неки други логор или одведу на губилиште. Под строгом пажњом усташа, у колонама, пјешице су допраћени до жељезничке станице у Госпићу. Тако је испражњен и овај помоћни логор творнице смрти Јадовно. Транспорт је у Јастребарско стигао 22. августа. И у овој композицији је по 70 до 80 заточеника било натискано у сваком теретном вагону — измјешани мушкарци, жене и дјеца, а у сваком разврстани према националној и вјерској припадности.
Феликс Хиршл је овако описао путовање у овој композицији: „Пут је био тегобан јер смо били затворени у марвинским вагонима у којима се налазило од 70-80 људи. Путем нам нису давали ни воде нити су нас пуштали да вршимо нужду. Од силне врућине и спарине путем је многима позлило. Од глади и изнемоглости умрла су три заточеника. Нужда се обављала у једном углу вагона. Када смо стигли у Јастребарско, транспорт је задржан пред станицом гдје смо остали у тим мукама неколико сати.“[21]
И Иво Чорић је у својој изјави оставио свједочанство о овом транспорту: „Од Госпића до Јастребарског путовали смо 26 сати у бломбираним теретним вагонима да нам усташе кроз то вријеме нису дали ни хране ни воде, премда је било љето. На некој станици између Огулина и Карловца успио је један затвореник, по имену Борис Микуш, студент филозофије из Загреба, да каже Италијанима, да има међу нама и једна носећа жена и да смо без воде, па су италијански војници силом отворили наше вагоне и донијели нам воде за пиће. Када је воз кренуо и дошао до слиједеће станице, усташе су упале у наше вагоне, тукли нас све редом и тражили да одамо тко је молио код Италијана воду. На то се је сам јавио Борис Микуш и рекао да он није тражио воду за себе него само због оне жене која је била носећа. На то су га усташе тукле и запријетиле му да ће за то платити кад дођемо на мјесто.
Наша композиција стигла је на станицу Јастребарско послије подне око 4 сата, одакле су нас усташе спровеле на имање грофа Ердедија, смјестили нас ондје и то Србе у подрум, а Хрвате и Јевреје по спратовима неке велике зграде за држање хране, која је изгледала као силос.
Кад смо стигли на станицу и док су нас усташе спроводиле кроз град, стално су нас фотографисали Италијани. Након једно десетак дана ноћу све Србе из подрума, а било их је око 200, међу којима два Мостарца и то Војин Бјелица, трговац, и Бранко Грковић, пензионер, одведени су у непознатом правцу и више се нису вратили. Само тројица Срба из те групе Бранко Војиновић, Урош Милетић и један из Госпића остали су у затвору и то двојица у Јастребарском, а трећега је усташа Миле Вркљан Милица предао часним сестрама на рад. Ми који смо остали у том логору ишли смо на разне радове на имању грофа Ердедија. Усташе нам никакву храну нису давали, већ смо исту добивали од јеврејске опћине из Загреба…“[22]
У својој изјави од 16. априла 1942. године Фимија Тохољ је описала свој боравак и приспјеће посљедње скупине у логор Јастребарско: „У дворцу грофа Ердедија затекли смо више Јевреја, Срба и Хрвата, мушких и женских. Са Србима нисмо могли да говоримо, јер су они били затворени у подрум. Али смо их виђали. Страшно су изгледали. Испаћени, јадни, обрасли у дуге браде. Неки су од њих били у официрским и војничким униформама. Ми жене Српкиње, Јевреји и Хрвати, и њихове жене и дјеца, били смо смјештени у самоме дворцу и смјели смо да излазимо у парк, који је био ограђен бодљикавом жицом. Јевреји су имали нешто новаца. Ми смо послуживале Јеврејке и тако добивале новаца, одјеће или обуће. Једино хлеба није било. До нашега логора били су у једној кући Италијани. Син Маре Церовине, Миленко, разговарао је једнога дана с једним од Италијана на француском језику, колико је знао из школе (он је завршио седам разреда гимназије). Усташа Миле Вркљан Милица примјетио је то и пошао према Миленку. Миленко га је на вријеме видио па је побјегао и помијешао се међу жене, мислећи да ће му тако некако умаћи. Но, Милица га је пронашао и ухватио те га пред свима нама, дакле и пред мајком, стао тако душмански тући неким гуменим штапом, да га је за час свега облила крв, коју је доскора почео и да пљује. Затим га је Милица онако испребијана одвео у подрум међу остале Србе и ту га опет тукао.“[23]
Заточеници који су 22. августа довезени из логора Јадовно у логор Јастребарско остали су у њему до 1. септембра, до посјете Макса Лубурића, који је дошао у пратњи око 60 усташа из Јасеновца. Уз помоћ логорских заповједника, они су одвојили Србе и Јевреје од њихових жена и дјеце и Хрвата, а затим мушкарце одвели на жељезничку станицу. Под стражом наведених усташа, међу којима је било највише муслимана из Босне и Хрвата из Херцеговине, спроведени су у логор Јасеновац, гдје су стигли 2. септембра ујутро. У неколико затворених теретних вагона су били раздвојени Срби од Јевреја, при чему се у два вагона налазило 180 Срба. Стево Симић је у својој изјави навео да су их у Јасеновцу усташе постројили у ред два по два, тако да су Срби ишли испред Јевреја, и водили их до логора, успут их ударали кундацима, псовали им мајку и тјерали их да пјевају српске пјесме.[24]
Смјестили су их у логор број 2, гдје их је у појединим баракама већ било и по 500. Миливој Николић и Реља Билановић из Високог, који су приспјели у Јасеновац са овом групом Срба и Јевреја, кажу да су радили на подизању насипа, а да круха нису ни видјели. „Рад је био неописиво тежак, а поступак према нама више него бруталан. Свакога дана падало је најмање до 20 мртвих људи. Многи су умирали од изнемоглости. Знам да је тако умро жељезничар Петар Пајић из Сиска, Бошко Божић, посједник из Високог, Миле Бујак, рударски радник из Приједора, Васо Милић, бријач из Високог, Ђорђе Станковић, посједник из Пурачића, Ковачевић, школски надзорник из Невесиња и још многи други чијих се имена не сјећамо.“[25]
Феликс Хиршл је, у већ цитираној изјави од 16. јануара 1945, навео да је дан прије но што су упућени у Јасеновац, у логор Јастребарско дошао шеф Жупског редарства за Загорје да провјери заточенике из својих жупа и том приликом им цинично рекао: „Преселит ћете се у мјесто гдје ћете живјети у води, гдје ћете јести воду, спавати у води и цркнути у води.“[26] По доласку у Јасеновац, Хиршл се увјерио да им је споменути полицијски шеф тачно рекао шта их чека. Ту ће током четири године постојања Независне Државе Хрватске невини умирати у води, а многи ће бити затучени маљевима, поклани ножевима или покошени митраљеским рафалима.
У вријеме док Италијани још увијек нису преузели власт у Госпићу, док су посљедњи Срби и Јевреји транспортовани из логора Госпић у логоре Јастребарско и Јасеновац, усташе су на превару похватали 30 жена и дјеце из села Заблата, Рашиног Понора и Селишта, у опћини Смиљан код Госпића, и побацали их у јаму. О томе свједочи извјештај Заповједништва 1. хрватске оружничке пуковније од 2. септембра 1941. године, упућен Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ: „Оружничка постаја Брушане извијестила је: 25, 26, 27. коловоза т. г. повратили су се сељаци грчко-источне вјере својим кућама у села Заблата, Рашин Понор и Селиште, опћине Смиљан, котар Госпић. По повратку својим кућама они су тражили од усташког повјереника за село Трновац, Ново Село и Јадовно, Павелића из Трновца, да им се врати одузета стока и остале ствари из њихових домова. Поменути повјереник позвао је све ове сељаке у село Трновац и организирао са својих неколико наоружаних људи напад на ове сељаке грко-источне вјере, те их одвео у заселак Рашин Понор, гдје их је њих око 30, што мушких и женских, дао убити и у јаму бацити, па 28. ов. мј. дао закопати. Присвојену робу и благо задржали су и даље за себе.“[27] Усташе су и након ликвидације логора Јадовно наставили с хапшењем и убијањем Срба, како у Лици тако и у другим крајевима, све до завршетка рата.
Након што су одвели мушкарце у Јасеновац, усташе су из логора Јастребарско транспортовали Српкиње и Јеврејке с дјецом у логор Крушчицу код Травника. Послије тога су у логору Јастребарско остали готово само Хрвати, мушкарци и жене, а међу њима и шесторица Срба, од којих су се петорица, према изјави Ђуре Медића, успјели прикрити као Хрвати, а сам Медић је усташког поручника Јанка Михаловића увјерио да је евангелист, па му је овај одобрио да остане с Хрватима.[28]
И споменути Урош Милетић је на сличан начин остао с Хрватима и спасио се смрти у логору Јасеновац. Он је у изјави од 14. јула 1945. године навео да је из подрума у којем су били Срби уочио да се католици и Јевреји слободно крећу по дворишту, па се умијешао међу њих. „Нашао сам познатог Егона Фишера из Копривнице, који је касније убијен у Јасеновцу. Он ми је дао 40 динара да сам се обријао, ошишао, дао ми је и пар веша. Примјетио ме неки усташа кога сам увјерио да имам дозволу од неког другог да будем међу католицима и тако сам даље по дану био на дворишту а по ноћи спавао у подруму. Тако сам остао осам дана. Од управе за то вријеме нисмо добивали храну, већ смо јели оно што су Јевреји бацали као покварено из својих пакета које су добивали.
Иза тога је једнога дана наређен општи наступ. Дошао је усташки поп Клајн из Вараждина да тражи људе за рад, подијелио нас је по вјерама. Мени је било нешто сумњиво па сам се помијешао међу католике. Ту ме је препознао неки Божо Козоман и пријавио ме усташи као и још једног православца који се је са мном сакрио међу католике, због тога сам морао на неко саслушање гдје сам изјавио да сам католик па су ме пустили с оним другим православцем заједно…“[29]
У својим изјавама Радојка Васиљевић и Серафина Енгел свједоче да су жене с дјецом из логора Јастребарско путовале, као и у свим осталим транспортима, без хране и воде. „Једина храна коју смо каткада могли добити је био који кришом убачени крумпир од стране сељака, који су нам га понекад успјели на станици убацити кроз решетке вагона. То је било углавном на босанској прузи, а те крумпире убацивали су нам српски сељаци, који још онда нису били одведени. Ако би неки усташа то примјетио, одузео би тај крумпир и згазио га.“[30]
Жене с дјецом су, у пратњи усташа, из пломбираних вагона изишле у Славонском Броду и камионима превезене у Босански Брод, гдје су поново утоварене у сточне вагоне и отпремљене у логор Крушчицу. Свједокиње наводе да су по доласку у логор затекле око 3.000 заточеника, углавном жена и дјеце, и тек мањи број мушкараца, који су само послије неколико дана отпремљени у логор Јасеновац. Радојка Васиљевић наводи да су са жељезничке станице ишле пет километара пјешице до Крушчице, под кишом, по блату, преморене путовањем и измучене глађу. У логору су их усташе смјестили у још неизграђене бараке, без крова, на мокру земљу.[31]
Само неколико дана послије одвођења Српкиња и Јеврејки у логор Крушчицу, 14. септембра, у логор Јастребарско је дошао усташки пуковник Јуцо Рукавина и наредио заточеницима да се спреме за пут. Усташе су потом одвезли 250 Хрвата, мушкараца и жена, међу којима и шесторицу поменутих Срба, на жељезничку станицу, утоварили их у сточне вагоне и пребацили у логор Даницу код Копривнице. Иво Чорић каже да су у логору Даница затекли око 3.000 интернираца из разних мјеста НДХ. „Ту су први пут узели од нас генералије и смјестили нас по разним просторијама логора. Свакодневно су усташе по неком списку прозивали људе и те су ноћи одвожени а да се више нису враћали. На тим списковима примјетио сам да пише ’Јас.’ и то је по свој прилици значило да су одвежени у Јасеновац. На неким списковима је писало ’НН. ТРГ’, а то је значило да се ти људи одводе у Загреб Усташкој надзорној служби. Ова партија са ознаком на списку ’НН. ТРГ’, била је углавном пуштена кући. У логору ’Даница’ био сам укупно око пет мјесеци и кроз то вријеме су долазили скоро свакодневно транспорти из разних крајева НДХ који су сви на описани начин даље отпремани, па се за њихову судбину није ништа знало. На интервенцију Блажа Стишковића, који је касније и сам био убијен од усташа, а на молбе моје фамилије, ја сам из ’Данице’ спроведен у Загреб на ’НН. ТРГ’, гдје сам био три дана а затим сам ослобођен.“[32]
Захваљујући дијелу сачуваних докумената НДХ, дијелу италијанских докумената, изјавама неколицине преживјелих заточеника, као што су оне Иве Чорића, Ристе Стјепановића, Пане Петровића, Миливоја Николића, Реље Билановића, Мирка Пајкића, Уроша Милетића, Драге Свјетличића, Ђуре Медића, Радојке Васиљевић, Фимије Тохољ, Серафине Енгел, Феликса Хиршла и других, а нарочито изјавама извршилаца злочина, сазнајемо истину о законодавству НДХ, на основу којег су почињени масовни усташки злочини над српским и јеврејским народом – само зато што су били Срби и Јевреји, али и над оним Хрватима који се нису слагали с расистичком политиком власти Независне Државе Хрватске. Сазнајемо тужне околности у којима су уништавани животи у првом логору масовне смрти Јадовно и у његовом продужетку – логору Јасеновац, као и у другим логорима на подручју НДХ, у којима су убиства трајала све до краја рата.
[1] АВИИ, кут. 243, рег. бр. 213-33.
[2] Исто.
[3] Романо Јаша, Јевреји Југославије 1941-1945, Жртве геноцида и учесници НОР-а, 123.
[4] ХАК, кут. Јадовно.
[5] ХАК, кут. Јадовно.
[6] АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/25. б 1-2/45, кут. 15.
[7] ХАК, кут. Јадовно.
[8] ХА Задар, ф. Окружног суда Задар.
[9] Архив ОС, а. НДХ, к. 152, рег. бр. 24/4. Усташе ове Србе називају четницима иако добро знају да они то нису и да четнике никада нису ни видјели.
[10] Исто.
[11] Изјава Драге Свјетличића од 4. јула 1942, АЈ, фасц. 922.
[12] Изјаве Реље Билановића, Ристе Стјепановића, Симе Ћурковића, Пане Петровића, Мирка Пајкића, Јоце Чолаковића и других, АЈ, фасц. 922.
[13] Исто.
[14] Изјава Пане Петровића од 13. априла 1942, АЈ, фасц. 922.
[15] Исто.
[16] АЈ, фасц. 210.
[17] АЈ, фасц. 922.
[18] Записник од 17. априла 1941, АЈ, фасц. 922.
[19] АЈ, фасц. 220.
[20] Записник Комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача Шибеник, 16. јануар 1945, ХАК, кут. Јадовно.
[21] Исто.
[22] Изјава од 5. августа 1945, АБиХ, кут. Мостар, бр. 55807. ЗКРЗ.
[23] АС, ф. ЗКРЗ:
[24] Изјава Стеве Симића од 9. априла 1942, АЈ, фасц. 220.
[25] Изјава Ота Брејера од 25. априла 1945, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 1839/45, кут. 7; Изјаве Миливоја Николића и Реље Билановића од 13. априла 1942, АЈ.
[26] Записник КРЗ, Шибеник, 16. јануар 1945, ХАК, кут. Јадовно.
[27] ХАК, кут. Јадовно.
[28] Записник од 11. новембра 1942, АС, ф. ЗКРЗ.
[29] Изјава Уроша Милетића од 14. јула 1945, АЈ, фасц. 912.
[30] АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 1872/47, кут. 10.
[31] АЈ, ф. 200, фасц. 919.
[32] Изјава Уроша Милетића од 14. јула 1945, АЈ, фасц. 912.
Од саме успоставе НДХ, усташки органи власти и њихове војне формације настојали су да прикрију своја недјела, убијања, масовне покоље и масакрирање цивилног становништва. По ликвидацији логора Јадовно, крајем августа 1941. године, извршиоци злочина су у неке од безданих јама на Велебиту натрпали грање и камење преко тијела усмрћених жртава, замаскиравши их, а неке су и забетонирали.
Ова су стратишта све до данашњих дана остала покривена велом тајне. Међутим, свакодневна хапшења и масовна нестајања мушкараца, жена и дјеце нису могла остати неоткривена.
Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништво настањено у близини масовних гробница је допринијело да се истина не сазна, кријући од заинтересованих гдје се налазе мјеста злочина, тако да су она неминовним законитостима промјена у природи, новим густим растињем, непроходно испреплетеним, толико обрасла да је многима заметнут сваки траг. О овоме свједочи већ цитирани документ – извјештај италијанског потпоручника др Виторија Финдерлеа од 6. септембра 1941, у којем он Војну здравствену дирекцију 5. армијског корпуса 2. италијанске армије обавјештава да му је отежан задатак да пронађе бездане јаме у које су бачене жртве у комплексу логора Јадовно, што је било потребно да би се спријечило евентуално загађења вода, јер становници околних насеља не желе да сарађују и покажу гдје се јаме налазе, па их је сам и уз велике потешкоће пронашао тек неколико.[1]
Да су усташке власти још 1941. године прикривале и уништавале трагове злочина, показује више сачуваних докумената управо њихових органа. У то вријеме су се многе жене обраћале италијанским војним јединицама желећи да сазнају судбину својих мужева, синова и кћери које су усташе похапсили и одвели. Главно равнатељство за јавни ред и сигурност и Усташка надзорна служба најчешће су на упите који су им били прослијеђени одговарали да о траженим људима не знају ништа, нити преко својих подручних области могу нешто одређено сазнати. Тако Усташка надзорна служба 18. новембра 1942. године одговара на захтјев Вишег заповједништва италијанских оружаних снага „Словенија-Далмација“ да један број Срба, наведених именима и презименима, буде ослобођен из концентрационог логора Госпић: „Особе, које су своједобно из Грачаца, Граба, Вучипоља, Кијана и Штикаде, као непоћудне и погибељне по јавни ред и сигурност упућене у поједине сабирне логоре, упућене су већим дијелом у сабирни логор у Госпић, па их се услијед своједобних догађаја у Госпићу може сматрати несталим.“[2] Такође на допис Вишег заповједништва италијанских оружаних снага „Словенија-Далмација“, од 18. маја 1943, Главно равнатељство за јавни ред и сигурност отписује да нема података везаних за логор Госпић, па ни података о траженим лицима: „Те су особе у првим данима револуционарног живота нашег народа биле елиминиране из јавног живота и упућиване у привремене и покретне логоре, нарочито у Госпић, одакле су услијед познатих догађаја нестале или им се заметнуо сваки траг. Према томе нису ни одговори на питања о таквим особама, сматра се, могли бити одређенији.“[3]
Главно равнатељство за јавни ред и сигурност НДХ, као организатор логора Јадовно, самим тим и злочина почињених над српским и јеврејским народом, било је добро обавијештено о свему што се у њему збивало. Знало је да је логор Јадовно ликвидиран крајем августа 1941. године, али службено извјештава да о томе ништа не зна. Директан одговор се избјегава у настојању да се прикрију недјела за које је било одговорно управо ово Равнатељство, што је команди италијанских оружаних снага било познато, јер су управо они присилили усташе на ликвидацију логора Јадовно.
Све вријеме рата, истина о злодјелима је у документима фалсификована, злочини су прикривани и умањивани, а многима су трагови и посве брисани. Бројне документе су усташе током рата уништили. Па и послије рата су појединци уништавали писана свједочанства која су била сачувана. Нажалост, и службени органи власти у ослобођеној Југославији су на одређени начин спречавали да се аутентични извори о масакрима усташа над српским и јеврејским народом сакупљају и објављују. Настојало се да се о овој теми што мање говори и пише, да се злочини забораве – у име мира, братства и јединства.
Најупечатљивији примјер уништавања трагова усташких злочина налазимо управо у комплексу логора смрти Јадовно, како на Велебиту тако и на отоку Пагу. Послужићу се италијанским архивским изворима о томе, које је 1988. објавио Анте Земљар у књизи Харон и судбине, затим документима из Министарства одбране Републике Италије, и с неколико докумената из Државног архива у Риму који се чувају у микротеци Архива Југославије у Београду.
Након ликвидације логора Јадовно и Слана, крајем августа 1941, по доласку италијанске војске у Хрватско приморје и Лику, Команда 2. италијанске армије је 6. септембра преузела цивилну власт у овим крајевима, страхујући од ширења устанка из Србије и Црне Горе, преко Босанске Крајине, у Хрватску. Послије преузимања власти, командант 2. армије, генерал Амброзио, наредио је да се заплијене сви документи о усташким концентрационим логорима на подручју Лике. Највећи број докумената је потом брижљиво уништен. Ипак, сачувано је неколико докумената, управо 5. корпуса 2. италијанске армије, који аутентично свједоче о уништавању трагова масовних усташких злочина у комплексу логора Јадовно, што су војници ове италијанске јединице обавили на крајње нехуман и нецивилизован начин.
Из већ наведеног извјештаја др Финдерлеа види се да га је Дирекција за здравство 5. армијског корпуса 2. италијанске армије задужила да с једном екипом војника пронађе масовне гробнице и дезинфикује их, како би се спријечиле евентуалне заразе. Описујући шта је све на терену пронашао у времену од 1. до 5. септембра, Финдерле наводи да је на отоку Пагу, у предјелу Фурнажа и још неким мјестима на отоку, пронашао неколико масовних гробница у којима су лешеви били врло плитко сахрањени, тако да су представљали „интоксикациону и инфекциону опасност.“[4]
На основу његовог извјештаја, Војно-здравствена дирекција италијанског 5. армијског корпуса је 6. септембра наредила да се „лешине сахрањене у Слани на Пагу откопају и сакупљене на ломачама да се натопе запаљивим и сагорљивим текућинама,[5] те под хитно изврши њихово спаљивање.“ Задатак је 8. септембра повјерен јединици здравствене службе дивизије „РЕ“, а 11. септембра у 7,30 сати поручник др Санто Стаци (Santo Stazzi), праћен једним подофициром и 34 војника, кренуо је из Краљевице на Паг моторним једрењаком „Венус“, носећи материјал потребан за уништавање трагова усташких злочина у логору. Цијелих 10 дана је специјални војни санитетски одред, којем је помагало још око 50 војника, од раног јутра до касних вечерњих сати обављао овај нехумани посао. Италијанским санитарцима су у откривању масовних гробница помагали добри познаваоци отока, свједоци усташких злочина у логорима Слана и Метајна, добронамјерни људи Иво Билић, Вилко Марковина, Павле Ловрић, Никола Цар и други.
Прва ископавања су почела на рову удаљеном 300 метара од обале са пашке стране, који се састојао од шест јама дужине 7 м, повезаних попречном јамом дугом 56 метара, дубине 2,5 до 3 метра и ширине око три метра. Извађене лешеве су полијевали бензином и спаљивали, а затим настављали с копањем редом, ближе мору, гдје су јаме биле дужине 13 метара, ширине 1,5 м и дубине око једног метра. Друге јаме нису отваране, него су само дезинфиковане, а њихове површине маскиране, како би се трагови сакрили и временом заувијек нестали.
Свој задатак су италијански санитарци завршили ископавањем и спаљивањем лешева из јаме дуге 19, широке 5 и дубоке 3 метра, која се налазила у једној вододерини смјештеној сјеверо-западно од логора Слана. При обављању овог нечасног посла, већина њих се није понашала цивилизованије од усташа. Понашање италијанских војника је описао Павле Ловрић, који је био присутан при ископавању. У изјави датој Комисији за ратне злочине за Хрватско приморје 17. јануара 1946. године он наводи: „Италијански су санитарци, њих 35 војника, на лешевима прије спаљивања вршили претраге, тобоже због легитимација које су ионако послије уништили, па су како су лешеви имали сви уста јако отворена, прегледали њихова зубала и који год је имао златне или сребрне зубе, свакоме су каменом избијали вредносне зубе и спремали их у један сандук, а након свестране претраге и пљачке лешева помно су те зубе опрали са шпиритом и међусобно их раздијелили.“[6]
Др Стаци је 22. септембра начелнику санитета 5. корпуса упутио детаљан извјештај, из којег наводим само неколико дијелова: „Већ у зору 12. септембра 1941. године гдје се брод усидрио, а још више у близини гребена гдје смо пристали, наишли смо на један одвратан смрадеж који је карактеристичан за органске материје у распадању. Успевши се неким путићем по гологолцатом трагичном терену, нашли смо се изнад 400 метара пред јамом дугом 32 метра, широком два, а дубоком 1,5 метар. Током пута били смо присиљени употријебити плинске маске јер је смрдеж постао неподношљив, а успињање нас је силило да дишемо дубоко.“ Овај лијечник затим описује друге јаме на које су наилазили: „Из јама пробија се врло јак смрадеж материја у распадању, а из помакнуте земље избијају згрчене руке, ножни прсти већ врло трули, а на неким се мјестима јасно указују обриси човјечјих тијела слабо покривених земљом. У једном дијелу, гдје је терен показивао необичну еластичност, бушењем од само неколико центиметара открио се женски трбух.“ Стаци даље описује ископавање гробнице у долини Карлобашки Малин: „На неким мјестима избијају руке и ципеле. Дијелим људе у двије групе. Приступа се методичном раду. Одмиче се све камење с помакнуте земље, опрезно с лопатама одмиче се слој по слој по читавој дужини гробља. Послије одстрањења првих 5 до 20 цм земље, указују се бројне руке, често везане, босе ноге, а који пут обувене, главе са лицем окренуте према горе или које показују шију.
Иако смо већ навикли на извиривање удова и главе, овдје је ово указивало на извјесну изнимност у покапању. Готово је било правило да се послије одстрањења земље, на лешинама нађе слој камења које је требало макнути да би се с ископом лешина могло наставити.
Настојали смо себи протумачити ову присутност камена те смо испробали на ископу који још није био испуњен те дошли смо до закључка да су укоп вршили на овај начин: оне које је требало побити, свезаних горњих удова или повезаних по двојицу или тројицу заједно (увијек са жицом за електричну струју), поставило се на куп земље, одгрнуте код ископа јаме, у коју су онда падали убијани митраљезом или смртно рањени хладним оружјем. У тим случајевима, кад врло вјеројатно што показује положај лешева смрт још није наступила, било је срушено највеће камење из подножја сухих зидова с обје стране које је у паду повукло за собом земљу, па је тако укоп био извршен с мало муке и брзо. Да су били укопани смртно рањени, али још живи, доказује изобличени и трагични изражај лица већине ових лешева.
Извлачење лешева било је стога нарочито мучно, јер нису били смјештени по неком реду него набачени, некоји с главом према доље, други згурени, други опет с удовима испремијешаним с другим лешевима, некоји међусобно везани и поразмјештени у положајима који се не могу ни замислити.
На некојим су мјестима лешеви чак у пет слојева, један над другим, а на другим их има мање, већ према томе како је то дозвољавала дубина јаме с каменитим дном. Готово сви мушки лешеви имали су горње и доње удове везане. У близини јаме нађене су митраљеске чахуре, а код многих лешева који су још били врло уздржани, било је могуће констатирати смртне ране од хладног оружја на прсима, на леђима, на врату. Једној младој жени одрезане су потпуно оштрим оруђем дојке. У двије јаме нашли смо само жене и дјецу али и у другим јамама били су испремијешани мушкарци, жене и дјеца.
Стање издржавања лешева било је различито у различитим зонама јер су укопи извршени у разно вријеме. Када би извадили који леш употребом трозуба, поставили би га на импровизиране носиљке и преносили на ломаче од дрвља у ту сврху и припремљене гдје је био обилно натопљен горивим текућинама и спаљен. Ради стања сапонификације неких лешева, као и ради импрегнирања са земљом, сагоријевање се одвијало полагано, али потпуно, тако да није преостало ништа него пепео потпуно уништених органских материја.
Послије ослобађања гробова од њихових мртвих становника, по дну откопа полаган је слој живог вапна разријеђен у води. Над вапно положио би се прах мртвих, на њега ново вапно те слој од 20 центиметара земље. Није било потребно додати више јер ће поред кише које наступају на овај тако уређен терен и саме извршити своје.“[7]
Стаци у извјештају наводи и да су санитарци при ископавању проналазили понешто од ствари које су припадале жртвама фотографије, жељезничке и трамвајске карте, индексе… Међутим, ништа од тога није сачувано све је уништено.
Стаци даље износи да је његова екипа у 2.720 радних сати из полузатрпаних или откривених јама ексхумирала 791 жртву од тога 716 из гробља у Малину, 20 из гробља у Карлобашком Малину, две у зони Малин, близу једног извора воде, једну с десне стране пристана у Малину и 52 из једног гробља налијево од мјеста Слана, послије чега су лешеве спалили на неколико десетака ломача. Међу спаљеним тијелима су 92 припадала дјеци старој од 5 до 14 година (за једно дијете у повоју је претпостављено да има пет мјесеци), затим 401 мушкарцима и 293 женама. Ова јединица је за спаљивање уморених Срба и Јевреја употријебила 70 квинтала дрвета, 550 кг бензина, 250 кг петролеја и 45 квинтала живог креча.[8]
Послије одласка усташа с Пага и у вријеме док су италијански војници спаљивали лешеве, око 40 мјештана из Новаље на Пагу је дошло у Слану да види остатке логора и увјери се у истинитост прича о усташким злочинима, којима до тада нису вјеровали. Шиме Брозовић, један од њих, у изјави датој Комисији за ратне злочине за Хрватско приморје 18. новембра 1945. године, износи шта су грађани затекли непосредно по одласку усташа и ликвидацији посљедњих заточеника у логору Слана: „На обали је камење било мјестимично поливено кречом, а мјестимице још крваво. У једном од логора наишли смо на гробне хумке, затим смо се удаљили од логора око два километра према југу и примјетили дим који се дизао из једне долинице угледали смо страшан призор јама дугачка око 16 метара (мјерили смо је корацима), а дубока два до три метра, била је испуњена лешевима мушкараца, жена и дјеце, потпуно испремијешанима, још готово свјежи задах трулежи још се није особито јако осјећао.“[9]
Иво Билић, један од најбољих познавалаца отока Пага, који је доктору Стацију помагао у проналажењу масовних гробница, обишао је сва мјеста злочина прије доласка италијанских санитараца. Том приликом су с њим били и др Томо Додоја, Јеролим Сулем и Јуре Персен У изјави од 6. марта 1953. године, он је описао оно што је видио одмах након одласка усташа с Пага и дјеловање италијанских војника који су уништавали трагове злочина. Билић наводи да су у близини логора видјели леш младића, поред којег су нашли индекс и из њега сазнали да је то био студент медицине из Карловца. Млади човјек је био убоден ножем у затиљак, као и још двојица убијених студената чија су тијела била само 50 метара удаљена од њега. Иза тога су наишли на јаме о којима је детаљно писао др Стаци. Др Додоја је, како каже Билић, закључио да је у јаму дугачку 30, широку 4 и дубоку 2 метра било набацано до 3.000 лешева мушкараца, жена и дјеце. Жртве су биле прекривене тек с мало камена, па се могло видјети да су им везане руке и ноге и да су усмрћене ударцима ножем по трбуху или грудима. „Наилазили смо и на случајеве извађених очију и слично.“[10] Билић свједочи да су италијански војници лешеве ископавали по дану, фотографисали их и претраживали, а по ноћи полијевали бензином и спаљивали. „За вријеме ископавања у једном моменту позвао ме италијански доктор по чину пуковник: ’Дује (читај Иво, прим. аутора), дођите да видите што су учинили хрватски барбари.’ Кад сам дошао до њега, видио сам једну жену како лежи на леђима са распореним трбухом а у трбуху је имала двоје дјеце. Дјеца су јасно, била мртва. Ово није био јединствени случај. Жртвама је вађена утроба те све нисам могао гледати јер је призор био страховит и невјероватан. Из јаме се ширио јак задах мртваца, љетно вријеме и лешеви неколико дана стари.“[11] Билић износи и друге податке о безумности злочинаца и њиховим дјелима. Возећи се чамцем, видио је многе лешеве како плутају морем. Главе су им биле потопљене а ноге на површини воде или обратно, што је овисило о томе за који дио тијела су им усташе привезали камен. „Свим жртвама које сам ја видио били су распорени желуци. Др Томо Додоја је закључио да је у море бачено око 6 000 људи, жена и дјеце, од којих је већи број морском струјом однешен у дубину“.[12] Исказ овог свједока, као и других наведених, посебно је значајан зато што описује стање само два до три дана послије ликвидације логора, кад су трагови усташких звјерстава били потпуно свјежи.
Нажалост, гробнице до којих су дошли италијански санитарци више не постоје. Једини траг који је остао иза њих, и то само неколико дана по спаљивању лешева, била је црна плоха сагорјелог земљишта. Нестале су и бројне фотографије, којима би Италијани, да нијесу склоњене, могли посвједочити ископавање и спаљивање побијених – уништавање трагова злочина. Како пише у цитираном извјештају др Стација, фотографије су биле сложене у албуме и као дио извјештаја упућене италијанском министарству рата у Риму. Трагајући за овим фотографијама, Анте Земљар се обратио и Министарству одбране Републике Италије. Одговор шефа Уреда Министарства био је да тражене фотографије није могуће доставити јер су се загубиле![13] И сам сам покушавао да уђем у траг овим свједочанствима, дознавши и да поједине породице родом са отока Пага још увијек чувају неке документе и фотографије. Безуспјешно! Тако ови извори који вјеродостојно свједоче о усташким злочинима за сада остају непознати јавности.
[1] Земљар Анте, н. д, 234-242.
[2] Архив ОС, а. НДХ, к. 229, рег. бр. 35/5-1.
[3] Архив ОС, а. НДХ, к. 231, рег. бр. 26/9-1.
[4] Земљар Анте, Харон и судбине, Веоград 1988, 234-242.
[5] Исто.
[6] ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[7] Земљар Анте, н. д., 244-248.
[8] Исто.
[9] ХА Ријека, кут. 2207.
[10] Записник од 6. марта 1953, ХА Задар.
[11] Исто.
[12] Исто.
[13] Земљар Анте, н. д, 220.
Рат је завршен 1945. године и дошла је слобода. Али су остали трагови, ожиљци. Хиљаде згаришта, стотине хиљада усмрћених људи, велики број инвалида и сирочади.
Утихнуло је оружје и зарасла су гробља, запустјеле бројне бездане јаме и стратишта. Немар је прекрио и логор смрти Јадовно на Велебиту, Слану и Метајну на отоку Пагу, логоре Ступачиново и Овчару, концентрациони логор Госпић, казнионицу и мучилиште у згради Окружног суда у Госпићу. Све до данас, више од пола вијека по страдању толиких невиних људи, ова мјеста су углавном необиљежена, понека тек означена, и то недостојанствено, без пијетета према осуђенима без суда, без правде, према онима који су убијани таквом брзином да се смрти нису ни бројале.
Тешко је схватити да у времену од 1945. до 1947. године готово и није било иницијатива за обиљежавање првог логора масовне смрти на подручју НДХ – Јадовна, његових помоћних логора и бројних стратишта. Само су ријетки појединци, потомци заточеника или чланови СУБНОР-а, настојали да се побијени достојанствено сахране, а бездане јаме означе.
Од 1947. године, па све до 90-тих, било је више покушаја да се сам логор обиљежи на једноставан начин, без утрошка великих средстава, да се мјесто логора врати у аутентично стање, са оградом, стубовима и бодљикавом жицом, а да се жртве које су побијене посљедњих дана његовог постојања сахране ту или да им се кости пренесу на гробље у Госпић, гдје би било постављено скромно обиљежје. Међутим, године су пролазиле, службени органи власти жртвама нису посвећивали дужну пажњу, и мјеста злочина је прекрило ново растиње, трње и маховина, а пут до њих је постао готово непроходан. Највјеродостојније документе који свједоче о небризи да логор и његова стратишта буду обиљежени, што је карактеристично и за сва друга на подручју некадашње НДХ, сачували су професор др Коста Поповић из Новог Сада и његова мајка Олга, син и супруга покојног др Јована Поповића, угледног грађанина и љекара из Сремских Карловаца, убијеног у Јадовну 25. јула 1941. године.
Године 1947, Коста Поповић, тадашњи студент медицине, упутио се у Госпић с надом да ће наћи неког ко би га одвео на Велебит и показао му гдје се налазио логор Јадовно, желећи да походи мјесто на коме је убијен његов отац. Уз помоћ Босе Пејновић, чији је брат Милан такође убијен у Јадовну, Поповић је 26. јула кренуо у планину. На простору логора су затекли још увијек укопане стубове и на њима дио бодљикаве жице, око које је ишла стражарска стаза. Плато логора је унутар жице био нижи и подзидан каменом, који су логораши данима копали и слагали у оградни зид. Поред улаза у логор су се налазили остаци барака за стражаре. На платоу и у ближој околини је било расуто много пушчаних чаура, а видио је и неколико малих дрвених корита, која су израдили сами заточеници да би из њих могли јести. Уз једно дрво у близини логора било је наслагано више судова и порција, а крај другог је лежала хрпа различитих шешира и капа. У логору су се налазиле двије велике хумке, зарасле у шумско растиње, под којима су били посмртни остаци заточеника побијених приликом његове ликвидације. Током обиласка, Поповић је израдио и једну скицу логора. Отишао је и до Шаранове јаме, која ни на који начин није била означена, па ју је било тешко пронаћи.
Послије посјете Јадовну, Коста Поповић се запутио у Загреб, у друштво „Просвјета“, Удружење Срба у Хрватској, гдје је изнио оно што је видио у логору, апелујући да Удружење учини све што је у његовој моћи како би усташке жртве биле достојно сахрањене.
Наредне године, 24. маја 1948, он је друштву „Просвјета“ послао писмо из Београда, детаљно описујући шта је све видио у логору Јадовно и поново их молећи да предузму све што је потребно како би се жртве достојно сахраниле, а логор и јаме обиљежили, јер је обавјештен да су они за то надлежни. Пошто одговор није добио, на исту адресу је писао и 14. октобра исте године. Ово писмо цитирам у цијелости: „24. маја 1948. године послано вам је препоручено писмо из Београда под бројем Р-662 следеће садржине: Пре неколико месеци сам био код вас у циљу добијања информација да ли ’Просвјета’ намерава да предузме акцију око откопавања, преноса посмртних остатака или подизања споменика жртвама страдалим на Јадовном код Госпића, и сада вам се обраћам по истом питању:
Из мојега места – Сремских Карловаца – страдала су у логору на Јадовном деветорица грађана међу којима је био и мој отац. У циљу ближега обавештавања о појединостима и проналажења места њиховог страдања, ја сам јесенас био отпутовао на лице места, распитао се и уверио о извесним чињеницама, које ћу вам изнети овде иако су вам можда делимично и познате.
Група интернираца из Сремских Карловаца коју су сачињавали: Божић Милан, земљорадник; Красојевић Боривоје, чиновник; Матејић Бора, пензионер; Матић Александар, трговац; Манојловић Александар, трговац; Пишчевић Миленко, професор; Поповић др Јован, лекар; Просенац Радован, професор и Симеоновић – Чокић др Стеван, адвокат пошто је одведена 20. јуна 1941. године од стране усташа прво у Петроварадин па Вуковар и најзад Копривницу, транспортована је за Госпић. Одатле је група одведена преко села Јадовна шумским путем поред Шаранове јаме у једну удолину у шуми звану Чачића драга, гдје је уређен логор без икаквих зграда. По прикупљеним подацима интернирци из тог логора радили су на продужењу пута, који је требао да буде нов прелаз преко Велебита. Када су Италијани почели да преузимају Далмацију и Лику усташе нису хтеле да повлаче логор него су, према свим подацима – 25.јула ликвидирале цео логор, тј. око 700 људи који су се тамо затекли,[1] и то у самоме месту логора где су их и покопали. Међу тих 700 људи налазили су се и сви наведени Карловчани а међу њима и мој отац на основу исказа једнога интернирца који је спашен из логора шест дана пре ликвидације овога. Према томе и посмртни остаци њихови налазе се у самоме месту логора, а они нису страдали у логору званом Шаранова јама, као што је то доживела маса нашега живља из тога и околних крајева.
Данас приступ логору и само место логора даје следећу слику:
До места логора иде се друмом од села Јадовна поред Шаранове јаме и шумским путем до посљедњег окрета. Затим се иде око четврт сата десно низ шумску падину и наилази се на једну чистину, нешто нижу од околног, шумом обраслог предела, у виду круга, пречника 200 метара и делимично подзиданог каменом. То је некад био пашњак, власништво неких Чачића. Около целог круга виде се стубови са остацима бодљикаве жице око којих около се налази очувана и подзидана, нешто издигнута стражарева стаза. Крај логора се виде у шуми остаци куће за стражу и пећи за печење хлеба.
У самоме логорском кругу се виде две велике хумке једна дуга око 20 метара, широка око два, а у висину око 1,5 метар, правилнога облика, док је друга купаста, округла и неправилна.
По подацима од неколицине људи из околних села Јадовна и Трновца који су имали прилике да се обавесте у оно време о току догађаја у логору под тим хумкама су покопани логораши који су се затекли при ликвидацији логора.
Сада се логор и хумке покривају полако све више коровом и шибљем. Хумке су углавном од глине и ситног камена и лешеви су под глином сигурно још делимично сачували ознаке по којима би се могли познати.
Овим желим да изразим друштву ’Просвета’ у име породица оних који су страдали из мога места јула 1941. године у логору на Јадовну жељу, да као друштво, које је предузело на себе акцију око подизања споменика, чувања од заборава и откопавања масовних гробница и преноса жртава фашистичког терора са територије Н. Д. Хрватске покренете акцију да се и овде изврши ексхумација, пренос и подизање споменика пошто је за све то потребна дозвола власти, материјална средства и олакшице које се појединачно не могу добити ни створити и да се на тај начин очувају од скрнављења и растурања гробова тих мученика и њихова успомена од заборава. Молим вас да нам одговорите.
Београд, С поштовањем
23. мај 1948. Коста Ј. Поповић, студент медицине, Београд, Поп Ташкова ул. бр. 17 /VI реон/
Међутим, на наведено писмо које сте примили ни до дан-данас нисмо од вас примили одговор који смо очекивали. Интересује нас да ли сте ви проверили податке до којих смо дошли или ви можда располажете и неким другим. Овим вас још једном молимо да се заузмете и заинтересујете за ову ствар, а ако се пак ви не сматрате дужним нити позваним да нам помогнете, а ви нам бар помозите да нађемо прави пут и упутите нас на кога да се обратимо, пошто би ми хтели да све буде уређено и припремљено тако да се 25. јула 1951. године, поводом десетогодишњице од њихове трагичне погибије, открије на лицу места споменик и одржи помен.
Очекујући ваш одговор, са поштовањем,
Коста Ј. Поповић
Олга Поповић
Евица Матејић
Ружа Матић
Ленка Божић
Лаза Манојловић
Марија Симеоновић Чокић
Катица Пишчевић
Мара Красојевић, уд. Колибаш
Молим Вас да одговор упутите на адресу: Коста Ј. Поповић, канд. мед. Сремски Карловци Бранков трг бр. 9.“[2]
Сремски Карловци, 18. октобар 1948.
Поповић и рођаци жртава који су својим потписом тражили помоћ од друштва „Просвјета“ ни овог пута нису добили никакав одговор. Не само њихови, него и покушаји других да се жртвама одржи скроман и достојанствен помен поводом десетогодишњице њиховог страдања и да се обиљеже логор Јадовно и његова стратишта остали су безуспјешни. Ни ово није зауставило одлучног и упорног Поповића да и надаље чини све што умије како би жртвама била одата дужна пошта оно што је уобичајено у културном свијету када је ријеч о озакоњеном геноциду над народом лишеним права и суда. Пошто се увјерио да им молбе нису уважене и да 10-годишњица страдања жртава у логору Јадовно неће бити званично обиљежена, одлучио је да помен организује сам. У томе му је помогла Боса Пејновић, која је о његовој намјери обавијестила проту Душана Арамбашића из Госпића и организовала превоз до Јадовна. На самом мјесту логора, 25. јула 1951. године, прота Арамбашић је, у присуству Косте Поповића, његове мајке Олге и Босе Пејновић, одржао опијело свим знаним и незнаним жртвама које су овдје уморене. Самом проти су усташе 1941. убили три кћери, Вукосаву (стару 11 година) Милицу (13) и Софију (15), те супругу Марију, учитељицу (стару 37 година), и њену мајку Софију Јањић из Читлука. Прије опијела, Поповић је у логору поставио крст од храстовог дрвета, на који је била прчвршћена плоча од месинга с угравираним натписом: „На овом месту некадашњег усташког логора на Јадовном провео је заједно са хиљадама невиних жртава посљедње дане пред своју мученичку смрт 25. јула 1941. Др Јован Поповић, лекар из Сремских Карловаца, рођ. 1896. год. Нека се никада не угаси успомена на све њих!“. Намјера је била да крст буде постављен на хумку крај улаза у логор, али се непосредно испод површине земље наишло на посмртне остатке жртава, па је учвршћен на великој гомили камења која се налазила у средини логора. Крст је на овом мјесту стајао до 1958. године, а тада је, седам година касније, и ово скромно обиљежје нестало.
Породице многобројних жртава нису се мириле са сазнањем да кости њихових ближњих и даље леже тек прекривене земљом или у јамама, онако како су их побацали крвници, па су предузимале акције да се то увредљиво стање оконча. У том циљу је Олга Поповић 9. септембра 1951. године дала оглас у „Политици“, позивајући породице пострадалих у логору Јадовно да се заједничком представком обрате Влади Народне Републике Хрватске и затраже ексхумацију и достојанствену сахрану жртава, као и подизање споменика. На оглас се јавило око 40 рођака жртава.
Представка Влади НР Хрватске је упућена 25. октобра 1951. и у њој је наведено: „Молимо да се одобри и изврши масовна ексхумација, а посмртни остаци да буду покопани у заједничку гробницу на православном гробљу у Госпићу. Исто тако предлажемо да се ’Шаранова јама’ у коју су усташе побацале масу својих жртава огради и да се ту постави спомен плоча. Очекујемо да се сада у време прослављања 10-годишњице народне револуције и ослободилачког рата ни ове жртве фашизма неће остати заборављене и да баш зато што су те жртве Срби, народне власти Хрватске неће дозволити да им остаци тако недостојно, и за њихове породице увредљиво, леже онако како су их усташки злочинци побацали.
Очекујемо да ће Влада одобрити и наредити ексхумацију о државном трошку, а апелирамо да то буде извршено до краја ове године, чиме би се обележила 10-годишњица погибије наших жртава. Уколико би приликом ексхумације понекога његова породица ипак препознала и изразила жељу да га пренесе у своје мјесто, молимо да се у таквим случајевима колико је могуће излази у сусрет. Исто тако, у колико је могуће молимо и да се због сиромашних породица из удаљених крајева одобри попуст на државној жељезници за пут на ексхумацију.“[3]
Влади НР Хрватске је уз представку послато и неколико појединачних молби: Петре, удове Јефте Јовановића, чиновника „Шипада“ из Сарајева, др Слободана Вукобратовића, сина др Михајла Вукобратовића, судије из Бјеловара, др Боривоја Сировице, сина Николе Сировице, надлугара из Бјеловара, Саве Ставрића, брата Ратка из Босанског Шамца, Љубице Влатковић, супруге Андрије из Доњег Лапца, Данице Кнежевић, кћери проте Петра Мајсторовића из Дољана и сестре Милојка Мајсторовића, студента, Анке Петровић, супруге Јована, машиновође из Српских Моравица (која упућује молбу и за прва 92 Србина који су на губилиште одведени из Српских Моравица),[4] Душанке Рајчевић, супруге Велимира, жељезничког чиновника из Огулина (која се молбом обраћа и за свекра Светозара Косановића и Петра Радовића из Огулина), Зоре Кос, која се, осим за инжењера Велимира Коса из „Шипада“, обраћа и за 18 Срба који су истог дана одведени у Госпић, Видосаве Љубичић, супруге Емануела, чиновника „Шипада“, Олге Симеоновић Чокић, кћери доктора Стевана Симеоновића Чокића, Мире Красојевић, сестре Боривоја, Руже Матић, супруге Александра, Катице Пишчевић, мајке Миленка, Евице Матејић, супруге Борислава из Сремских Карловаца, и других.
Поред појединачних, уз наведену представку је 30. септембра 1951. упућена заједничка молба већег броја потомака убијених из Карловца, у којој пише: „Доље потписани изјављујемо и желимо да се наши мили и драги који су убијени од усташа 1941. године на Јадовном пренесу у заједничку гробницу која би се подигла на гробљу у Госпићу.“[5]
Таква молба је из Смедеревске Паланке упућена 16. септембра 1951, а из Сарајева 17. октобра 1951. Многи људи су у молбама навели и да су спремни да одвоје посљедњи динар како би помогли ову хуману акцију.
Међутим, од Владе НР Хрватске одговор није стизао пуних осам мјесеци. Тек након поновног инсистирања, 24. јуна 1952, предсједништво Владе НР Хрватске је Народном одбору котара Сремски Карловци упутило писмо, под бројем 6638, којим се одбор моли да обавијести Олгу Поповић да је то Предсједништво 8. марта 1952. формирало комисију која је обишла логор Јадовно и испитала „стање гробова жртава фашистичког терора погубљених на Јадовну“, те Влади поднијела извјештај, у којем стоји: „На пола метра испод површине земље пронађен је један леш, који се сада још налази у стању распадања, те иако је оштра зима и снијега у шуми имаде у висини до 1 метар, леш још заудара. Надаље комисија је констатовала да су и остали лешеви, који се још дубље налазе сложени један на другоме, у току распадања и да је немогуће извршити пренос костију са лица мјеста, тј. из јаме гдје су лешеви сахрањени из хигијенских разлога с једне стране и што имаде више јама у којима су жртве у гомилама закопаване, те што би изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице и што се лешеви не би могли преносити у обичним већ у плехнатим сандуцима.
Надаље и технички би било немогуће овај пренос извршити из разлога тога, што се лешеви налазе у стању распадања тако да постоји могућност, да на од средине јаме па на ниже имаде још лешева који су тек у почетном стадију распадања, те када би се преносили, ови лешеви се не би могли коначно издвојити сами и стављати у плехнате сандуке већ би неки дио из саме земље морао долазити у сандуке. Мишљење је комисије, да је уопће немогуће и замислити ма било какав пренос лешева.
Констатирано је, да ће лешеви бити у стадију распадања још више година из разлога тога, што су јаме гдје су лешеви закопани на врху шуме зване Јадовно, гдје је хладно и љети, а зими су сњегови и што је сама земља иловача, те лешеви у овим јамама стоје чисто као конзервирани, а ово све доводи до тога, што ови елементи доводе до споријег распадања.“[6]
Покушао сам у Архиву Хрватске да пронађем наведени документ под бројем 6638/1952, како бих открио извјештај поменуте Комисије Предсједништва Владе НР Хрватске. Жеља ми је била да сазнам ко су били чланови Комисије, када су боравили на Велебиту, и шта су све написали у извјештају који су, према документу Предсједништва Владе, поднијели Влади у времену од марта до јуна 1952. године. Уз свесрдну помоћ архивиста Архива Хрватске, утврдио сам да у фонду Предсједништва Владе НР Хрватске спис под бројем 6638/52 није на свом мјесту, већ постоји назнака да га је 25. октобра 1952. преузео извјесни Кокић. Такође ни спис под бројем 13270/1952, у којем стоји да је Предсједништво Владе овластило Савез бораца Републике Хрватске да организује обиљежавање логора Јадовно, није сачуван у фонду грађе СУБНОР-а Хрватске који се чувају у Архиву Института за хисторију радничког покрета Хрватске у Загребу. У уруџбеном записнику Предсједништва Владе НР Хрватске под тим бројем стоји само забиљешка: „Јадовно, ограде подизање на гробовима жртава – предрачун“ (Неодређено и нејасно, прим. аутора).
Састав Комисије коју је Предсједништво Владе НР Хрватске формирало 8. марта 1952. за сада остаје непознат, као и њен извјештај, из којег би било могуће сазнати који су разлози водили Предсједништво Владе НР Хрватске да не дозволи ексхумацију лешева и достојанствено сахрањивање жртава у заједничку гробницу. Из наведеног списа Предсједништва Владе, који је потписао главни тајник Д. Диминић, види се да је тада закључено да се постојећа гробља уреде и ограде, а да се спомен плоча постави на мјесто које је најближе логору. Такође је одлучено да се Шаранова јама огради и крај ње подигне спомен плоча. Ти су задаци повјерени Главном одбору Савеза бораца народноослободилачког рата Хрватске.
Тек 10. марта 1961, Котарски одбор Савеза удружења бораца НОР-а Госпић, својим дописом под бр. 48/61, као одговором на његово писмо, обавијестио је др Косту Поповића и Општински одбор Савеза бораца Сремски Карловци да ће споменик убијенима у бившем усташком логору Јадовно бити подигнут поред православног гробља у Госпићу, у близини парка Јасиковац, и да ће бити откривен поводом 20-годишњице устанка народа Хрватске, 27. јула 1962. „Уклесавање имена страдалих жртава на споменик неће бити извршено пошто се ту ради о великом броју жртава, те је немогуће сва имена уклесати на поменути споменик, већ ће то бити изражено у цифарском изразу.“[7]
Тако су мјеста злочина на Велебиту остала необиљежена. Поводом 20-годишњице устанка је око једне хумке на мјесту логора Јадовно подигнута дрвена ограда, а Шаранова јама је ограђена каменим зидом и означена малом спомен-плочом, постављеном уз пут удаљен од ње око 70 метара. На плочи је писало: „И ово је једна од јама у коју су љети 1941. године слуге окупатора, усташки злочинци, бацили на хиљаде људи из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им. 26. јули 1961.“
Дрвена ограда око хумке је временом иструлила и нестала. Пут до логора је остао непроходан, стаза до њега зарасла, и мало је ко од потомака жртава мјесто могао и пронаћи, а камоли да је ко могао организовано довести младе људе да виде логор у којем су 1941. године извршени стравични злочини. На ограду око Шаранове јаме, или покрај ње, између 1951. и 1961. је самоиницијативно постављено неколико спомен плоча. Тако је 25. јула 1961, уз сагласност бораца НОР-а, поред јаме постављена бронзана спомен-плоча жртвама из Сремских Карловаца, изливена уз помоћ добровољних прилога породица жртава, на којој пише: „Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташко-фашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривоје Красојевић, Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић. др. мед. Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић-Чокић.“
Савез удружења православних свештеника Хрватске подигао је испред Шаранове јаме мермерну спомен-плочу, на којој су уклесана имена 51 свештеника православне цркве, међу којима и имена митрополита Петра Зимоњића и епископа Саве Трлајића. Према мом дугогодишњем истраживању, број наведен на плочи није тачан. Радећи попис убијених у комплексу логора Јадовно, сабрао сам 71 име православних свештених лица која су бачена у Шаранову јаму или убијена у самом логору.
Године 1961, над јамом удаљеном око 40 метара од самог логора подигнуто је спомен обиљежје. Данас је у потпуно рушевном стању и текст на њему је једва читљив: „На овом мјесту налазио се љети 1941. године злогласни концентрациони логор Јадовно у коме су слуге окупатора усташе звјерски побили хиљаде људи из Лике и других крајева наше домовине. Ово мјесто нека буде трајна осуда издајника који су у служби туђинаца извршили ове страшне злочине. Нека је слава палим борцима. 27. јули 1961.“
Сва ова обиљежја су остварена властитим средствима, рађена срцем и с пијететом према жртвама, постављена неорганизовано и распоређена како је ко мислио да је најбоље, али је цијели комплекс логора Јадовно остао без правог обиљежја, па су појединци и понека опћинска организација СУБНОР-а наставили да трагају за трајним решењем. Све то вријеме др Коста Поповић није сустајао у ангажовању како појединаца тако и надлежних институција и органа власти да логор Јадовно добије достојанствено и жртвама примјерено обиљежје.
Он се 13. јуна 1970. године обратио и Регионалном заводу за заштиту споменика Загреб с молбом да се Завод као мјеродавна институција укључи у обиљежавање логора и његових стратишта на Велебиту. У допису Заводу је навео да је предсједништво Владе НР Хрватске 24. јуна 1952. одбацило иницијативу да се земни остаци убијених ексхумирају и сахране у заједничку гробницу, позивајући се на закључке своје Комисије. Влада је, цитира се у допису, просудила да „има више јама у којима су жртве у гомилама закопаване што би изискивало прављење једне огромне заједничке гробнице што се лешеви не би могли преносити у обичним већ у плехнатим сандуцима“ и „што су лешеви у стању распадања“, те „да ће лешеви бити у стању распадања још више година.“[8] Поповић је додао и да је неколико пута послије 1961. године обилазио логор и Шаранову јаму, да је мјесто запуштено, остављено без икакве бриге, а да је 1969, долазећи са својом породицом, логору тешко могао и прићи, јер је стазу покрило шумско растиње, а никаква ознака или путоказ не постоје. Хумке су зарасле у коров, а дрвена ограда око једине ограђене пала је и иструнула. „Овакав немар према гробовима жртава усташког терора је увредљив не само за породице жртава него за све оне који те наше жртве поштују.“[9]
У писму Заводу Поповић моли да ова установа, као надлежна институција, организује ексхумацију и пренос посмртних остатака убијених 1941. у логору Јадовно, и то свих, како оних затрпаних плитко у гомилама, тако и оних бачених у јаме, како би били сахрањени у заједничкој гробници у Госпићу, поред споменика подигнутог 1961. године. Иако је изричито замолио за одговор на представку, која изражава жељу хиљада потомака жртава у Јадовну, а уколико рјешавање овог проблема не спада у њихову надлежност, да им укажу коме би требало да се обрате из Завода није услиједио никакав одговор.
Препис представке упућене Регионалном заводу за заштиту споменика у Загребу Поповић је 16. јуна 1970. године послао и Савезу јеврејских општина Југославије у Београду с напоменом: „Пошто сам уверен да сте заинтересовани за позитивно решење питања које се у њој износи, а то је уређење запуштених гробова жртава усташког терора побијених на Јадовну код Госпића, где је страдао и велики број Јевреја, очекујем да помогнете ову заједничку акцију.“ У писму је даље укратко навео шта је све до 1970. године предузето да би се логор Јадовно достојанствено обиљежио: „Још 1951. године тражили смо пренос посмртних остатака свих жртава у заједничку гробницу у Госпић, али је тада добијен од Владе Народне Републике Хрватске негативан одговор. У међувремену сам неколико пута био са породицом на Јадовном и уверио сам се у крајњу запуштеност гробова жртава на Јадовну која је недопустива и увредљива. Ургирање преко Савеза бораца за уређење ових гробова није довело до резултата.“[10]
У организацији Савеза бораца Госпића и другим борачким организацијама 1970. године је покренута широка акција да се реализују приједлози за обиљежавање логора Јадовно, како би се достојанствено одала пошта жртвама макар на 30. годишњицу њиховог страдања. Међутим, и ова годишњица масовног покоља српског и јеврејског народа у комплексу првог масовног логора смрти у НДХ прошла је необиљежена, а приједлози су преношени из године у године све до 1974. Но, од намјере се није одустајало, па је при Скупштини опћине Госпић 1985, дакле 15 година касније, формиран Одбор за подизање спомен обиљежја логора Јадовно. Расписан је конкурс „За скулпторско рјешење губилишта Јадовно“, које је требало да симболизује патњу и страдање жртава усташког злочина на Велебиту. У приједлогу Предрага Ристића, архитекта из Београда, речено је: „У Јадовном су уморени они који нису пружали никакав отпор, јер су били изненађени подмуклошћу џелата, крвника, чији интензитет нису могли да претпоставе. Све се догодило изненада, тајно, пре него што је могао да почне организован отпор, пре него што је почела народноослободилачка борба. Страдале су невине жртве, понижавајућом и мученичком смрћу, искључиво због тога што су чували традицију и веру својих отаца веру православну. Над њима је извршен геноцид који, према међународном праву, никад не застарева. При том не треба заборавити да се НДХ самозвано проглашава ’бедемом хришћанства’ и да је Алојзија Степинца припремао папа Пије XII за источног католичког папу, који би православне на овом тлу истребио или прекрстио у католике. И данас неки кругови у Католичкој цркви теже да прогласе Степинца за свеца, а усташка емиграција изјављује да ће сарађивати и са црним ђаволом како би остварила своје циљеве.
Не дати обележје и не истаћи главни узрок страдања невиних жртава у Јадовну, значи бити свесно или несвесно на страни ратних злочинаца и омогућити им на посредан начин да остваре своје мрачне циљеве. Не заборавимо, њихов главни циљ, у време пре почетка народноослободилачке борбе, био је, и остао истребити православне Србе свим средствима.
Због тога решење овог спомен-обележја на Јадовну данашњи верници треба да приме као православни храм у којем зрачи Истина, а атеисти као просторну скулптуру у духу и стилу традиције. Приликом одавања поште храм ће, уз то, представљати нужан заклон од оштре климе Велебита.
Ово светилиште треба да буде мало, скромно, у духу праштања, али не и заборава…“[11]
Овај приједлог није прихваћен, већ други, у који је утрошен и већи дио прикупљених средстава, а само обиљежје је нарушило аутентичност природе покрај Шаранове јаме, а при том није довршено, напуштено је и заборављено.
Готово истоветно су прошли и покушаји обиљежавања логора Слана и Метајна на отоку Пагу. Од 1947. до 1966. године, у организацији Савеза бораца Пага, полагани су вијенци на прекопане гробнице на Фурнажи, изнад Малина, и покретане акције прикупљања финансијских средстава за подизање споменика на овом мјесту злочина. Анте Земљар је у својој књизи Харон и судбине (стр. 25), забиљежио да је акцију за подизање споменика водила организација Савеза бораца и да су почетни резултати били добри. „На жалост“, наставља Земљар, „она је из више разлога престала а једна од тих је новчана немоћ пашке комуне да се ухвати у коштац са овом замисли која изискује и одговарајућа стручна и обилна финансијска ангажирања. У ову сврху били смо се обратили и широј јавности, али је и овај потез већ у почетку замро због мршавог одазивања.
Под новим руководством удружења бораца, којег је водио Никола Бистричић, остало се при закључку да се за сада не полази на велики монумент, него да се ово широко камено подручје барем скромно обиљежи једним написом на урвинској надморској стијени у Сухој, на почетку логора Слана.“
Народ отока Пага је сакупљеним средствима 9. септембра 1975. године подигао спомен обиљежје на којем пише: „Слава жртвама фашизма 1941. године, концем свибња основан је овдје логор смрти Слана. У страшном трајању у непуна три мјесеца тисуће недужних људи: Срба, Јевреја, Хрвата и других нашло је смрт у канџама фашистичких звијери на копну и у мору. Смрт фашизму, слобода народу!“
Сви покушаји достојанственог обиљежавања мјеста најмонструознијих усташких злочина 1941. године остали су без резултата све до данас. Помоћни логор Ступачиново, збирни логор Овчару, казнионицу Окружног суда у Госпићу и прихватни логор на жељезничкој станици Госпић никад нико није споменуо ни обиљежио.
Бројне бездане јаме, у које је бачено хиљаде жртава, не само да су остале необиљежене, него се до њих не може ни доћи. Већину њих је сакрило шибље, а за њих не знају ни млађи нараштаји који живе у близини, а камоли да за њих зна хрватска, југословенска или свјетска јавност. Осим Шаранове јаме, Јамине, и јаме Света Ана, друге нису ни спелеолошки истражене. Како онда тражити да остаци жртава буду извађени, пребројени и на цивилизован начин сахрањени?
Радећи на овој књизи, од 32 јаме у којима лежи на хиљаде невиних жртава, за колико сам их сазнао, обишао сам само њих 11. До других нисам могао доћи. Мјесто логора Јадовно у Чачић доцу посјетио сам три пута с Бранком Цетином, данас јединим живим свједоком који је успио побјећи из тог пакла смрти. Године 1989. смо посљедњи пут били на том неозначеном, пустом и зараслом мјесту, на којем се у скорој будућности неће моћи видјети ни обриси платоа на којем се налазио логор. Споменик покрај њега, удаљен 40 метара, зјапи обрушен, с пропалом бетонском плочом, аветно запуштен. Простор логора се више ни по чему не разликује од других вртача на Велебиту.
Зашто је све то тако и ко је све заказао, није потребно да на овом мјесту образлажем, али се нека питања нужно намећу: Зашто се обиљежавање комплекса логора Јадовно, у који су допремани заточеници са цијеле територије НДХ, а послијератног подручја социјалистичких република Хрватске, Босне и Херцеговине и дијела Србије, свело само на опћински одбор СУБНОР-а опћине Госпић и СУБНОР-а отока Пага, који нису имали ни средстава, ни стручњака који би одговорили задатку? Зашто стручне институције Хрватске у својим плановима рада никад нису предвидјеле обиљежавање масовних злочина на Велебиту и отоку Пагу? Зашто је све било препуштено појединачној иницијативи потомака убијених? Као да су они дужни да сакупљају средства којима би обиљежили мјеста трагедије својих ближњих. Зашто органи власти с простора три југословенске социјалистичке републике и надлежне стручне институције за заштиту споменика културе нису основали заједнички одбор, састављен од представника ових република и уважених стручњака, који би, уз одговарајућа финансијска средства, организовао ексхумацију посмртних остатака жртава, стручно и истинито евидентирао њихов број и уз присуство јавности их достојанствено сахранио, а мјеста њиховог страдања трајно обиљежио? Зашто на прикладан начин, без улагања већих средстава, нису обиљежени помоћни логори и стратишта макар само назначене бездане јаме? Да се не забораве.
Зашто се није омогућило младим нараштајима из цијелог свијета да постојећим путем, од села Трновца, преко села Јадовна и Шаранове јаме, до Чачић доца, којим су жртве вођене, походе логор Јадовно, масовне гробница и бездане јаме. Да сагледају зло, да схвате шта је рат и да никад не прихвате сулуду идеју мржње. Да се вјечно боре за миран, стваралачки и достојанствен живот човјека. На ова ће питања, и многа друга, одговоре засигурно дати хисторија, та неизбјежна учитељица живота, јер је она власна и дужна да то учини, било када. Мој одговор, ове 1991. године, у часу док књигу приводим крају, може бити само један: Постојала је намјера да се избришу трагови злочина. Нажалост, то омогућава да они буду поновљени.
* * *
Далеко боље него што ја то умијем, у предговору књиге Од Косова до Јадовна, аутора јеромонаха Атанасија Јевтића, објављеној у Београду 1984. године, епископ банатски Амфилохије је записао: „Семење зла је најопасније кад је прикривено. Учињено зло је најотровније кад после извршења буде оправдано или намерно покривено велом заборава. Покајати се за учињено зло, лично или колективно, значи поново открити у себи прави људски лик, значи од братоубице поново постати брат, обновити се тајном изгубљеног братољубља. Непокајано и неокајано зло постаје извориште нових зала. Као што се и решења кратковиде политике, доношена и донета ради себичних интереса или лажног мира међу људима и народима, троструко и петоструко плаћају, све до деветог колена.“
[1] Логор Јадовно је ликвидиран од 15. до 21. августа 1941. У времену његова нестајања, у самом логору је убијено 1.200 Срба и 300 Јевреја (прим. аутора).
[2] Копија писма, ХАК, к. Јадовно, оригинал код др Косте Поповића, Нови Сад.
[3] Исто.
[4] Ова група је упућена у Јадовно 13. јуна, на Антуново, Павелићев имендан.
[5] Исто.
[6] Копија писма, ХАК, к. Јадовно, оригинал код др Косте Поповића, Нови Сад.
[7] Исто.
[8] Исто.
[9] Исто.
[10] Исто.
[11] ХАК, к. Јадовно.
Налаз да је НДХ била држава, сматрам, даје посебну тежину њеном злочиначком карактеру. А свака годишњица њеног оснивања прилика је да даље и дубље истражујемо тај стравичан поредак.
Приближава се 75 година откако је 10. априла 1941. проглашена Независна држава Хрватска. Тај чин и оно што је следило у 49 месеци њеног постојања спадају, вероватно, у најмрачнија поглавља историје јужнословенских простора и најтрагичнија српске историје. О природи те творевине, њеном пореклу и резултатима, бар што се бројки тиче, ипак не постоји консензус. Једино што се, изгледа, сви слажу око тога да је њено политичко наслеђе још увек живо – најновији модни трендови из Загреба упућују на виталност идеја на којима је била заснована – мада жестока неслагања постоје у вредносном односу према том наслеђу.
Колико знамо о НДХ? Шта је то она заправо била?
Историчар Иво Голдштајн са Филозофског факултета Загребачког свеучилишта указује на то шта она није била: „Независна Држава Хрватска није била нити независна, нити је била држава, нити је била хрватска држава“. Врло ефектна теза, која је одмах почела да се употребљава у политичким порукама, како унутархрватским, тако и онима који се шаљу Србима.
Управо то је, на пример, поручио Стипе Месић над Шарановом јамом на Јадовну пре три године. И онда се, избором тог места, од историографске тврдње добија веома јасна политичка порука. Прво, будући да НДХ није била независна, извесно је да не сноси одговорност за оно што је на њеном подручју чињено, већ то пада на њене немачко-италијанске менторе. Друго, будући да није била држава, погром Срба и Јевреја дело је групице неодговорних екстремиста, потпомогнутих са она два-три камиона усташа новопридошлих из Италије. Треће, будући да то није била хрватска држава, следи да злочине нису чинили Хрвати, већ неко други, претпостављам Ескими.
Дубоко верујем да оваква политичка порука није била идеја професора Голдштајна, али када пустите духа из боце, ону боцу више неће да се врати и поприма различите облике на које никако не можете да утичете. Сматрам да је најозбиљнија тврдња унутар поменуте тезе она да НДХ није била држава. Професор Голдштајн то образлаже на следећи начин: „јер држава у модерном смислу ријечи подразумјева уређен однос са властитим грађанима, а у НДХ је… на тисуће грађана страдало у масовним злочинима само због тога што су, били друге вјере нација или се једноставно чинило да су из било ког разлога непоћудни или опасни за државу“.Не бих да залазим у префињену теоријску расправу шта све представља потребан услов да би се нешто означило као држава, нити да ли се исламска (држава) пише малим или великим словом, него бих да се задржим на испуњености услова који је пред НДХ поставио сам професор Голдштајн – „уређен однос са властитим грађанима“.И те како је био уређен! И то законским уредбама („одредбама“), које су замењивале законе, будући да парламента није било.Идемо редом: „Законска одредба за одбрану народа и државе“, којом се предвиђа обавезна смртна казна за оног ко на било који начин повреди „част и животне интересе хрватског народа“; „Законска одредба о расној припадности“ (не бих да објашњавам, прилично је јасно о чему се ради); „Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа“ (коментар излишан); „Законска одредбa о држављанству“, којом се успостављају две врсте грађана НДХ, једни су „аријског поријетла“; „Законска одредба о преласку с једне вјерена другу“ (коментар излишан); „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре“, додуше, не каже се и логоре смрти – и нацисти су крили Треблинку, Собобир и сличне логоре – а у логоре НДХ људи се
упућују на основу одлуке Усташке надзорне службе. Дакле, однос НДХ према сопственим грађанима био је и те како уређен, правно нормиран и све то је постигнуто у првом месецу њеног постојања – журна законодавна активност. Како би се свим заинтересованим одмах ставило до знања који је карактер те државе. И да би се ставило до знања да је то држава. Према томе, злочин који се догодио у НДХ, оно што професор Голдштајн с правом назива холокауст, резултат је државне политике, засноване на политичким идејама оних коју су били на власти, а примењене на основу скупа прописа. А за њихову реализацију била је задужена државна управа. Дакле, добро организован злочиначки подухват масовних размера.
Налаз да је НДХ била држава, сматрам, даје посебну тежину њеном злочиначком карактеру. А свака годишњица њеног оснивања прилика је да даље и дубље истражујемо тај стравичан поредак, да даље сазнајемо и боље објашњавамо чињенице, али и да се присетимо свих његових жртава.
И да их не заборавимо.
Борис Беговић
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
Извор: Политика, 23. март 2016.
Логор Јадовно на Велебиту, први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске, и након пуних 50 година по много чему представља енигму, прије свега по великом броју невиних жртава.
Планински пропланак ограђен бодљикавом жицом, с неколико дрвених барака, у којима су боравили логорска управа и усташе то није био логор у правом смислу те ријечи, већ посљедња животна тачка оних који су из разних крајева НДХ упућивани у концентрациони логор Госпић, а преко њега у смрт. Мјесто гнусног злочина утемељеног у геноцидном законодавству НДХ, које се у пуној мјери манифестовало масовним терором над српским и јеврејским народом.
Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај августа 1941. године, у 132 дана, немају пандана, нити се крволочност усташа може поредити са оном која је постојала у најзлогласнијим логорима у самој нацистичкој Њемачкој. У ствари, логори на Велебиту и Пагу су временски претходили већини великих концентрационих логора смрти у Њемачкој. Усташки режим у НДХ, са Антом Павелићем на челу, надмашио је Нијемце у расистичким погромима. Чим је дошао на власт, уз помоћ Нијемаца и Италијана, Павелић је предузео све да истребљењем српског и јеврејског становништва створи етнички чисту Хрватску. И док су у логорима на Велебиту и Пагу масакрирани Срби и Јевреји, без обзира на пол и узраст, што по бруталности превазилази злочине у њемачким концентрационим логорима, нацисти су тек припремали грађење својих највећих логора. Тако је, на примјер, преуређење старе касарне код Аушвица у велики логор почело у октобру 1941, док је масовно убијање дотјераних Јевреја у његовим гасним коморама отпочело 4. јула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. јула.
У клеро-фашистичкој НДХ за припаднике српске и јеврејске нације није било ни суда ни судских пресуда. Хапшени су на сваком мјесту на којем би их затекла усташка војска. Затварани су без саслушања и са цијелог подручја НДХ, већ од првих дана њеног постојања, одвођени у концентрациони логор Госпић, из којег је свакога дана између 300 и 350 заточеника упућивано у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта, гдје је дневно убијано готово онолико људи колико их је и довођено.
За разлику од својих нацистичких господара, усташе за масовна уморства на Велебиту нису подизали творнице смрти, гдје би жртве гушили у за ту сврху подигнутим гасним коморама, већ су искористили природне бездане јаме.
Над њихова гротла су доводили колоне повезаних, недужних, изнакажених и измучених људи, које су ударали маљевима или ножевима, углавном неколико првих беспомоћних, да би ови повукли остале, који су се, како су сами злочинци причали, стропоштавала у таму јаме муњевитом брзином. Други су убијани над јамама које су морали сами да ископају или су, с каменом привезаним за тијело, бацани у море с бродова. Усташе су уживали у садистичком мучењу жртава силовању жена и бацању полуживих и живих људи у јаме.
Мушкарци, жене и дјеца су понижавани и мучени од момента хапшења, током транспортовања и довођења у логор Јадовно и на његова стратишта, пролазећи голготу коју људски разум готово и не може замислити. Животи и животи су угашени у комплексу логора Јадовно. Хиљаде и хиљаде их је завршило у провалијама велебитских јама и у ископаним јамама на отоку Пагу, као и у морским дубинама. О свему томе свједоче бројни аутентични архивски извори, изјаве преживјелих и изјаве извршилаца злочина.
Нажалост, ни сва сачувана документација не пружа одговор на питање колико је људи бачено у велебитске провалије, ископане јаме и морске дубине, а још мање указује ко је од жртава на којем од ових стратишта уморен. Непознаница Јадовног ће трајати све дотле док државне власти не организују систематску израду именичног пописа жртава, ископавање њихових посмртних остатака из јама, евидентирање жртава и њихову достојанствену сахрану. Имена бачених у море и спаљених на ломачама, као и оних у неоткривеним јамама, остаће непозната, али би се знао њихов број, па би и савјест била чистија. Хисторичари не би били приморани да закључке о броју убијених доносе на основу процјена. Тек, данас још увијек није могуће са сигурношћу рећи колико је недужних људи убијено у комплексу логора Јадовно у времену од 11. априла до 21. августа 1941, нити колико их је усмрћено на отоку Пагу од 25. јуна до 20. августа исте године.
Ни вишегодишњи рад на истраживању злочина у логору Јадовно, уз исцрпно коришћење многих докумената, у којима се износе детаљи о страдању жртава, методама мучења и убијања, не омогућује истраживачу да с потпуном сигурношћу изнесе број убијених људи у овом логору.
Власти СФР Југославије и њене друштвено-политичке организације пуних 50 година нису посвећивале дужну пажњу људским губицима из времена Другог свјетског рата, без обзира на то ко је у чијој војсци погинуо и којој је нацији или вјери припадао. Додајмо да се ниједна одговарајућа институција није организовано и систематски бавила радом на именичном попису усташког злочина на цијелој територији НДХ. Све под изговором стварања и развијања братства и јединства, зарад неподсјећања потомака оних чији су очеви или браћа злочин извршили. Истовремено, потомци жртава су учени да у име тог истог братства и јединства опросте, не причају, не пишу, и не сјећају се својих побијених дједова, бака, родитеља, браће и сестара, да забораве све што је било. Они су се тога и држали, како би се у миру и слози радило, стварало и живјело, са жељом да се никоме и никада не догоди оно што је задесило њихове најмилије током трајања НДХ.
Не само због изнесеног, већ и због низа неугодности које су пратиле појединце који су се распитивали за судбину ближњих, данас није могуће направити именични попис свих жртава геноцида и навести тачан број побијених у комплексу логора Јадовно, као што то није могуће утврдити ни за било који други усташки логор. Остаје нам да о броју убијених говоримо само на бази претпоставки, колико год користили податке из многобројних сачуваних извора и објављених публикација.
На основу докумената усташке и италијанске провенијенције, многобројних свједочанстава преживјелих логораша, исказа и причања самих починитеља злочин усташа, докумената југословенских државних органа, записа комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, као и прилога у часописима и новинама, те навода у брошурама и књигама, који се осврћу на злочинства у систему усташких логора смрти Јадовно, након вишегодишњег истраживања дошао сам до сазнања да се бројке убијених крећу у распону од 1.794 до 120.000.
Милан Љуштина, који је био заточен у казнионици Окружног суда у Госпићу од 22. априла до 21. августа, до ликвидације логора и његових посљедњих заточеника, у својој изјави од 29. јула 1942. наводи да су, по његовој процјени, која је заснована на свакодневном праћењу ухапшеника који су довођени у казнионицу и потом из ње одвођени, усташе отпремили у логор Јадовно, његове помоћне логоре и на стратишта 120.000 људи, од којих 118.080 Срба, 1.800 Јевреја и 120 Хрвата.[1]
Насупрот Љуштининој процјени броја убијених, највећој од свих до којих сам дошао, стоји најнижа 1.794 жртве, која је изнијета у попису извршеном на основу Одлуке Владе Федеративне Народне Републике Југославије од 10. јуна 1964. године, у вези с преговорима са Савезном Републиком Њемачком о ратној одштети. Током октобра и новембра 1964, на основу посебних упутстава, по којима је требало регистровати мејсто и годину рођења жртве, те начин на који је изгубила живот, сачињен је попис жртава, чији су резултати обрађени августа 1966. године.
У попису је забиљежено да су у концентрационом логору Госпић-Јадовно убијене 1.794 особе, од којих су четири умрле, а осам их је нестало.
Необјективност и непотпуност ових података је очита. Они показују посвемашњу неорганизованост пописа, очиту небригу о жртвама и истини и накарадност рада људи и органа власти који су попис проводили. Да су организатори пописа упутили само на подручје опћине Госпић једну мању групу савјесних људи, која би обишла српска насеља тек овог малог дијела Лике, могли су именично утврдити да је с територије котара Госпић и Перушић, још прије подизања устанка, у етничком чишћењу убијено 3.217 мушкараца, жена и дјеце српске националности, од којих 3.063 на стратиштима логора Јадовно.[2]
Упоређујући процјену заточеника Милана Љуштине и службени попис жртава који је провела Влада Федеративне Народне Републике Југославије, а познавајући расположиву изворну архивску документацију и све податке до којих сам успио доћи у току вишегодишњег истраживања и проучавања усташких злочина у комплексу логора Јадовно, процјену Милана Љуштине не могу прихватити, а резултате пописа сматрам неозбиљним, увредљивим, измишљеним, нехуманим, па и злочиначким. Јер сваком је разумном човјеку јасно да је злочин и злочин затајити.
Поред највише и најниже, навешћу и неколико других процјена броја убијених у логору Јадовно, које се крећу између ових крајности.
Фрањо Здунић Лав, који је 1941. године живио у Госпићу и помно пратио сва збивања, а послије рата истраживао усташке злочине у логору Јадовно, износи да је у логору убијено 37.660 људи. До ове бројке је дошао упрошћеном анализом, па је она приближна – ни потпуно тачна, ни коначна. Здунић наводи како је израчунао број убијених: „…узме ли се да су од 1. до 24. јуна (24 дана) два камиона просјечно сваке ноћи превезла око 40 људи, то укупно износи 960 жртава. Од 24. јуна 1941, када је основан логор, па до 20. јула 1941. жртве су довожене камионима на губилиште, или у два камиона и једним аутобусом до трновачке цркве, одакле су настављали пут пјешице. Паралелно са овима, који су довожени, заточеници су допремани из казнионице и изравно са жељезничке станице у колонама (3-4 прије 2-3 послије подне) које су бројиле 100, 200, 300 па и 400 људи. У колонама, камионима и у аутобусу у просјеку је дневно одвожено најмање 450 људи.
Из тога произлази да је од 24. јуна до 20. јула 1941. године (26 дана) на Јадовно одвезено 11 700 људи. За период од 20. јула до 19. августа 1941. године (30 дана) према оцјени очевидаца (Терка Гојмерац) само кроз казнионицу у Госпићу (без оних који су са жељезничке станице изравно одведени) прошло је око 25 000 људи.
На основу изнесенога произлази да је на Јадовно одведено и ликвидирано: од 1. до 24. јуна 1941. око 960, од 24. јуна до 20. јула 1941, око 11 700, а од 20. јула до 19. августа 1941. око 25 000 што укупно износи 37 660 жртава.“[3]
Међутим, како су хапшења Срба у Госпићу почела већ 11. априла, а број људи који су са ширег подручја Лике и из других крајева затварани у казнионицу Окружног суда и извођени на стратишта свакодневно растао, у Здунићевом прорачуну недостају 52 дана. Логор Госпић-Јадовно је функционисао укупно 132 дана, а он је у обзир узео само вријеме од 80 дана. Због тога се са сигурношћу може тврдити да је број жртава био знатно већи но у његовој процјени.
Др Фикрета Јелић-Бутић наводи једну процјену из јула 1942. године, у којој пише да је само у августу 1941. у логору Јадовно убијено 18.000 логораша, и изјаву из истог периода, али са усташке стране, у којој стоји да је логор Јадовно прогутао 28.500 душа. Она закључује да се број убијених, према изјавама преживјелих логораша датим 1942. године и према послијератним публикацијама, креће између 30.000 и 48.000.[4]
Академик проф. др Љубо Бобан је у Енциклопедији Југославије, св. VIII, из 1971, на стр. 444, под насловом „Усташе“, пренио навод из Војне енциклопедије, св. X, стр. 321, који гласи: „Нечувени терор, масакрирање и злочиначке оргије спроводиле су усташе над српским живљем за читаво вријеме НДХ. У Благају (на Кордуну), на Ржаном долу и код Опузена (у Херцеговини), у Суваји (код Грачаца), Грабовцу (код Петриње), Ивановић јарку (код Војнића), у Глини (Банија), око Дувна, у Босанској Крупи, Кључу, Санском Мосту, Гламочу, Приједору, у околици Чапљине, око Цазина и Велике Кладуше, у подножју Велебита и на другим мјестима, у масовним покољима звјерски је убијено на десетине хиљада Срба. Масовна уништења Срба, Јевреја и антифашиста проведена су у усташким концентрационим логорима: у Јасеновцу око 600.000, у Јадовну око 72.000, у Старој Градишки око 75.000, у Сремској Митровици око 10.000 људи, а више хиљада у логорима: Слана на о. Пагу, у Ђакову, Сиску, Јастребарском, Копривници и др.“ У Енциклопедији Југославије је наведено да је у мају, јуну и јулу 1941. у Госпић стизало дневно 100 људи, што жена, мушкараца и дјеце. Рачуна се „да је само Шаранова јама прогутала 35.000 жртава.“
Ђуро Медић, родом из Славонског Брода, заточеник у логору Госпић, у својој изјави од 11. априла 1942. године свједочи да је између 3. и 20. августа само кроз казнионицу Окружног суда прошло 35.000 људи, који су повезани ланцима пјешице одведени на Велебит и побијени на стратиштима логора Јадовно.[5]
Драго Свјетличић, родом из Добоја, заточеник у казнионици Окружног суда Госпић, у својој изјави је навео да је само у 16 дана августа, током његовог боравка у казнионици, у логор Јадовно на Велебит одведено и побијено 18.000 Срба. Он је истакао да је сам пратио број одведених, али и да је исту бројку чуо од усташа који су пратили жртве.[6]
Усташки извори казују да је у августу убијено 28.500 Срба, што поткрепљује и Марковић, водник једне усташке бојнице.
У многим другим документима и изјавама, како усташа тако и преживјелих логораша, број убијених Срба и Јевреја се креће од 30.000 до 48.000 лица. Користећи бројне изворне документе и свједочанства, и Антун Милетић је израчунао да је у комплексу логора Јадовно убијено између 30.000 и 48.000 људи.[7]
Различите бројке се износе и кад је ријеч о заточенима и убијенима у логорима Слана и Метајна на отоку Пагу. Процјене су засноване на свједочењима очевидаца, мјештана отока, на документима италијанске провенијенције и изјавама већег броја самих усташа.
Павле Ловрић у изјави од 17. јануара 1945, као и више мјештана отока, тврди да је на Пагу било заточено 18.600 мушкараца, жена и дјеце.[8] Емерик Блум у изјави од 3. јануара 1943. године износи да је у логору Слана током његовог заточеништва било 10.000 људи, од којих 9.000 Срба и 1.000 Јевреја. Кад се узме у обзир да је Блум на отоку провео 30 од укупно 57 дана постојања логора, онда се може закључити да су његова и процјена Павла Ловрића готово идентичне.
Растислав Петровић у својој књизи Завера против Срба истиче да је на отоку Пагу убијено 4.500 Срба, 2.500 Јевреја и око 1.500 Хрвата.[9] Ове бројке, овако распоређене, сматрам нетачним и потпуно произвољним, јер се ниједним сачуваним архивским извором или свједочанством не могу ни приближно поткријепити.
Жупник Јосип Фелициновић сматра да није тачан број жртава који у свом извјештају наводи италијанска војна комисија, која је у логору Слана спаљивала лешеве неколико дана послије протјеривања усташа са отока. Према ономе што је сам видио и што је чуо од италијанских официра, он тврди да је у логору и на Фурнажи нађено више од 8.000 лешева,[10] док у извјештају др Стација од 22. септембра пише да је спаљен само 791 леш.
Један од извршилаца злочина, Лука Барјашић, истиче да су усташе на Пагу побили „чекићима или камама 6 500 мушкараца, жена и дјеце“.[11] Иво Билић и др Томо Додоја, добри познаваоци стања у логору Слана, истичу да су усташе, према њиховим и сазнањима још неколицине Пажана, у море бацили око 6.000 мушкараца, жена и дјеце.
Ређају се различите процјене, засноване на изјавама наведених и бројних других свједока, али се ниједна не може са сигурношћу прихватити.
Међутим, користећи се свим доступним подацима – свједочењима извршилаца злочина, изјавама неколицине преживјелих логораша, као и властитим вишегодишњим проучавањем низа аутентичних архивских извора, литературе и бројних прилога у штампи и часописима дошао сам до закључка да је од 11. априла до 21. августа, у 132 дана његовог постојања, доведено у комплекс логора Јадовно 42.246 мушкараца, жена и дјеце. До броја допремљених у логор Јадовно дошао сам углавном ослањајући се на изворне архивске документе НДХ, у којима се наводе датуми и број Срба и Јевреја који су транспортовани у Збирни логор Госпић-Јадовно. То су налози Равнатељства усташког редарства НДХ, налози усташких редарстава Редарственом равнатељству Госпић, признанице жељезничких станица о транспортима и броју посебних композиција, у којима се наводе датуми и број упућених људи, извјештаји котарских области упућени Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у којима се такође наводи број ухапшених Срба и Јевреја који су транспортовани у логор Јадовно. Од укупно 42.246 допремљених заточеника, у времену од 11. априла до 24. јуна, дакле у 74 дана, доведено их је 13.346, што значи просјечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа, у преосталих 58 дана постојања логора, укупно 28.900 заточеника. Нажалост, неупоредиво више но у претходном периоду, у овом је свакога дана просјечно 498 људи доспјевало на губилишта.
Пошто сам од 42.246 допремљених заточеника одузео број оних које усташе нису доспјели погубити прије доласка италијанске војске 2.123, дошао сам до бројке од 40.123 убијена у логорима Јадовно и Слана, за коју вјерујем да никако не може бити мања. У самом логору Госпић-Јадовно и његовим стратиштима усташе су усмртили 32.103 заточеника, а у логорима Слана и Метајна 8.020.
Због италијанске реокупације Хрватског приморја и Лике, започете 15. августа, а условљене развојем устанка у Лици, Кордуну, Банији и Книнској Крајини, усташе су, страхујући од реакције Италијана на оно што би могли затећи, хитно ликвидирали логоре Јадовно, Слана и Метајна. Управо тих дана су у самој огради логора Јадовно на брзину побили посљедња 763 заточеника, од којих 258 над јамом која је само 40 метара удаљена од логорске жице.
Преостала 2.123 заточеника, који су се још налазили у логору Слана, у казнионици Окружног суда и помоћном логору Овчара, усташе су окупили у Госпићу, хитајући пред наиласком Италијана, потрпали их у сточне жељезничке вагоне, у којима су их и довезли, и 19, 20. и 21. августа пребацили у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа, било је 900 Срба, који су истога дана из Јастребарског отпремљени у логор Јасеновац, и тако се нашли међу првим његовим заточеницима.
Остали допремљени из Госпића су током неколико сљедећих дана одвезени из Јастребарског у логоре Крушчицу, Лепоглаву, Јасеновац и неке друге. Њих 200 су убили у самом логору Јастребарско.
Највећи број ових људи је доживио исту судбину, били су погубљени.
Међу 40.123 убијена у комплексу логора Госпић-Јадовно било је 38.010 Срба, 1.988 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Чеха, два Мађара, један Рус, један Ром и један Црногорац.
Наведени подаци показују да су усташе на стратиштима логора Јадовно убијали у просјеку 304 ухапшеника свакога дана, готово онолико (просјечно 320) колико би их истога дана и довели у Госпић.
Власти НДХ су свом прокламованом циљу – етничком чишћењу Срба и Јевреја јуриле грозничавом брзином.
До краја 1990, успио сам да прикупим именичне податке за 10.502 жртава. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио ми је даљи рад на прикупљању и изради потпунијег именичног пописа жртава.
Од 10.502 жртава које именично наводим 9.663 су Срби, међу којима је 1.014-оро дјеце старе до 15 година, 762 су Јевреји, међу којима је 15-оро дјеце, 55 су Хрвати, девет Муслимани, осам Словенци, један Мађар, један Чех, један Рус, један Ром и један Црногорац.
По социјалној структури је међу убијенима било највише сељака 71,9%, затим дјеце до 15 година живота 9,7%, даље је било 3,9% занатлија, 3,3% радника, 2,5% чиновника, 2,1% жељезничара, 1,3% студената, 1% гостионичара, 1% учитеља и професора и 3,3% осталих (војних и полицијских лица, пензионера, православних свештеника, правника, инжењера, економиста, лијечника, посједника, индустријалаца, публициста, доктора наука, ветеринара, музичара, академских сликара, пилота).
* * *
О комплексу логора Јадовно, његовим помоћним логорима и бројним стратиштима у околини Госпића, на Велебиту и на отоку Пагу, првим масовним губилиштима за Србе и Јевреје у НДХ, више од пола стољећа је скривана истина. Настојало се да трагови злочина, који су усташе плански и смишљено починили над српским и јеврејским народом, буду уништени. Да се злочин заташка временом и заборави. А све под паролом братства и јединства народа и народности Југославије.
Пет деценија су стратишта Јадовна вапила за истином. Неопходно је да сви злочини из времена постојања квислиншке НДХ буду најсвестраније истражени и знанствено приказани јавности, како би потомци спознали зло, како би схватили да оно никоме и никада не смије да се понови.
Међутим, дошла је 1991. година. Српском народу су одузете конститутивност и државотворност у његовој домовини Хрватској. Претворен је у националну мањину. Са 12,16% становништва СР Хрватске, према попису становништва из 1991, сведен је на 4,54%, према попису из 2001. године у Републици Хрватској.
Порушени су споменици борцима против фашизма и жртвама из времена II свјетског рата. Разбијени су и споменици на Велебиту, нестале спомен-плоче над Шарановом јамом.
Тако је из прећуткиваног сјемена зла настало извориште нових зала. Ако познавање хисторије уопће може некога нечем научити, ако овај рад завријеђује да буде макар једна цигла у грађевини наде да се злочинства не понове, неће ми бити жао вишегодишњег труда ни мука које су ме пратиле у истраживању и писању, у састављању писаног споменика безумљу једног времена. Све што сам урадио радио сам са жељом да се овакав злочин не понови нигдје гдје живи људски род.
Никоме, нигдје и никад!
[1] АЈ, фасц. 919.
[2] Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, Именични попис жртава, ХАК, 1989, 1046.
[3] ХАК, Зборник 20, 197-198.
[4] Фикрета Јелић-Бутић, н. д, 19-20
[5] АЈ, фасц. 919.
[6] Исто.
[7] Милетић Антун, Усташка фабрика смрти 1941-1945, Београд 1988, 74-75.
[8] ХА Ријека, Ријека – Паг, кут. 2207.
[9] Петровић Растислав, н. д., Београд, 1990, 133 и 134.
[10] Изјава Јосипа Фелициновића од 15. јуна 1978, записао Богдан Видас, ХАК, кут. Јадовно.
[11] Записник од 14. септембра 1951. године, ХА Задар, ф. Окружног суда Задар.
Једно од наjстравичниjих свjедочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао jе деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, коjег су партизани ухватили 1942. године.
Оваj, до тада госпићки гимназиjалац, доспио jе у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика). Свjедочење jе посебно интересантно jер осим осталог, даjе наjвjерниjу илустрациjу немогућности живота у условима логора Слана у коjем се управо преодгаjало и спремало младиће за кољачку службу.
Јосо Орешковић:
Још као ђак госпићке гимназиjе ступио сам 1939 у вjерску организациjу „крижаре“. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола jе била -у име Криста убиj антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своjу ударну jединицу коjа jе ноћу нападала љевичаре.
Кад jе дошло до рата и расула jугословенске воjске ми смо jе разоружавали. Одмах смо ступили у усташе jер смо то сматрали своjом националном дужношћу. Мене су са jош неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили наjвише Жидови и Срби, а било jе и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудjели од жеђи.
У то jе дошла нова скупина заточеника. Старjешине су нам дале наређење да одвоjимо 200 заточеника из прве партиjе, да их одведемо на море и побиjемо. Ја и неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да ниjе усташа онаj коjи не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобиjу на убиjање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дjевоjке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коjу, али да их послиjе акта морамо убити. Неки младићи опиjени вином и занесени страшћу почели су тако убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам jавно рекао.
Након пар дана дошао jе у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао jе да погледа рад логора. Тек тада jе почело право клање. Море око Пага било jе црвено од крви. Лубурићу су реферирали да jа и jош неки нећемо да убиjамо. На то jе Лубурић сазвао све усташе, построjио нас и одржао говор у коjем jе рекао да су издаjице усташтва они коjи не могу да убиjаjу Србе, Жидове и комунисте. На то jе упитао ко jе таj „усраша“ коjи не може да убиjа. Јавио сам се jа и jош неколико. Како сам био први по реду од тих коjи су се jавили, Лубурић ме jе позвао пред строj и упитао ме какав сам jа то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убиjати у борби али да не могу убиjати овако голоруке људе, а особито жене и дjецу. Он се на то насмиjао и рекао jе да jе наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће jе неприjатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то jе позвао jедног из своjе пратње и нешто му шапнуо. Оваj jе отишао и донио двоjе мале двогодишње жидовске дjеце. Лубурић ми jе предао jедно диjете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смиjех, ругали ми се и викали- „усраша“, а не усташа. Онда jе Лубурић извадио нож и заклао предамном диjете говорећи: „Ево како се ради“. Кад jе диjете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртjело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми jе Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми jе под ногу ставио оно друго диjете. Онда jе заповjедио: „удри“. Ударио сам ногом и згњечио главу дjетету. Лубурић ми jе пришао, потапшао по рамену и рекао: „Браво, бит ћеш ти jош добар усташа“.
Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се опиjао до смрти. У пиjанству сам заjедно са друговима силовао неке жидовске дjевоjке, а онда смо их поубиjали.
Послиjе се нисам морао ни опиjати. Касниjе, кад jе Слано ликвидирано и сви његови заточеници убиjени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…
Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун.
На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса.
Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике.
Ово је прича о њима…
Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у који је отишао са само петнаест година старости.
Са 4. Кордунашком бригадом, судјеловао је по мени у најхуманијој акцији цијелога рата на овим просторима, ослободивши заточену српску дјецу из логора у Јастребарском. Убрзо иза тога тешко је рањен у близини Новог Места, и тако постао први рањеник болнице на Кочевском рогу.
Чуо сам до сада доста прича од Паје. Ово је прича о његовој сестри Милици, страдалој на Јадовну и мајци Кати страдалој у селу Брушане.
Милица је родјена 1920. године у Кнежевић Коси. Рат ће ју затећи као поштарицу у селу Брушане у Лици. Село се налази под самим Велебитом, на цести између Госпића и Карлобага.
Прилике, сличне онима као и пред овај рат 1991. године.
Милица одлази на службени пут у Загреб, у вези са упутствимама о новој организацији рада пошта НДХ. Уз то требала је потписати неку врсту лојалности. На повратку из Загреба нашла се са својом мајком Катом у Карловцу. Слутећи опасност, мати ју наговара да се не враћа у Лику, него да са њом иде право кући.
Милица дијели њено мишљење, али каже да мора отићи у Брушане да покупи нешто својих дјевојачких ствари.
Пролази цијело љето, од Милице ни трага ни гласа. Породица брине.
Половином септембра, мати Ката одлучује потражити ћерку, и одлази у Лику. Да би се могла кретати, успјела је некако прибавити пропусницу на име Баре Гершак, жене млинара у селу Окић. Ријеч је о фамилији малобројних Хрвата у нашем крају. Гершаков млин је био цијело вријеме рата један од главних центара везе према Карловцу и даље.
Доласком у Брушане, Ката се распитивала о судбини ћерке.
Није се Ката вратила жива на Кордун. Оставила је своје кости у Брушанима.
Завршиће се “онај” велики рат и Пајо ће потом отићи у Лику да сазна детаљније што се догодило са сестром Милицом и мајком Катом. Од једне сеоскe дјевојчице сазнаће доста тога.
Сестра Милица је након силовања и мука одведена у једној од колона и скончала у некој од велебитских јама.
Чувајући овце у пољу, дјевојчица, ћерка Грге Судара, била је свједок страдања Кате Петровић која је 15. септембра 1941. године затучена мотикама и закопана ту у пољу. Рекла је оцу што је видјела и гдје је Ката закопана на њиховом комаду земље.
Грга Судар ће Павлу Петровићу Паји показати мајчин гроб.покопана.
На основу дијелова одјеће који су још били читави и неких детаља Пајо ће непобитно утврдити да се ради о мајци Кати.
Да би избјегао службену процедуру и трошкове прекопавања, сам је у јесен 1968. године пренио кости из села Брушане на мјесно гробље Црквиште у Војнићу.
Направио је дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун.
Распитивао се о екипи која му је мучила, силовала и убила сестру и матер. Већином су изгинули у рату, неки страдали можда баш и од Пајиних метака приликом пробоја обруча на Петровој гори, као припадници усташке 1. Личке бојне, која се у Лику вратила десеткована. Неколико њих се “пацовским каналима” дочепало Буенос Аиреса. Пајо каже да се чак бавио мишљу да их иде тражити у далеку Аргентину.
Ово свједочење о страдању сестре Милице и мајке Кате, испричао ми је Петрић Павао “Пајо” у Војнићу, на Ускрс 2012. године. Уколико још буде могућности, замолићу га да ми понови ову причу, да остане као трајни запис.
Једна од реченица која описује Србе каже да је реч о народу који слабо памти, а брзо заборавља.
Историјска искуства у протеклих сто и више година, уколико желимо да их сагледамо, чини се, то и потврђују. И док са једне стране, из разних политичких и других разлога одбијамо да се сетимо славних, али и болних делова наше прошлости, са друге стране постоје бројне организације, махом финансиране из иностранства, које нам намећу најчешће политизовану интерпретацију суочавања са прошлошћу.
Јасно је да и данас у институцијама Србије и Српске нема довољно политичке воље да се злочини хрватских усташа над Србима обелодане и путем образовног процеса и процеса културе сећања усвајају у трајно памћење
Међутим, постоје и другачији примери у невладином сектору.
Удружење „Јадовно 1941“, настало у Бањалуци 2009, основано са намером да обелодањује истину о убиству Срба и Јевреја у првом ликвидационом центру Независне Државе Хрватске, Госпић-Јадовно-Паг.
О овом мега злочину, озакоњеном од стране НДХ, до 2007. године није се готово ништа знало. Већ у самом почетку рада, оснивачи организације суочили су се са болном истином да постоје многа друга губилишта Срба из тог времена за које наш народ не зна.
Наш циљ је усвајање сазнања о страдању Срба у НДХ и препознавање наравоученија из тог болног историјскох искуства у циљу превенције геноцида и биолошког опстанка нашег народа, каже на почетку разговора за „Сведок“ председник удружења Душан Ј. Басташић.
С: Због чега је Јадовно посебно интересантно и какво место оно има у историји страдања српског народа?
Д.Ј.Б: Када у планираном и низом законских одредби озакоњеном злочину, једна држава у својих првих 132 дана постојања, успе да похапси и ликвидира најмање 40.123 својих становника од чега 38.010 Срба, међу којима 73 свештенослужитеља СПЦ онда то само по себи треба да изазове пажњу домаће и светске јавности.
А када та хрватска држава као и њене наследнице, то успеју да готово потпуно сакрију од домаће и стране јавности наредних 70 година, онда то треба да се зарад превенције геноцида изучава на универзитетима широм света.
Шаранова јама на Велебиту, Хрватска – Место злочина
СПЦ важнији Холокауст од страдања Срба
Истраживањем Јадовна би се поред Музеја жртава геноцида требао бавити и Одбор за Јасеновац СПЦ, али ту поготово нема резултата. Можда је разлог том поразном стању чињеница да је на челу обе установе Владика Јован Ћулибрк за кога знамо да се готово искључиво бави изучавањем Холокауста.
Подсећам да је појам Холокауст везан искључиво за страдање Јевреја. Пошто је преосвећени и Владика славонско-пакарачки на чијем се подручју налази и Јасеновац а од недавно и председник Одбора града Београда за уређење Старог сајмишта, за очекивати је да ће његов ангажман на изучавању, документовању и обелодањивању Србоцида бити још оскуднији.
С: Који су то значајнији пројекти које је удружење реализовало у протеклих шест година постојања?
Д.Ј.Б: Установили смо 24. јун као Дан сећања на Јадовно 1941. и обележили га протеклих шест година на подручју Лике, Велебита и острва Пага. Пошто на Јадовно сваке године долази све више људи и све више медијских кућа извештава о томе, „брендирање“ појма Јадовно је више него успешно што се може видети и на нашем порталу који бележи све већи број посета.
Организовали смо 2011. Прву Међународну конференцију о Јадовну, одржали низ предавања и трибина широм Српске и Србије, са две изложбене поставке прошли многа места у земљи и иностранству.
Организовали смо Крсни ход, узнели и поставили два Часна Крста, на само место логора на Велебиту и на острву Пагу. Обновили смо неколико спомен плоча и пружили пресудну помоћ у обнови централног спомен обележја код Шаранове јаме.
Лоцирамо на терену крашке јаме у којима су жртве убијане, водимо и допуњавамо календар геноцида и попис жртава Јадовна на коме је до сада 10.502 имена.
Издали смо до сада и три књиге на тему геноцида почињеног над српским народом у XX веку.
Сабирни логори и путеви одвођења жртава
Држава глува за потомке и поштоваоце српских жртава у 20. веку
Постојећи однос институција према овој теми је неприхватљив и национално неодговоран. Они који нам говоре да се зло не може поновити, или не познају историју тог доба или нам не желе добро.
На то указује све више организација у ткз. невладином сектору.
Не би ли наш глас допро до ушију одговорних, недавно је наше удружење организовало Прво Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава у XX веку. На жалост, на писмену молбу да се представник Сабрања кооптира у Управни одбор Музеја жртава геноцида, нисмо добили одговор а негативан одговор је стигао и из Одбора за Јасеновац светог Сабора СПЦ.
Ипак, наше активности су све бројније и окупљају све већи број млађих људи тако да надлежни неће моћи још дуго да буду глуви и слепи на потпуно разумљиве и легитимне захтеве потомака и поштовалаца жртава.
С: Како се финансирате, и да ли имате ичију подршку?
Д.Ј.Б: Подршка институција постоји али се углавном своди на скромно суфинансирање трошкова обележавања Дана сећања. Континуирани, свакодневни рад на пољу културе сећања и превенције геноцида сматрамо неопходним али за то има мало разумевања у нашим институцијама. Ипак, за наш опстанак од кључне је важности подршка Владе Р. Србије.
Значајна је помоћ удружењу и од стране самих потомака и поштовалаца жртава.
Присутан је и отпор појединаца у институцијама које би се требале бавити овим послом, јер нашим радом указујемо на њихов укорењени нерад.
С: Које су то институције које се баве или би требале да се баве културом сећања?
Д.Ј.Б: То је пре свега Музеј жртава геноцида из Београда, који нема музејски простор ни поставку, бави се и првим светским ратом и ратом на Косову и има мизеран буџет.
Овом темом би се требао бавити и Одбор за Јасеновац СПЦ али ту поготово нема резултата.
Можда је разлог том поразном стању чињеница, да је на челу обе установе Владика Јован Ћулибрк за кога знамо да се готово искључиво бави изучавањем Холокауста. Подсећам да је појам Холокауст везан искључиво за страдање Јевреја. Пошто је преосвећени и Владика славонско-пакрачки на чијем се подручју налази и Јасеновац а од недавно и председник Одбора града Београда за уређење Старог сајмишта, за очекивати је да ће његов ангажман на изучавању, документовању и обелодањивању Србоцида бити још оскуднији.
С: Колико је српска јавност упозната са сразмерама страдања својих предака у Другом св. рату?
Д.Ј.Б: О страдању Срба од стране немачких трупа зна се подоста, пре свега због заступљености те теме у школским уџбеницима и обележавања значајних датума од стране Државе Србије и Републике Српске.
О страдању у Јасеновцу, које је неправедно усвојено као парадигма свих стратишта Срба из времена НДХ, српска јавност понешто и зна али за Доњу Градину која је била највеће губилиште Јасеновачког комплекса логора, не зна се готово ништа. Појма Доња Градина уопште нема у уџбеницима у Р. Српској.
Готово нико није чуо за масовна губилишта Срба на острву Пагу, на Гаравицама, Мехином стању, Пребиловцима, Ливањском пољу, Старом Броду, Садиловцу, Дракулићу, Шарговцу, Коларићу, Ивановић јарку, Војнићу и многим другим.
На те теме нема играних и документарних филмова, позоришних представа, екскурзија, студијских путовања, изложби, приручника.
На попису жртава Јадовна је до сада 10.520 имена. Ако поредимо послератни период и овај од деведесетих до данас, заиста не видим неку значајну разлику у нашем институционалном односу према жртвама геноцида и њиховим потомцима који су такође жртве.
С: Зашто?
Д.Ј.Б: Јасно је да и данас у институцијама Србије и Српске нема довољно политичке воље да се злочини хрватских усташа над Србима обелодане и путем образовног процеса и процеса културе сјећања усвајају у трајно памћење.
Ако поредимо постратни период и овај од деведесетих до данас, заиста не видим неку значајнију разлику у нашем институционалном односу према жртвама геноцида и њиховим потомцима који су такође жртве.
Некада због утопијске идеје братства и једниства између хрватског народа који је дао највећи број злочинаца и српског народа који је поднео највећу жртву од стране тих злочинаца а данас због изградње пријатељских односа између та два народа, српске институције и даље кроче добро утабаним стазама Јосипа Броза.
С:Који су нови пројекти које припремате?
Д.Ј.Б: Припремамо се за обележавање 75 годишњице страдања на Јадовну. Планирамо да ове године узнесемо Часни Крст и служимо парастос над једном до сада непознатом јамом која је прогутала многе Србе, међу којима и једну, тада и данас, веома значајну особу.
Намеравамо одвести ходочаснике на подручје једног до данас готово непознатог сабирног логора у чијој близини се налази пет јама безданки. Припремамо и једну нову изложбену поставку.
Готово нико није чуо за масовна губилишта Срба на острву Пагу, на Гаравицама, Мехином стању, Пребиловцима, Ливањском пољу, Старом Броду, Садиловцу, Дракулићу, Шарговцу, Коларићу, Ивановић јарку, Војнићу и многим другим.
С:У којој мери вас локални али и они виши органи власти у Хрватској ометају у спровођењу активности?
Д.Ј.Б: За ваше читаоце ће бити парадокс да нас хрватске власти уопште не ометају и не спречавају у било чему што, наравно, у оквиру важећих закона организујемо, него су сусретљиве и сваке године нас прате и чувају од евентуалних неугодности. Постоји отпор и неразумевање од стране српских институција у Хрватској као и од стране тамошњег Савеза антифашистичких бораца али се успевамо носити са тим проблемом.
Предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Ј. Басташић изјавио је да потпуно разумије и подржава одлуку јеврејских општина у Хрватској да бојкотују комеморативни скуп посвећен обиљежавању 71 године од пробоја јасеновачких логораша.
Душан Ј. Басташић
„То окупљање организује се под покровитељством хрватске државе, која не само да `гласно` ћути на реинкарнацију идеологије фашизма и усташтва, него и изјавама неких својих министара, саборских посланика и европских парламентараца испољава отворену благонаклоност према овим застрашујућим појавама“, рекао је Басташић.
Он је изразио наду да ће јеврејска заједница истрајати у својој одлуци, посебно због неприхватљиве и увредљиве музејске поставке у Спомен-подручју Јасеновац.
„Жалосно је да се вође српске заједнице у Хрватској још нису јасно одредиле према нарастајућој усташизацији и фашизацији хрватског друштва и прикључиле се јеврејској заједници у исказаном протесту. Надамо се да ће скуп у Јасеновцу бојкотовати и држава Србија, као и тамошња удружења логораша и потомака жртава“, истакао је Басташић
Он очекује да ће и Српска православна црква процијенити да „не постоје услови за достојанствен молитвени помен Светим новомученицима Јасеновачким“ и да „надлежни епископ неће, без јеврејског рабина, присуствовати овогодишњем скупу код `Каменог цвијета`“.
„Позивамо јеврејску заједницу, представнике српске заједнице у Хрватској, дипломатске представнике и изасланике Републике Србије, као и представнике Српске православне цркве, да ове године из истих разлога не присуствују комеморативном скупу на Јадовну који се организује под покровитељством хрватске државе“, рекао је Басташић.
Он је констатовао да су оспоравање злочина почињеног у комплексу хрватских логора Госпић-Јадовно-Паг 1941. године, ругање потомцима жртава да се моле крај јаме на чијем је дну „само смеће, а не кости жртава“, организовање такозваног контраскупа на путу према Шарановој јами, запуштеност Спомен-подручја и незавршени централни споменик – довољни разлози да се одбије присуство скупу чији је покровитељ хрватска држава.
„Позивамо потомке и поштоваоце жртава, којем год народу припадали и коју год вјеру исповиједали, да се крајем јуна придруже Удружењу `Јадовно 1941.` на достојном комеморативном скупу, који организује то удружење, као и молитвеном скупу поводом Дана сјећања на Јадовно и обиљежавању 75 година од стравичног убиства више од 40.000 жртава“, рекао је Басташић.
Представници јеврејских општина у Хрватској бојкотоваће ове године традиционалну комеморацију жртвама јасеновачког логора 22. априла у знак протеста због релативизације и ревитализације усташтва, те због лоше сарадње са Спомен-подручјем Јасеновац.
Координација јеврејских општина у Хрватској донијела је раније ову одлуку због „неслагања са политиком нечињења у односу на измјене поставке Музеја“, те због одгађања именовања Савјета спомен-подручја, као и због дневнополитичких догађања у вези са релативизацијом и ревитализацијом усташтва.
„Сматрамо да је у таквом окружењу јасеновачка комеморација тек задовољавање форме у којој ће исти они који толеришу усташку идеологију заузети позорницу како би исказали своје антифашистичке ставове и изразили пијетет према жртвама“, упозорава предсједник Координације Огњен Краус.
Публициста из Хрватске јеврејског поријекла Славко Голдштајн рекао је да, у знак подршке јеврејским општинама у Хрватској, ни он ове године неће отићи у Јасеновац.
Голдштајн је недавно рекао да одлуку чланова Координације јеврејских општина, који су одлучили да бојкотују централну хрватску комеморацију у Јасеновцу, начелно подржава, јер Јеврејска општина Загреб има јаке разлоге да буде незадовољна третманом садашњих власти према Јасеновцу.
„Очекујем да се Срби у Хрватској и политички врх у Србији придруже Јеврејима, а онда да заједно тражимо међународни притисак на Загреб“, каже Душан Басташић.
Хрватска се руга жртвама: Споменик у Јасеновцу
Јевреји у Хрватској, БиХ и Србији јединствени су у намери да бојкотују комеморацију жртвама логора у Јасеновцу коју организује државни врх Хрватске. Разлог: рехабилитација усташтва, посебно видљива од када је на власти коалициона влада предвођена ХДЗ.
Да ли ће се и Срби придружити бојкоту? Не само због тога што су били најбројније жртве усташког геноцида, већ и зато што су и данас прва мета проусташких снага, почев од физичких напада, позива на линч, па до разбијања ћириличних табли.
Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941“, сматра да би било „срамотно и понижавајуће да се после бојкота јеврејске заједнице на комеморацији појави представник Српског народног вијећа (СНВ) или изасланик државе Србије.
Скандал у Осијеку без осуде
Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“, осврнуо се на усташки поклич „За дом спремни“ извикиван у Осијеку на утакмици Хрватска – Израел. Иако су утакмицу уживо гледали и премијер и министар спорта, изостала је њихова осуда или протестно напуштање стадиона.
– Једина реакција било је саопштење из кабинета премијера у коме се осуђује коришћење симбола тоталитарних режима, без спомињања конкретне утакмице и детаља – констатовао је Зуроф у листу „Јерусалем пост“.
– Очекујем да се српски политички врх у Хрватској и у Србији придружи бојкоту, а да онда заједно са Јеврејима тражимо од међународне заједнице да изврши притисак на хрватске власти које не чине готово ништа против рехабилитације усташтва и релативизације злочина почињеног у време НДХ – каже за „Вести“ Басташић.
Да ли ће представник Владе Србије бити на овогодишњој централној комеморацији? „Вести“ јуче нису добиле одговор на то питање али је министар Александар Вулин похвалио удружени бојкот Јевреја.
– Ми већ дуго упозоравамо да не може исти венац иста рука да полаже деци у Јасеновцу и на споменик у Блајбургу где су стрељане усташе који су ту децу поклали – рекао је Вулин.
Чека се Пуповац
Лопта је сада у дворишту председника СНВ и посланика у Сабору Милорада Пуповца чијом уздржном политиком многи Срби у Хрватској, али и прогнаници нису задовољни. Басташић подсећа да је управо Пуповац одлучио да након његовог говора на комеморацији жртвама у Јадовну, с удружењем „Јадовно“ СНВ више не организује заједничке помене. Последње две године Удружење то чини самостално, а Пуповац другог дана комеморацију држи са представницима хрватских власти.
Он каже да ће Србија на достојан начин обележити јасеновачки геноцид и “ скренути пажњу читавог света на зло које се поново рађа“, али није прецизирао да ли ће се придружити јеврејском бојкоту и тако скренути пажњу на нарастајућу фашизацију хрватског друштва.
Председник Савеза Срба у региону Миодраг Линта такође подржава став јеврејске заједнице.
– И ми Срби треба да се придружимо бојкоту. И сама поставка у Меморијалном центру Јасеновац је увредљива и не осликава заиста шта се дешавало од 1941. до 1945. године – каже за „Вести“ Линта, истичући да је Хрватска прешла црвену линију у односу према усташтву.
Прохладно јутро, сипа танка киша, четвртак. Нема гужве на загребачком Главном колодвору, угодни монотони глас у интервалима најављује одласке и доласке… На издвојеном колосијеку, на путу према Главној пошти, изложена је црна парна локомотива: с бијело обрубљеним плохама помало дјелује као нацртана; под одређеним свјетлом личи и на оне анимиране, антропоморфне парњаче, редовито доброћудне протагонисте цртаних филмова. Није необично што се поред ње заустави тек понеки родитељ с дјететом. Заправо већина Загрепчана више и не примјећује изложак, о самој локомотиви зна још мање: „Зар то није она Титова? Ах не, та је била плава“.
„То је најстарија сачувана парњача коју ХЖ има у фундусу, зато је постављена„, објашњава нам најупућенији од неколико прометника возова које смо упитали о изложеној локомотиви. Каже да памти како је замијенила Титову локомотиву која је ту стајала „па отприлике до… 1995? Тако некако.“ На плочи уз локомотиву то се не може се прочитати; ту су тек „Технички подаци локомотиве 125- 052“: произвођач је МАВ – Будапест, Мађарска; година производње: 1891. Затим распоред осовина (О-Ц-О), па највећа снага и брзина, потом промјер погонских котача и дужина преко одбојника. Тежина празне локомотиве, тежина локомотиве у служби. Осовински притисак. Количина угљена и количина воде. Ознака на боку локомотиве казује: ХЖ 125-052, што би нас могло заварати кад не бисмо знали да је задња парњача на домаћим пругама пензионисана још 1976. те да изложена локомотива никако није могла прометовати у суставу који се тек од 1991. зове Хрватске жељезнице.
Од 5.600 ухапшених Срба је било 3.000, Хрвата око 1.000, нешто више од 600 Јевреја и око 400 Рома (ФОТО: Бартул Човић)
Но прецизни – или мање прецизни – технички подаци које ту налазимо тек су један, многи би се сложили и мање значајан дио дуге и комплексне биографије овог музејског експоната у јавном простору главнога града. Црна „стогодишња парњача“, такозвана „Катица“, парна је локомотива из 19. вијека којом су, како пише Фрањо Хорватић, „усташе 1941. и 1942. (за трајања логора) са жељезничке станице у Копривници довозиле у запечаћеним вагонима будуће логораше у круг логора на Даници. Та је локомотива одвозила из логора транспорте логораша до жељезничке станице у Копривници одакле су с натписом ‘труло воће’ даље транспортовани на губилиште у Јадовну (Лика) и друге логоре у НДХ“. У склопу спомен-подручја сабирног логора Даница од 1981. спомен-локомотива заједно с вагоном била је „нијеми свједок усташке страховладе и терора“, како дан-данас пише на инфо плочи на улазу у запуштено и дијелом девастирано спомен-подручје.
Сабирни логор Даница формиран је прије као први концентрациони логор у НДХ већ крајем априла 1941. на простору недуго прије тога угашене фабрике хемијских производа и вјештачких гнојива. Фабрика „Даница“ изграђена је 1906. године у Дрњу на сјеверозападној периферији Копривнице, а због непосредне близине пруге Копривница-Ботово имала је колосијек у фабрички круг и три помоћна колосијека. Логор је био отворен све до септембра 1942., а према доступним подацима и свједочењима кроз њега је прошло око 5.600 људи. Према послијератном свједочењу благајника Мартина Кокора, од тих 5.600 ухапшених Срба је било 3.000, Хрвата око 1.000, нешто више од 600 Јевреја и око 400 Рома.[1] По првом масовном хапшењу загребачких Јевреја, поткрај маја 1941., у Даницу је довезено 165 јеврејских омладинаца између 18 и 21 године старости. Пошто су примили позиве за осмонедјељно „вршење ђачке радне службе“ у Копривници, многи од њих су се сами пријавили на полицију. Сви су 31. маја 1941. укрцани у три жељезничка вагона, и уз пратњу десеторице редарственика „којима се издају бесплатне жељезничке карте за Копривницу и натраг“ [2] отпремљени у сабирни логор Даница, а потом, почетком јула, углавном на губилиште Јадовно у Лици. Преживјело је тек троје.
„Зар то није она Титова? Ах не, та је била плава“ (ФОТО: Бартул Човић)
Логорски колосијек
У монографији „Споменици НОБ-а опћине Копривница“, недавно преминули дугогодишњи директор Музеја града Копривнице Фрањо Хорватић напомиње и да је локомотива 125-052 оштећена у усташком бомбардовању, непосредно након првог ослобођења града Копривнице које је трајало од 7. новембра 1943. до 9. фебруара 1944. Лист Жељезничар из фебруара 1976. најављује уређење спомен-подручја сабирног логора Даница те доноси разговор с пензионисаним стројовођом Душаном Момчиловићем који памти страшне депортације и „истовар“ заточеника у логор, но евоцира и славне дане локомотиве, када је свој обол дала у послијератној обнови земље, нарочито у пословима извлачења шљунка и његовог даљњег одвоза за изградњу првог југославенског аутопута „Братство и јединство“ на релацији Загреб-Београд. „Катица“ је возила до 1970-их, а одлука о слању урезалиште промијењена је 1976. када се јавила идеја о излагању у некадашњем сабирном логору у Копривници. „Радни људи ЖТП Копривница“ детаљно су је 1981. године обновили и поставили у спомен-подручје сабирног логора Даница, гдје је била изложена до 1992. године.
На проблематичну, ванпроцедуралну и од јавности зачуђујуће непримјећену замјену једне локомотиве другом упозорила је актуална равнатељица Хрватског жељезничког музеја Тамара Штефанац на стручно-знанственом симпозију „Проблем споменика: споменик данас“ одржаном у октобру 2013. године у Клањцу. У зборнику излагања симпозија пише како је локомотива Плавог влака, ЈЖ 11-015, изложена на Главном колодвору у Загребу 28. јула 1982. године поводом Дана устанка народа и народности Хрватске те 90. обљетнице рођења Јосипа Броза Тита.
Далеко од очију (ФОТО: Бартул Човић)
Постављање су иницирали и реализовали радници жељезнице и радници творнице Јанко Гредељ. Плава локомотива је, наводи, све до деведесетих година прошлог вијека функционисала као важан споменик у комплексу Главног колодвора у Загребу, била је одредиште туристичких обилазака града, мјесто фотографисања страних делегација и организованих посјета школских и вртићких група. Штампана је и као централни мотив на неколико серија разгледница те је представљала један од мотива града Загреба и један од симбола повезаних с Јосипом Брозом Титом.
Но 17. маја 1992. плава се локомотива с Главног колодвора у Загребу премјешта у двориште годину дана раније основаног Жељезничког музеја. Тек Вјесник у чланку „С колодвора у музеј“ јавља о уклањању локомотиве Плавог влака, тог „знамена Титовог времена“, и о постављању „једне од најстаријих парњача“ на њено мјесто. Дневна штампа, „парализована извјештајима с ратних фронти“, уз изузетак споменутог Вјесника, једва да је регистровала ову измјену, а у доступној архивској грађи нема ништа о одлуци или рјешењу која јој је имала претходити. Под сасвим нејасним условима, без утврђене одлуке или стручног образложења, а испод радара јавне расправе, „Катица“ 23. маја 1992. замјењује плаву локомотиву на Главном колодвору.
Труло воће
С друге, јужне стране пруге, у кругу фабрике жељезничких возила Јанко Гредељ у Улици града Вуковара на броју 47, смјештен је Хрватски жељезнички музеј и његов депо на отвореном са десестак изложених возила. ХЖМ је основан 1991. и као дио трговачког друштва ХЖ Инфраструктура д.о.о. према новом се Закону о музејима води као приватни музеј, што, према ријечима равнатељице Тамаре Штефанац, никако није потицајан оквир за развој музејске дјелатности. Већ годинама муку муче с недостатком адекватног простора за смјештај возила и друге грађе, као и мањком финанцијских средстава нужних за, примјерице, изградњу изложбених колосијека и остале инфраструктуре прилагођене излошцима – возилима и масивним стројевима.
Нова, јефтинија плоча (ФОТО: Бартул Човић)
Омаленим двориштем ХЖМ-а доминира плава, недавно обновљена локомотива црвено-бијелих точкова – ријеч је о парњачи, једној од три такве, које су служиле за вучу Титовог Плавог воза. Парне локомотиве из серије 11, најбоље у својој генерацији, произведене су 1947. у мађарској творници МАВАГ, и наизмјенце су вукле Плави воз док нису замијењене дизел и дизел електричним локомотивама. Једна од три плаве парњаче изложена је данас испред главне Железничке станице Београд, док се трећа налази у фундусу жељезничког музеја у Љубљани. На овој загребачкој налази се ганз нова двописмена плоча ЈЖ-ЈЖ 11-015: већ увријежена је пракса, рекла нам је равнатељица Штефанац, да се оригиналне месингане плоче мијењају репликама од мање скупоцјених материјала – како би се спријечиле учестале крађе због препродаје секундарних сировина.
На другом крају дворишта стари је дрвени теретни вагон, у народу познат и као сточни вагон, који је заједно с „Катицом“ допремљен из спомен-подручја Данице, а потом одложен у двориште Жељезничког музеја.
Језиви вагон (ФОТО: Бартул Човић)
На њему нема ознака, изложен атмосферилијама пропада у дворишту. Начули смо да су у њега урезане поруке логораша – но то би се, увјерава нас равнатељица Штефанац, требало потврдити конзерваторским истраживањима: „Потрага за подацима из цјелокупног ‘живота’ локомотиве је изразито важна, будући да су утемељене чињенице њене производње и касније употребе основа за проналазак средстава за њену обнову, као и обнову вагона и конзерваторска истраживања која морају претходити обнови“.
Јесу ли унутра урезане поруке логораша? (ФОТО: Бартул Човић)
Вагон дјелује труло и злокобно, као да би се могао распасти на додир; нисмо више тако склони покушати снимити унутрашњост.
Партизан у логору
Сања Хорватинчић, знанствена новакиња на Институту за историју умјетности, упозорава и на не мање проблематичну а готово симултану релокацију, која употпуњује слику новостворених просторних и симболичких односа те „тихе“ нормализације брисања колективног памћења, али и видљивих трагова бившег друштвеног и политичког система. Ријеч је о копривничкој „Извидници“ – брончаној скулптури партизана академског кипара Ивана Саболића, аутора низа значајних споменичких остварења у бившој Југославији (Ниш, Тузла, Ровињ, Молат итд.), која је, као споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора, након вишемјесечне јавне расправе о адекватној локацији, откривена 27. јула 1955. године и изложена на кружном току у средишту града. [3] Све до 1991. када се споменик уклања с локације на којој је, осим симболичко-меморијалне имао и својеврсну фунералну функцију – наиме, испод самог споменика саграђена је и костурница у којој се (и даље) налазе кости палих бораца Копривнице.
Партизан некад (ФОТО: Иван Саболић, „Извидница“, 1955., Фототека ИПУ)
Споменик је уклоњен без јавне расправе и с неумољиво симболичним ланцем око врата, заосталим од пријеноса дизалицом, депонован на тада запуштен терен унутар спомен-подручја логора Даница. [4] „Тиме се споменик који је имао важну меморијалну, друштвену и урбанистичку функцију на једној од централних локација у граду, премјешта у подручје првог логора НДХ, чиме не само да је обустављена могућност непосредне медијације колективног памћења као изворне интенције изградње споменика, већ је избрисан и просторни репер који је сигнализовао на локацију костурнице заслужних суграђана страдалих у антифашистичкој борби. Штавише, недаекватно импостирана, сама је скулптура, сада лишена своје споменичке функције, већ више од 20 година препуштена пропадању, заједно с остаком логорског комплекса. Примјер Копривнице, наравно, тек је један у низу сличних иако не и најрадикалнији од мноштва меморицидних захвата, који су уз кориштење мање или веће количине експлозива, 1990-их година били уобичајена појава у Хрватској.“
Тако је, сматра Хорватинчић „елегантно затворен круг просторних трансфера и ‘тихе’ ресемантизације ових двају споменичких објеката – од ликвидације партизана као кључног симбола локалне антифашистичке борбе и ‘чувара’ гробнице палих другова у симболичком центру друштвеног живота једнога града, његове насилне депонације на простор бившег логора као централног и универзалног топоса колективне трауме Другог свјетског рата – при чему се паралелно одвија и процес банализације меморијалне ауре самог логорског комплекса, до семантичке неутрализације спомен-локомотиве као означивача масовних депортација у фашистичке логоре диљем Европе њезиним премјештањем на фреквентан туристички пункт Загреба, у сам центар новоуспостављене политичке моћи.“
Плоча с натписом „Палим борцима народне револуције и жртвама фашистичког теорора 1941.-1945. год.“, која се некада налазила на споменику, данас разломљена служи као закрпа импорвизованом и неадекватном „постаменту“. (ФОТО: Сања Хорватинчић, 2014.)
Стижу вијести како је донесена одлука о постављању споменика жртвама Холокауста у Загребу; градоначелник предлаже да се споменик постави код Главног колодвора, на мјесту „старе жељезничке локомотиве“; наиме, исте ове „рехабилитиране“ и преозначене „Катице“ која, осим као прешућени споменик жртвама усташког терора, говори (или чешће: ћути) и о рецентнијој историји прекрајања прошлости.
Из ЗЕТ-ове деветке према Боронгају, сад већ на шкртом сунцу варљивог фебруарског прољећа, посматрамо двадесетак предшколаца, вјероватно на екскурзији у главни град, како се фотографирају с локомотивом.
[1] Голдстеин, Иво: Холокауст у Загребу, Нови либар; Загреб, 2001:267
[2] Голдстеин, 251; Ленгел-Кризман, Нарциса и Соболевски, Михаел: „Хапшење 165 жидовских омладинаца у Загребу у свибњу 1941. године“, Часопис Нови Оманут, Загреб, 1998.
Да ли ће се ученици у Метаjни запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама?
Пише: Зорица Ћоковић
Биjела, свjеже окречена, у сунцу окупана зграда Подручне школе Антун Густав Матош у Метаjни на Пагу jе мjесто гдjе jе лекциjе из знања и живота ове школске године добило девет малишана.
Дjеца, као свака друга дjеца, радознала и несташна, расту и одрастаjу у тоj школи, jединоj у Метаjни, малом острвском сеоцету на рубу двиjу пустиња, морске и камене.
Када ће та дjеца сазнати шта се дешавало у њиховоj малоj школи?
Шта ће постати од њих када сазнаjу да jе неко у име нечега у биjелоj, окреченоj згради коjа jе данас њихова школа, држао као затворенике неку дjецу сличну њима и њихове маjке?
Да ли ће им бити свеjедно што jе њихова школа била кућа страве у коjоj се одвиjао терор и геноцид над недужнима? Да ли ће икада у своjим размишљањима стићи тако далеко? Да ли ће се запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама?
Ходошасници испред Основне школе у МетаjниИзношење Часног крста на пашки рт Слана
Да ли ће помислити да би на школи, поред табле с именом писца и пjесника, требало да стоjи и табла с именима жртава? Табла с обjашњењем шта се и када дешавало у њиховоj школи? Да ли ће помислити да jе морбидно што jе та зграда данас њихова школа, а не музеj и мемориjални центар?
Можда ће се запитати школарци из Метаjне, гдjе су тоj дjеци и маjкама били очеви и мужеви, стричеви и ђедови. Но, не треба ићи далеко – страдали су ту, близу, иза првог рта, у Пашким вратима и ували Суха, у jош jедном логору, логору Слана.
Да ли ће им неки барба, коjи се jош сjећа, испричати зашто jе море око Пага некада било црвено, али не од корала? Да ли ће се запитати шта су држала она четири анкера коjа jош стоjе у стиjени увале Суха? Да ли ће им бити чудно што више увале постоjи цеста од камена коjа не води никуда и камени зид коjи одваjа пустињу од пустиње? Да ли ће се запитати откуд комади зарђале бодљикаве жице свуда унаоколо?
Да ли ће их учитељ повести да виде Часни Крст окренут ка истоку? Да ли ће им испричати мрачну страну острвске прошлости? Да ли ће школарцима бити чудно, што броj побиjених вишеструко надмашуjе броj острвљана?
Да ли ће им обjаснити ко су били они људи што су се jедног поподнева, неколико дана након завршетка школске године, искрцали у њиховоj малоj луци и тихо, у поворци предвођеноj распетим Христом, дошли пред њихову школу и поjали са упаљеним воштаницама?
Да су 1941, што jе било могуће jер jе Никола Тесла тада био жив, Хрвати у родном Смиљану ухватили светски славног проналазача, сместа би га убили, као што су током Другог светског рата убили 4 337 Срба из тадашњих личких котара (срезова) Госпића и Перушића, или као што су побили 559 смиљанских Срба од коjих jе неке крштавао и смиљански прото Милутин Тесла. Убили би га и 1991. године
Тешко jе наћи Србина са толико дубоким и разгранатим српским коренима и тако утемељеном српском свешћу као што jе био Никола Тесла. И свака помисао да се он може изместити из српског и краjишког бића и накнадно, посмртно везати за Хрвате, или пак за оне напоjене идеологиjом „друге Србиjе“, разне секташе, међу коjима су и сатанисти, представља апсурд и бесмислицу. Нема приличниjег места на коjем би се овом светском гениjу одала почаст од Светосавског храма на Врачару. Тамо jе место Теслиноj урни и праху, тамо где се расуо и прах Светога Саве.
ЗАДОЈЕН КОСОВСКИМ ПРЕДАЊЕМ
Мало jе знаменитих Срба, као што jе био Никола Тесла, коjи имаjу тако дубоке српске православне корене. Деда му jе био свештеник, отац свештеник, jедан уjак владика, други свештеник, две сестре су му биле удате за свештенике, jедан сестрић монах… Да га превелика љубав према науци ниjе одвела у свет, он би, као што jе прижељкивао његов отац, смиљански прота Милутин Тесла, такође био свештеник. Као и већина православних Срба Краjишника, он jе био задоjен косовским предањем. Те чињенице биле су 1941. и 1991. добро познате Хрватима коjи су се, баш због Тесле, окомили на Смиљан и Госпић, где су Срби искорењени.
Ниjе наодмет да се подсетимо детаља Теслиног „родослова“, коjи jе 1936. године, поводом Теслиног осамдесетог рођендана, тада сачинио и обелоданио професор у пензиjи Коста Кулишић, иначе Теслин школски друг и приjатељ, а двоjица приjатеља дописивала су се целог живота. Теслин деда по маjци био jе чувени грачачки прота Никола Мандић, коjи jе имао осморо деце – четири сина и четири кћерке. Два сина проте Николе, два брата Теслине маjке Ђуке, били су свештеници. Њен брат, Теслин уjак, Петар, у монаштву Никола Мандић, прво jе био свештеник, а онда се замонашио добивши име Никола. Доцниjе jе постао епископ тузланско-зворнички, а затим митрополит дабробосански. Други Теслин уjак био jе чувени грачачки прота Тома Мандић.
Теслини родитељи, прота Милутин и Георгина Ђука Тесла, имали су петоро деце: кћерке Милку, Ангелину и Мариjу, и синове Дану и Николу. Ангелина jе била удата за проту Јована Трбоjевића коjи jе службовао у Метку. Ангелинин син Петрониjе Трбоjевић био jе архимандрит у манастиру Шишатовцу. Наjмлађа Теслина сестра Мариjа jе била удата за риjечког проту Николу Косановића. Прота Милутин Тесла желео jе да се jедан од његових синова посвети свештеничком позиву. Стариjи син Дане, такође даровит дечак, после jедног пада са коња, био jе заувек онеспособљен за било коjи, а поготово свештенички позив, а оцу се ниjе испунила жеља да се тога позива прихвати млађи син Никола. Нема никакве сумње да jе Никола васпитаван у српском духу, као што су васпитавана свештеничка деца, и да се он и касниjе развиjао на тим основама.
О духовним основама са коjих jе Никола Тесла „узлетео“ у свет науке, оставио нам jе сведочење и његов друг из студентских дана из Граца, професор Коста Кулишић, са коjим jе jедно време Никола делио студентску собу. Кулишић сведочи да се Тесла у то време интересовао за књижевност ‒ „сем што jе он добро разумевао техничке предмете, он jе познавао добро и повест књижевности енглеске, француске, а поштогод и италиjанске, а да не говоримо немачке“. Посебно jе, како каже Кулишић, ценио Дантеа, Петрарку и Бокача. У то време на Универзитету у Грацу деловало jе Српско студентско друштво „Србадиjа“, чиjи jе активни члан био и Тесла, а у „Алманаху“ овога друштва обjављивани су његови прилози. Разумљиво jе онда што се Тесла интересовао и за српску националну књижевност, што jе читао „Горски виjенац“, знао напамет многе српске народне jуначке песме, а међу песницима, првенствено због његове родољубиве поезиjе, уздизао jе Јована Јовановића Змаjа, чиjу jе поезиjу преводио на енглески jезик. На jедноj изложби у Чикагу 1893, где jе међу приређивачима изложбе био и Никола Тесла, доминирали су и светлосни ефекти, када су светлошћу исписивана имена наjвећих светских умова тога доба. Међу њима истицало се и име српског песника Јована Јовановића Змаjа. Тесла jе изузетно ценио гусле и гусларске песме уз коjе jе одрастао. Потврдио jе то примивши у своj дом у Америци, и одаjући му наjвеће почасти, познатог гуслара Петра Перуновића Перуна.
Ваља се подсетити и речи коjе jе Тесла изговорио у време свога боравка у Београду 21. маjа 1892. на банкету коjи му jе приредила београдска општина. Тесла jе, како подсећа Коста Кулишић, изговорио и ове речи: „У мени има нешто, што може бити обмана, као што чешће бива код млађих одушевљених људи; али ако будем сретан да остварим бар неке од своjих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство, а ако се те моjе наде испуне, наjслађа ће ми мисао бити да jе то дело jедног Србина.“
Споменик Николи Тесли у Смиљану
ДА СЕ ЗАТЕКАО У СМИЉАНУ, УБИЛИ БИ ГА
Тесла поготову нема ништа заjедничко са Хрватима коjи данас упорно покушаваjу, због његове светске славе, да му мртвом наметну хрватско национално име и да га прогласе гениjем кога jе изнедрио хрватски народ. Да су 1941, што jе било могуће jер jе он тада био жив, Хрвати у родном Смиљану ухватили светски славног проналазача Николу Теслу, сместа би га убили, као што су током Другог светског рата убили 4 337 Срба из тадашњих личких котара (срезова) Госпића и Перушића, или као што су побили 559 смиљанских Срба од коjих jе неке крштавао и смиљански прото Милутин Тесла. Да jе Никола Тесла удовољио очевим жељама, да се определио за свештенички позив и да се као свештеник у то време затекао у Смиљану, Хрвати би га убили као што су убили смиљанског пароха Матиjу Стиjачића. Да jе то било могуће, да се Тесла 1991. затекао у Смиљану, пола века после усташких погрома, опет би био убиjен, убили би га воjници тадашњег хрватског Збора народне гарде.
Када су госпићки Хрвати 1941. кренули у покоље госпићких Срба, кренули су и на Смиљан, коjи jе тада био познат као родно место Николе Тесле. Добро се тада знало ко jе био Никола Тесла и шта jе уопште значио Смиљан. Четири године раниjе, 1936, у целоj ондашњоj jугословенскоj држави обележена jе осамдесетогодишњица рођења великог научника. О Николи Тесли и његовим открићима у Америци писали су сви ондашњи значаjниjи jугословенски листови. Пет година касниjе новостворена фашистичка Независна Држава Хрватска нашла се тада у окриљу сила осовине ‒ Италиjе и Немачке ‒ коjе су биле у рату са Сjедињеним Америчким Државама, где jе Тесла живео и чиjи jе поданик био.
Међу првим усташким жртвама у госпићком краjу били су православни свештеници и чланови њихових породица, а међу њима и смиљански парох Матиjа Стиjачић, рођен у Клобуцима код Требиња. Оца попа Матиjе, Видака Стиjачића, обесиле су аустроугарске власти 1916. са jош 77 Срба мушкараца и две жене. Поп Матиjа jе дуго службовао као парох у Америци, где се истицао у раду са нашим исељеницима, саставивши jедан зборник молитава и црквених песама. Из Америке се вратио 1935. и био постављен за свештеника у Смиљану. Усташе су га ухапсиле 12. априла 1941. и одвеле у Казнени завод у Госпићу. Са њим jе био затворен и Димитриjе Јерковић, свештеник из оближње Широке Куле, коjи jе претходно служио у Парохиjи у Смиљану. Обоjицу свештеника виђали су испребиjане у затвору, а затим су одведени на Велебит где су побиjени. Матиjиног сина Славка, ђака седмог разреда гимназиjе, ухапсиле су, а онда убиле госпићке усташе док jе у затвору тражио оца.
Жртва усташког злочина био jе и госпићки протоjереj Гено Илић, рођен 1863. у Смиљану у свештеничкоj породици. Он jе био приjатељ Теслиног оца Милутина. Наjвећи део живота провео jе у Госпићу. Иако jе Илић био у дубокоj старости и прикован за постељу, наоружани и униформисани госпићки Хрвати су долазили у његову кућу, злостављали га покушаваjући да га онако болесног одведу у затвор, па jе он убрзо умро.
Скупину насеља коjа се звала jедним именом ‒ Смиљан и представљала смиљанску општину чинили су: Смиљан, Бужим, Растока, Смиљанско Поље, Дебело Брдо, Трновац, Брушане и Развалуша. Према државном попису из 1931, општина jе имала 985 домаћинстава и 4 782 становника. Већину становништва чинили су римокатолици, а међу њима jе живео само 621 православни Србин. Од тога броjа у усташким покољима убиjено jе 559 Срба а само их jе 62 преживело рат.
По завршетку Другог светског рата, хрватски комунисти у новоj jугословенскоj држави прећуткивали су злочине над Србима. У томе су им, чуваjући положаjе и привилегиjе, а међу жртвама често jе било и чланова њихових наjужих породица, издашно помагали и српски лички комунисти. Стратишта на коjима су побиjени смиљански Срби нису била обележена на достоjан начин. Тек на Илиндан, 2. августа 1977, хрватске власти су дозволиле да се кости српских жртава сакупе на jедном месту и сахране у скромне спомен-костурнице на гробљу у Смиљанском Пољу у Богданићу. Нису како jе требало обележена српска губилишта у околини Госпића, као што jе Јадовно. Смиљанска православна црква Светог Петра и Павла остала jе у рушевинама све до 1985. Говорило се да не би требало обнављати цркву „jер би, у противном, Срби доводили у цркву дjецу на крштење“. Тада jе црква само делимично обновљена, покривена и омалтерисана. Уместо старог четвороугаоног торња, саграђен jе нови, знатно мањи, „на преслицу“. Обновљен jе и парохиjски дом, здање у коjем jе Никола Тесла провео рано детињство. У парохиjском дому приређена jе музеjска поставка чиjи jе циљ био да прикаже детињство великог научника. Тако jе то остало до вишестраначких избора у Хрватскоj 1990. године.
НА ГУБИЛИШТЕ ПРЕКО ТЕСЛИНОГ СМИЉАНА
Прилику да заувек, по свом програму, реше српско питање, да заврше оно што нису успели током Другог светског рата, да истребе Србе из Хрватске, Лике и Теслиног Смиљана, Хрвати су добили 1990. Пет децениjа после страшних усташких погрома Срба започели су нови погроми и нови геноцид. Од 16. до 18. октобра 1991. хрватски воjници, међу коjима су се истицали Милан Рожић, Матиjа Мартин, Жељко Болф, Жељко Жигић и Мирослав Петри, убили су 119 госпићких Срба, од коjих само девет воjника, а све остало су били цивили. Међу побиjеним Србима били су Бранко Штулић, госпићки окружни судиjа, Станко Смиљанић, правник, угледни новинар Симо Кљаjић. Одвођени су на губилиште путем коjи jе водио поред Теслиног Смиљана. Остаци та 24 масакрирана, а онда спаљена тела нађени су после на локалитету Кулин дô код насеља Широка Кула. Стручњаци за судску медицину Воjно-медицинске академиjе у Београду, коjи су извршили увиђаj над жртвама, наводе да су њихову смрт проузроковале „стрелне повреде изазване проjектилима ручног ватреног оружjа, затим секотине коjе су настале деjством оштрице замахнутог механичког оруђа, убодине настале шиљком и оштрицом механичког оруђа и утиснути преломи костиjу главе настали тупином замахнутог механичког оруђа“.
Тих дана настрадали су и Срби у Теслином Смиљану коjи су преживели усташки нож у Другом светском рату. Убиjени су Јово и Рада Богић, Јово Лемаић, Мићо и Милан Пеjновић и Богдан Раjчевић. Док jе у jесен 1991. радио на своjоj њиви, Хрвати су убили осамдесетогодишњег Лукицу Пеjновића. Последња жртва из Смиљана била jе старица Борка Вранеш, убиjена у Госпићу 1993. године
Искорењивањем личких, госпићких и смиљанских Срба Хрвати су настоjали да избришу сваку успомену на Николу Теслу. Госпићка гимназиjа до 1991. носила jе Теслино име, а пред гимназиjом jе било постоље са попрсjем великана. Велики трг у овом граду такође jе носио Теслино име, а тргом испред хотела „Лике“ доминирао jе Теслин споменик, рад ваjара Фране Кршинића. Оваj споменик jе миниран 1991, уклоњена jе Теслина биста испред гимназиjе, а на тргу jе 1995, уместо Теслиног споменика, подигнута фонтана са скулптуром коjа jе представљала вилу Велебита.
У то време настрадала jе и Црква Светога Петра и Павла у Смиљану и парохиjски дом поред ње у коjем jе одрастао Никола Тесла. Један очевидац jе забележио да jе 1995, када се рат стишао, богомоља била „без улазних врата, вjетар jе засуо лишће по поду по коjем су се котрљале празне пивске боце и остаци неких ормара… У родноj кући Николе Тесле исто… Једно вриjеме у њоj jе био смjештен стожер неких jединица Хрватске воjске“.
Споменик на Врачару
Још 28. фебруара 1914. године потписан jе Споразум о подизању споменика Николи Тесли пред Светосавским храмом у Београду, где би у оквиру споменика или у самом храму била положена и урна са Теслиним пепелом, коjа се чува у jедноj витрини у Теслином музеjу. Споразум о подизању овог споменика потписан jе у Патриjаршиjи у Београду. У име СПЦ споразум jе потписао патриjарх Иринеj, у име владе Србиjе министарка енергетике Зорана Михаjловић, а у име Београда – тадашњи председник привременог органа градске управе Синиша Мали. Теслин споменик обогатиће оваj простор где су споменици Светом Сави и Карађорђу. Инициjатор подизања овог споменика и преношења урне великог научника из Музеjа Николе Тесле на Врачар била jе Српска православна црква.
Тадић као Месићева и Санадерова икебана
Године 2003. у свету jе обележавана шездесетогодишњица смрти Николе Тесле. У свим земљама, научним центрима, универзитетским и академским организациjама, а поготово тамо где jе Тесла био почасни члан, отваране су изложбе, организоване свечане академиjе и предавања као знак поштовања према великом научнику и његовом делу. Само у Хрватскоj ниjе била обележена ова годишњица.
Вероватно су из амбасаде Сjедињених Америчких Држава у Загребу стигли захтеви да и Хрватска на неки начин мора да обрати пажњу на Николу Теслу. На римокатолички празник, Дан заљубљених, Светог Валентина, 14. фебруара 2006, у Смиљану jе свечано обележен почетак радова обнове Смиљанске православне цркве и парохиjског дома у коjем jе рођен Никола Тесла. Око Смиљанске цркве и парохиjског дома била су постављена упозорења како jе терен миниран иако на овом простору ниjе било ратних деjстава, па ни мина. На овом скупу, где jе свечано означен почетак радова на обнови „Тематског парка Никола Тесла“, ниjе било представника институциjа српског народа у Хрватскоj ни ‒ представника Српске православне цркве.
Три дана пре централне свечаности прославе Теслиног jубилеjа у Хрватскоj, коjа jе била уприличена у Смиљану 10. jула 2006. године, у строгом центру Загреба откривен jе споменик Николи Тесли. На ново место пренета jе заправо Теслина скулптура коjа се до тада налазила у дворишту Института „Руђер Бошковић“. Откривању споменика присуствовао jе цео хрватски државни врх, а у центру пажње био jе председник Стjепан Месић, коjи jе петнаестак година раниjе поручио Теслиним земљацима у Госпићу да ће стати сви под jедан кишобран, и да из Хрватске могу однети само мало земље коjа им се буде залепила за опанке.
На централноj манифестациjи обележавања Теслиног jубилеjа у Смиљану, тога 10. jула 2006. године, коjу jе организовала хрватска држава, отворен jе „Тематски парк Никола Тесла“. Свечаности jе присуствовао цео хрватски државни врх на челу са Стjепаном Месићем и председником хрватске владе Ивом Санадером. На ову свечаност приспео jе и гост из Београда, председник Србиjе, Борис Тадић. Први пут од 1941. године, када jе спаљена и срушена, представници Српске православне цркве могли су да уђу у Смиљанску цркву и одрже службу.
Постоjала jе могућност да централна манифестациjа тога 10. jула 2006. године буде одржана без публике. Лички римокатолици, коjи су у два претходна рата побили или протерали госпићке Србе и уништили већину материjалних трагова што би упућивали да jе некада овде живео српски православни народ, нису желели да учествуjу у Теслином jубилеjу нити да присуствуjу овоj свечаности. Ствар су „извадили“ Срби коjи су на ову свечаност стигли аутобусима са стране, у организациjи Српског културног друштва „Просвjета“. Да ниjе било њих, на свечаности би били само званичници са бине и полициjа коjа их jе обезбеђивала.
Америчка „захвалност“ Тесли
Американци су се на посебан начин одужили Николи Тесли. Прогон и коначно искорењивање краjишких, па и госпићких Срба у време верско-грађанског рата у Хрватскоj 1991 – 1995 омогућиле су Сjедињене Америчке Државе коjе су тада Туђману послале своjе воjне стручњаке. На таj начин створена jе хрватска воjска. Ти амерички стручњаци осмислили су и водили акциjу „Олуjа“. Успех америчке воjне мисли и стратегиjе коjу jе користила хрватска воjска, уништаваjући 1995. године Теслине Србе, триjумфално jе „оверио“ тадашњи амерички амбасадор у Хрватскоj Питер Галбраjт, сликаjући се победнички на хрватским тенковима, газећи српска насеља у Хрватскоj.
ИСКОРЕЊЕНЕ БРОЈНЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ
До те кобне 1941. године, у тадашњоj смиљанскоj општини у насељима Смиљан, Смиљанско Поље, Богданић, Љутача и Заблата живеле су старе српске породице: Басарићи, Богићи, Гаjићи, Делићи, Лемаjићи, Милашиновићи, Пеjновићи, Продановићи, Стиjачићи, Катићи, Поткоњаци, Почуче, Раjчевићи, Старчевићи, Вранеши, Јаворине, Витаси, Вуjиновићи, Милеуснићи, Пезељи, Плећаши, Чубрило, Димићи, Јерковићи и Паићи. У време првих злочина, пре Илиндана 1941. године, убиjена су 42, док jе на Илиндан, 2. августа 1941. године, убиjено 462 члана ових породица. Од 49 чељади породице Вранеш, од усташке руке тада jе страдало 44, од тога двадесеторо деце и девет жена. Од 129 Лемаjића 1941. године убиjено их jе 116, а после jе страдало jош четрнаест чланова ове породице. Почетком рата разграната породица Пеjновића броjала jе 121 члана, већ у првим погромима прве ратне године убиjено их jе 113, од тога jе 94 страдало од ножа, а деветоро jе живо спаљено.
.jpg "http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/img_003(1).jpg")
