Пише: Зорица Ђоковић
„Па, ти само идеш по тим логорима“, рекоше ми, кад сазнаше да опет идем на ходочашће. „Дуг прецима“, изненађена одговорих кратко, без размишљања. „Нема мира док се ствари не поставе како треба“, додах, сабравши се мало.
Какви су то логори, шта ли jе то што човjека вуче да тражи и иде у те забити, врлети и бездане, толико времена након што се збило, читав jедан људски виjек послиjе, људски виjек отет на нељудски начин – довољно за бол. Каква су то мjеста коjа скриваjу зло, као да jе зло могуће сакрити, као да се људски jад нигдjе не пише и не броjи.
Од Посавине до Херцеговине, од Пага до Дрине расута су мjеста ходочашћа као светитељева покидана ниска од корала. Негдjе расту божури, негдjе макови и питам се има ли тог корала на дну Велебитског канала. Можда нечиjа рука пружа сунцу скупоцjени црвени букет са плитког морског дна. Много jе боjа у тоj покиданоj ниски стратишта и светилишта. Смарагдна Дрина jе одниjела своj данак, биjели херцеговачки камен се стопио са убиjеним моштима новомученика, велебитско зеленило jе прогутало десетина хиљада неопоjаних душа, у плавим дубинама скончали су многи.
Ствари већ одавно нису као што су биле. Знање jе, кажу, моћ, али знање има тежину одговорности. Не може се сазнати и знати Истина и наставити даље као да се ништа ниjе десило. Истина миjења поглед на живот и смрт. Пеjзажи и предjели добиjу другу боjу, као да преко њих падне нека копрена. Другачиjе се сjећамо породичних предања коjа су старице са црним марамама замућеног погледа препричавале, више за себе, да не забораве, да оне не забораве, као да заборавити могу животе људске отете на нељудски начин.
Ипак, стоjе Часни Крст Јадовнички, Спомен-капела на самоj обали Дрине, близу Вишеграда, и биjели пребиловачки Храм Христовог Васкрсења као символи страдања, али и наде у Живот Вjечни. Да ниjе моштиjу св. Николе у Бариjу и 40 мученика Михољске превлаке, Јадран би био само гробница и ништа више.
Од истог аутора:
Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.